IZVORI ZA PROUČAVANJE NARODNE RELIGIJE

 IZVORI ZA PROUČAVANJE NARODNE RELIGIJE

 Za rekonstrukciju religija primarnu ulogu igraju pisani izvori. Oni se prvenstveno mogu koristiti za rekonstrukciju indoevropskih religija (religije Grka, Rimljana, Gala, Baltičkih Slovena), jer se u njihovim arhivama nalaze brojni pisani izvori. Međutim, kada je reč o Južnim Slovenima pisanih podatka o vremenu pre primanja hrišćanstva gotovo i da nema. Postoji nekoliko vrlo šturih podataka, koji ne mogu da pomognu pri rekonstrukciji prehrišćanske religije Južnih Slovena. Jedan od tih spisa je i onaj iz 6. veka čiji je autor Prokopije i koji kaže da Sloveni koji su došli na Balkan kao vrhovno božanstvo poštuju boga groma i da mu prinose goveda na žrtvu. Međutim, ovakvi podaci nisu dovoljni za ozbiljniju rekonstrukciju. S tim u vezi reagovali su brojni istoričari poput Brihnera, koji smatraju da se prehrišćanska slovenska religija ??ne može rekonstruisati.

 Suprotno njemu, Milenko Filipović smatra da takvi pisani izvori ne bi mogli da imaju veću vrednost zato što su ih pisali hrišćanski misionari koji su razmišljali u hrišćanskom duhu, pa stoga ovu religiju nisu ni mogli da razumeju. Ipak, izgleda da je ovaj autor pomalo preterao jer su analize ovih tekstova u poslednje vreme uznapredovale, pa bi oni bili jako korisni kada bi postojali. Narodna religija na našim prostorima postoji više od 1000 godina kao sinteza hrišćanstva i narodne religije. Brojni izvori datiraju iz vremena srednjeg veka. U tom vremenu niko nije opisivao narodne običaje, ali za rekonstrukciju mogu poslužiti crkveni i zakonski spomenici. U Dušanovom zakoniku postoje odredbe o ubijanju vampira: spaljivanje mrtvaca (način ubijanja vampira) je zabranjeno, a selo u kome se to učini biće kažnjeno plaćanjem globe, dok će sveštenik koji učestvuje u obredu biti raščinjen. U drugim aktima mogu se naći podaci o ognjevitim zmijama, zmajevima, zabrani ritualnih povorki (npr. rusalje), zabrani klanjanja Suncu i Mesecu (postojanje solarnog i lunarnog kulta), kažnjavanju čarobnjaka i vračara, propisi u vezi sa sahranjivanjem itd. U ove podatke iz srednjeg veka mogu se uneti i toponimi poput Samovilski kladenac, Kapištec (mesto na kome se prinose žrtve). U periodu od 16. do 18. veka javljaju se turski izvori u kojima se, pored podataka sličnih prethodnim, mogu naći i novi. Tako, Turci u jednom spisu Vaskrs nazivaju ''praznikom crvenih jaja''.

 Od 19. veka, dakle od vremena delovanja Vuka Karadžića, pisani izvori se više ne mogu smatrati istorijskim, već etnografskim. Istorijski izvori su još uvek nesređeni i nedovoljno iskorišćeni u etnološkom smislu. Izvršeni su pokušaji sređivanja ove građe, i prvi je to učinio M.Filipović koji je sakupio svu istorijsku građu vezanu za slavu. Jezički izvori- Podaci iz ove vrste izvora mogu se naći u samom jeziku, tj. narodnom govoru. Slobodan Zečević je u ovom domenu izneo jednu problematičnu hipotezu vezanu za izraze ''majka zemlja'' i ''pijan kao zemlja'', gde prvi izraz vezuje za kult zemlje kao praroditeljice, a drugi za orgijastičke rituale vezane za ovaj kult. I ovde se podaci mogu naći naročito u toponimima. Filipović piše o tragovima Perunovog kulta kod nas ( jezički izvori su tu mesta, planine, reke- Perunovo brdo, Perun-grad), ali on ide i dalje tražeći tragove kulta i u ličnim imenima. U Crnoj Gori se javljaju imena Perun i Perunika, i interesantno je verovanje da te ljude neće ubiti grom. Tu je još i biljka perunika koja se u nekim krajevima stavljala na 2 krov radi zaštite od groma. I ovi se izvori, kao i pisani, mogu koristiti isključivo kao sekundarni. Folklorni izvori- To je narodno stvaralaštvo, primarno književnost. Kada se početkom 20. veka etnologija konstituisala kao nauka, većina tadašnjih autora se ovim izvorima koristila kao glavnim. Ova činjenica se može smatrati velikom greškom u istraživanjima, jer je najčešći slučaj da ono što je u književnosti nije u verovanjima, i obrnuto. 

