Тајна пиротског ћилима
Тајна пиротског ћилима
ПАУН ПАСЕ, ТРАВА РАСТЕ
Некадашња невеста из Пирота, поред вештине справљања овчијег
киселог млека, које може да се сече ножем, и чувеног пиротског качкаваља у чије се сирење, да би био посебног укуса, по чукунбакином рецепту убацује реп од гуштера зелембаћа, морала је у својој невестинској спреми да понесе и ћилим с мустром „гугутке на диреци”.С овим ћилимом великих размера, названим „батал” (толико је велик да га батали), на коме је приказана живописна башта с дрветом и голубићима на гранама, млада је у нови брачни дом уносила жељу за рајском радошћу и срећом. Но, ово дрво живота с плодовима и живуљцима разних врста означавало је и својеврсну филозофију живота и смрти, свест о нестајању и обнављању особе која га је „шарала” ткајући ћилим, никад прочитану књигу прадавних симбола сачуваних до наших дана.
Приказано дрво је високо и разгранато, понекад с ружама или наровима. Гугутке шћућурене на гранама означавају љубав и мир, оне које лете спајају небо са земљом. По ободу шепури се змај, господар неба и земље, чувар дрвета живота и тајне свемира, иста она аждаха на коју ће се касније устремити свети Георгије. Али док се не појави хришћанство са својим строгим свецима, нека се још мало прави важна, високо дижући реп. Испод посуде са замишљеним корењем дрвета стоји јелен, биће с тотемским значењем код балканских народа док овај чудесни пиротски дизниленд краси и пар паунова, птица необичних за српске пределе. Можда их је нека наша преткиња естета спазила, крадом звирнувши у турско двориште препуно шебоја и водоскока, па одлучила да их стави на ћилим и у љубавну тужбалицу:
Паун пасе, траве расте,
гора зелени.
И гора се с листом саста,
А ја немам с ким.
Дрво живота, или рајско дрво на ћилимима, повезује се дрветом записом, који је био симболично средиште паганске заједнице, одређене унутрашњим светим простором и спољашњим свакодневним границама. То средиште означавано је светим дрветом на које се нико не пење без преке потребе јер у њему обитавају душе предака. Код Срба је то обично био храст, а таква је и библијска јабука сазнања добра и зла са које се не убира плод нити сме да се једе. Евина змија задржала се у причи о змији кућаници сакривеној испод прага да би чувала укућане, приказаној на ћилиму цик-цак линијом, која омеђује унутрашњи простор од спољашњег. Занимљиво је да се ћилим с мотивом рајског дрвета, ако виси као украс на зиду, увек поставља обрнуто, с крошњом надоле и корењем у небу, не би ли тако, указујући на бесмртност, објаснио из којих подручја она црпи снагу.
Свети простор
Ћилимарство је веома стара, од Христа вековима удаљена вештина ткања, коју обављају девојчице и жене. У Пироту, југоисточном градићу Србије, познатом по даровитим ткаљама и ћилимима јединственим у свету, сматрају да је ткање овде постојало још пре Словена, а због беле боје без које нема „пироћанца” повезују га с Келтима, народом чији је симбол била баш ова боја. Несумњиво да су се ту умешали и Турци, који су опустошили наше градове али су нам зато обогатили језик, нарочито терминологију везану за ћилиме. Доласком Турака, ова глатко ткана простирка јавља се под именом ћилим, али се чини да је у ствари персијског порекла и да долази од персијског облика гилим, који се појављује у анонимним географским записима 10. века и персијским рукописима раног 11. века. Данас се у литератури о ћилимима „пироћанац” назива „шаркој” (можда по планини Шари).
Ткаље не само што праве простирке, прекривке и јастуке, које ће у нови дом понети кад се удају, којима ће даровати кћерку или снају, или ће по сопственој жељи бити сахрањене с омиљеним ћилимом, већ ткањем исказују и схватање простора заједнице којој припадају.
Начин на који видимо и опремамо простор мења се у зависности од нашег схватања космоса. Још од неолита, наше схватање простора прожето је начелом светог или митског које мора да се одвоји од обичног. Да би обележили границу између њива земљорадника, стари Грци су користили кипове, друмске олтаре, светилишта, ушћа река, токове воде, док су други народи за уобичајене ознаке светих места користили пободене диреке или кочеве па је тако од речи колац настала околина, а од речи оградити (ограда) град, који је зидинама (Кинези су њима обавили цело царство) био одвојен од осталог, неважног.