Milenko Filipović je razmatrao iskustva u vezi sa ovim istraživanjima i izneo 4 grupe činilaca koje ograničavaju vrednost folklornih izvora: 

1. u ovakvom materijalu se nikada ne zna (tj. najčešće se ne navodi) gde i kada su zabeležene, jer je to važno zbog prenošenja tih umotvorina. Naime, preneta pesma se u prostornom i vremenoskom smislu prilagođava kulturnom miljeu u kome se u jednom trenutku našla, a istraživač ovu pesmu poseduje samo u onom obliku u kome je ona fiksirana zapisivanjem. 

2. folklorne tvorevine su umetnička dela, a u njima je teško odvojiti realno od izmišljenog (''Od nas pesma, od Boga nam zdravlje, on nas laže, mi vas polagujemo''- nikada se ne zna koliko je pesnik govorio istinu). 

3. treba obratiti pažnju na mitološke i obredne pesme. U njima postoje prehrišćanska shvatanja, ali preovlađuju pesme iz crkvene i apokrifne literature, gde se mogu pronaći hrišćanski motivi koji nisu razvijeni u narodu, ali jesu u tim pesmama, te se ne mogu smatrati integralnim delom narodne religije. Stoga se smatra da su ove pesme nastale u gradskoj i prigradskoj sredini, gde je crkvena literatura bila dostupna. Filipović smatra da su ovu vrstu pesama stvarali sami kaluđeri (to je, na neki način, crkvena propagandna literatura), koji su svoje ideje iznosili u desetercu da bi ih narod lakše prihvatio. Andrija Hačet-Mijušić u desetercu veliča prošlost Južnih Slovena, Matija Aštun Relković u desetercu govori o suzbijanju rđavih navika kod naroda. 

4. u folklornim izvorima postoje podaci koji pripadaju prehrišćanskoj ideologiji, a za koje se ne zna da li su naši ili ne. U pesmi ''Zidanje Skadra'' dominira motiv ljudske žrtve, što kod nas nije konstatovano, a isti je slučaj i sa lapotom. Uz ove izvore se mogu koristiti i materijalni i likovni, ali isključivo kao sekundarni, tamo gde je osnovna etnografska građa.

Veselin Čajkanović je tvrdio da se etnografska građa gotovo jedini pouzdani izvor za proučavanje stare, prehrišćanske religije Srba, dok svi drugi mogu da posluže kao dopunski izvori. Međutim, mora se voditi računa o nekim nedostacima koji se mogu naći i u ovim izvorima. U vreme kada nastaju etnografski izvori o narodnoj religiji Srba, tradicionalno selo je počelo da se raspada, a sa njim i celoviti sistem verovanja koji nazivamo narodna religija Srba, te su etnografski izvori u nekom smislu zakasnili, jer je deo običaja i verovanja nestao. Stoga se građa dobija na osnovu verbalne rekonstrukcije informanata koja se smatra u izvesnom smislu nepouzdanom, i to iz dva razloga: rekonstrukcija se zasniva na sećanju, a kod informanata se javlje nerazlikovanje modela od stvarne prakse (Zorica Rajković je 1960. u Carevom polju kod Jajca ispitivala svadbene rituale; sve informantkinje su joj opisale idealni model rituala, a pri ispitivanju individualnih iskustava, Rajković je utvrdila da su se sve one udale otmicom). Drugi nedostatak je neujednačenost građe: jedna kultura se teško mapira, teško joj se određuje mesto u celokupnom kulturnom sistemu, jer proces kulturnih promena ima različit tempo.