Ћилим је, такође, свети простор правоугаоног облика сачињен по схватању о четворострукости света у коме постоје четири свете планине, четири велика мора, четири стране света, четири годишња доба. Он је свети простор дома, личног породичног света који мора да се издвоји од јавног метежа. Номади су га носили замотаног свуда где су ишли и простирали тамо где одлуче да се зауставе и помоле. Он је храмовно место на коме клањају муслимани, небеско огледало на земљи, одраз онога што је на небу.
250.000 биљних вашиПрипрема за ткање почиње од бојења предива, код „пироћанца” добијеног од наше врсте овце балканке или праменке, чија вуна једина може да се фино и чврсто упреда у танке и јаке нити. Код других народа користи се и длака козе, камиле или чак коња. Осим природног крмеза (црвеновишњева) и чивита (модроплава) који су се увозили с Истока, све остале боје су некад, док се нису појавиле вештачке или анилинске, добијане од биљака потапаних у кишницу. Корен и лишће броћа давали су црвеножуту, паприка, лишће спанаћа, брескве и јове зелену, руј жуторумену, љуске црног лука златножуту, кантарион и лишће дивље јабуке наранџасту.
Бојење подразумева многе алхемичарске мајсторије, као што је мешање индига и урина, који стоје на сунцу све док се не добије загаситосмеђа боја, која временом, због урина, разграђује вуну, али је зато веран показатељ старости ћилима. Јер и ћилими имају залуђене колекционаре који новцем желе да пониру у што дубљу прошлост. За једну посебну нијансу црвене утроши се око 250.000 (ко ли их је само избројао!) биљних ваши добављених с кактуса Јужне Америке, које се потопе у врелу воду, затим осуше и измрве у прах да би се добио само један килограм траженог пигмента. Бојаџија је био обележен не само заносом и од испарења лудачким сјајем у очима (на чему би му позавидео и сам Мендељејев), већ и обојеним рукама, ноктима и парчетом свеже обојене вунице заденуте за уво. Свакако да су ове природне боје, по истанчаним и отменим нијансама сличне Ђотовим фрескама, много лепше од сирових и уједначених вештачких боја, које помало подсећају на нападне графите исликане спрејом.
Поред животодајне црвене, веома важна, црна боја на пиротском ћилиму, добијала се од лишћа ораха, храстове шишарке и коре јове. Видећемо чија мајка црну вуну преде. Претече данашњих „даркера” који чак и усне мажу црним кармином, оставили су нам ову клетву коју понекад чујемо на телевизији, од посланика из наше Народне скупштине. Ко би рекао да она има везе с ћилимима! А има, јер се црна боја доводи у везу с магијским својствима која се уткивају у ћилим. Претходници Грка, Пелазги, веровали су да је црна земља најплоднија и по хомеопатској логици почели су да придају чудесна својства непрозирном и црном. Код Словена речи за магију и црно потичу од истог корена – чрно и чарати, те су тако господари Црнојевићи и Црна (у ствари магијска) Гора добили имена у паганском свету повезана с тајновитим својствима која изазивају страхопоштовање. Црне очи су урокљиве па се понекад на ћилиму налази такозвано Фатмино око, које, по систему „браним се оним што ме напада” штити од урока, а пословична црногорска љубав према раду можда је означена корњачом, коју Пироћанке зову „жељка”. Њен оклоп, симбол споре али неуништиве упорности присутне у митовима и вицевима, обавезно виси окачен за разбој.
Чувај се бркатих жена
Предење вуне за наш ћилим такође је прича за себе јер се некад сматрало да је вуна хтоничан елемент те да привлачи душе умрлих. Жена није смела да мушкарца додирне преслицом да га не би унесрећила, а ни вретеном, да му не би рађала женску децу. Пошто се у жени, као у некој реторти, дешавао чин оплођења и рађања, вазда тајновит и чудесан, у митологијама целог света она се сматра опасним урочником, бићем које поседује чудотворна својства. Нарочито се требало клонити бркатих жена, које су без зазора и знања о депилаторима продуцирале своја андрогина, мешовита својства, као знаке посебне моћи. Не дај боже да ти таква жена подвикне: Вуна, Кићо!
Вуна је офарбана и упредена, разврстана у клупчад. Све је спремно да се приступи ткању. Нека Пироћанчица Цвета стоји код разбоја и гледа шта све то мајка мора да уради да би се направио леп ћилим. Као што су се народне песме преносиле усменим путем, зидање катедрала било је тајна која се чувала у оквиру зидарског братства (после су од њих настали масони), тако се и ткање ћилима преносило с мајке на кћерку и чувало као породична вештина. За неписмену жену заокупљену кућним и пољским пословима, шарање ћилима слично је мудровању над књигом староставном. Захваљујући њему, водила је у тишини ткања разговор са самом собом или с невидљивим саговорником коме је смела да исприча своје муке и надања, од чега се плаши и чему се диви. Женско памћење прошлости подједнако је важно као и мушко. Оно се не огледа само у безбројним бајкама и стиховима, којих је, по предању, око триста хиљада знао напамет један киргијски шаман, већ и у ћилимима, важним као египатски хијероглифи или сумерско-вавилонско клинасто писмо.
Понедељак је погодан дан да се започне ткање. Заткавалник, неко мушко из куће, у знак срећног почетка доноси ткаљи богат доручак. Тако ће се, боже здравља, при крају рада појавити доткавалник да веселим пуцњем најави завршетак посла. Мала Цвета, будућа ткаља, гледа маму како снује, то јест поставља на вертикални разбој основу. Кроз њу ће потком од вунице различитих боја, коју провлачи испод и надвлачи изнад основе, да тка шаре шебоја, љубичице, чудан цвет у облику звончића прозван „свекрвин језик” који облеће пчела, душа умрлог претка. Да ли сте некад прошли поред сеоског плота чији су кочеви при врху повезани испреплетаним врбовим прућем? Е, то вам је потка, садашњи обичан призор ограде поред сокака, а некадашњи гранични белег, важна јужнословенска установа, која се средином 14. века помиње и у Душановом законику. Довде можеш, а одавде, брате, не смеш. Кад већ доказујемо да је све са свачим у вези, да кажемо још и ово: наш једини цар сигурно је знао да је његов исто славни предак, велики жупан Стефан Немања германском цару Фридриху Барбароси, познатом по оном отиску палца утиснутом уместо потписа, поклонио у знак државничке части пиротски ћилим.
Првобитна сврха потке била је магијска: да, одвајајући свето од обичног, обезбеди обиље и плодност, и да штити од злих и страних духова. Често се као њен материјал помињу лескове гране с урезаним крстом и венцем од сплетеног биља на врху, постављене на хумак, за један народ центар света, пупак, који су Грци звали омфалос. Од овога није далеко ни значење ћилима, који ствара, преплетима потке, посебан простор с ружама, бокорима цвећа дан-и-ноћ, петлићима, гугуткама, паунима поред којих се мајка у кецељи шета с дететом док их чува ратник с исуканом сабљом. На њему, поред антропоморфних стилизованих фигура, препознајемо и надахнуће за модерну апстрактну уметност. Ћилим је пун геометријских слика ромба, као женског симбола, и цик-цак линије, по некима змије, по другима воде која тече у таласићима, али се сви слажу да је у питању слика плодности.
Одломак раја за босе ноге
Иако постоје туркменски, ирански, кавкаски, ћилими из Анадолије и Африке, индијански и војвођански, имамо много разлога да будемо посебно поносни на нашег „пироћанца”. Он је једини ћилим с два лица, без крајева вунице, која на многим ћилимима виси по наличју. Чуварне и штедљиве Пироћанке можда су смислиле посебну технику невидљивих завршетака да би, кад се исхаба једна страна ћилима, окренуле ону другу новију, али ипак чини се да је у овоме, упркос практичном духу, превладало начело лепоте. Такође, на вертикалном пиротском разбоју, погодном за чврсто набијање пређе, за разлику од хоризонталног номадског који даје млитаво, мекше ткање и који је мали па се ћилими ткају из делова потом састављаних, може да се изатка огроман ћилим, ширине преко четири и по метра, какав је „батал” који се чува у нашем Етнографском музеју.
Где год се појавио, пиротски ћилим раскошних шара, тананог финог ткања и узбудљивих боја, дочекан је као врхунско уметничко чудо. Тако је било међу одушевљеном публиком на великој бечкој изложби 1866. године, направљеној вероватно посредством образованог кнеза Михаила, после које се нижу изложбе у Петрограду, Лондону, Паризу, Прагу, Барселони, Риму, Атини...
Нама преостаје да у светским музејима тканина нађемо наш пиротски ћилим и да се похвалимо неком странцу, пратиоцу, како се оваква лепота некад израђивала у Србији, у граду Пироту познатом по киселом млеку и качкаваљу али и по Пироћанкама, вештим да направе одломак раја по коме укућани никад нису ходали обувени. Даровитим и вредним ткаљама, умешним да у кући створе и задрже свет који им је описао неки радознали гласник утекао од богова, уплашен што је из потаје слушао њихове узбудљиве приче .
Аутор:
Љубица Арсић
Коментари