Država i verske zajednice od 1945. do 1970.

Država i verske zajednice od 1945. do 1970.



Dr Radmila Radic

Piše:Jasna Jojic

Srpska pravoslavna crkva (SPC), od pocetka svog postojanja, u raznim sukobima i koalicijama s režimom, bila je u centru pažnje javnosti. Interesovanje je posebno izazivala svaka smena na njenom vrhu, pa je afera o izboru patrijarha SPC, poput ove koja sada intrigira javnost, bilo oduvek. O tome najbolje svedoci istraživanje istoricara dr Radmile Radic koja je u intervjuu za “Reviju 92” pojasnila odnos režima prema SPC ali i nacine na koje su se monasi i sveštenstvo, što dobrovoljno, što pod prinudom, prilagodavali politici i društvu.

U vašoj doktorskoj disertaciji i istraživanju koje je objavljeno u dva toma knjige “Država i verske zajednice od 1945. do 1970.”, na više od 1000 strana ste sistematizovali i obelodanili mnoštvo zapanjujucih cinjenica iz državnih i crkvenih Arhiva. Šta ste izvukli kao osnovni zakljucak o odnosu SPC i režima koji su pratili istoriju Srbije?

- Problemi koji se danas javljaju u izboru Patrijarha i sve intrige koje se oko toga pletu, samo su posledice onoga što se u prethodnom veku dešavalo sa Crkvom. Dakle, još od posle Prvog svetskog rata, kad je inace doneta prva Uredba o izboru patrijarha. To se desilo 1920. godine i vec je tada bilo jasno da ce se u proces izbora državni organi mešati preko mere. U Uredbu je cak unet i clan po kojem je tadašnji ministar vere sazivao izborni Sabor, pa su u izboru crkvenog poglavara ucestvovala i svetovna lica, pa i oni koji nisu bili pravoslavne vere.
- Ta Uredba je ostala na snazi do izbora patrijarha Dimitrija, a kada je on 1930. godine umro, došlo je do velikog spora koji je završen fizickim obracunom. Tadašnji zamenik patrijarha, mitropolit Gavrilo Dožic je sa delegacijom otišao u vladu i nasrnuo na predsednika vlade Petra Živkovica pošto Crkva više nije želela da o izboru patrijarha odlucuju svetovna lica, gradani ili politicari.

Da li je posle tog skandala izmedu politicara i sveštenstva, SPC izvojevala bar neku pobedu?
- Suštinski ne. Ali, aprila 1930. godine, Uredba je ipak pretvorena u ranije planirani Zakon u kojem su ostale mnoge stavke iz ranijeg akta. Tako je Crkva ipak izdejstvovala da u izboru patrijarha više ne mogu ucestvovati ministri iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji nisu bili pravoslavne vere. Stav, da u Saboru koji je brojao više od 70 clanova, pored staratelja manastira, arhijereja, episkopa, budu i svetovna lica, je ipak ostao nepromenjen.

Zašto je Crkvi smetalo da u Saboru za izbor patrijarha ostanu svetovna lica pravoslavci, kad su oni, po logici stvari, bili vernici?
- Smatrali su da država i ministri uopšte ne bi trebali da se mešaju u njihovo unutrašnje uredenje. Posebno što je u tom Zakonu iz 1930. godine postojao clan po kojem Sabor, posle zasedanja i glasanja, za mesto celnog coveka, predlaže tri osobe. Taj predlog potpisivao je ministar pravde i za patrijarha predlagao jednog od njih. A krajnju potvrdu tog predloga, preciznije odluku o tome ko ce medu tom trojicom dobiti najvišu crkvenu titulu, donosio je kralj. Tako je izabran Varnava Rosic, a Zakon je bio na snazi i 1938. godine, kada je bio biran Gavrilo Dožic. Tada je istorija zabeležila još jedan veliki skandal upamcen kao konkordatska borba.

Šta je bila suština tog, javnosti ne baš poznatog, srpskog protivljenja Konkordatu?
- Konkordat je ugovor kojim je Vatikan u Kraljevini, kao i u mnogim drugim evropskim državama, hteo da obezbedi realacije izmedu crkvene i svetovne vlasti. Jedna grupa episkopa SPC smatrala je da Konkordat, koji na neki nacin daje preimucstvo rimokatolicima, nikako ne bi trebalo prihvatiti. U meduvremenu je došlo do naprasne smrti patrijarha Varnave za koga se i danas iz kuloara tvrdi da je bio otrovan. Tada su pojedini episkopi, medu kojima i Nikolaj Velimirovic, bili protiv toga da srpska Crkva usaglašava svoje stavove sa državnom vlašcu, sa vladom kojom je tada predsedavao Milan Stojadinovic, koji je kao premijer bio na ivici da prihvati zahteve Vatikana. Gavrilo Dožic je, medutim, smatrao da se ipak treba približiti vladi i Stojadinovicu, pa je nastao sukob u samoj SPC. Afera je okoncana tako što se Nikolaj, iako je i sam bio predložen za jednog od patrijarha, nije ni pojavio na Saboru za izbor tri kandidata za patrijarha, pa je 1938. izabran Gavrilo.

Da li je SPC u to vreme tražila od režima da ima prioritet nad ostalim verskim zajednicima u Srbiji?
- Prema tadašnjem Ustavu, verske zajednice su bile formalno ravnopravne. U Kraljevini SHS Jugoslaviji, crkva nije bila odvojena od države ali nije postojao ni sistem državne crkve, mada je SPC bila u izvesnom smislu privilegovanija od ostalih verskih zajednica.

Zašto se država pre Drugog svetskog rata toliko duboko mešala u izbor patrijarha?
- Srpska crkva je zaista u velikoj meri finansijski zavisila od države. U tom smislu ona nikada, pa ni danas, nije bila, niti je mogla biti samostalna. Ne može da funkcioniše bez pomoci države ni zbog ustrojstva Crkve, ni zbog toga što nema nikakve izvore prihoda sa strane.

Zar u tom periodu SPC nije prihodovala od svojih velikih imanja i raznih delatnosti, poljoprivrednih ili vinarskih?
- Sva imovina koju je Crkva u to vreme posedovala, zaista je bila u njenoj nadležnosti. Država im nije ništa uzimala ali oni nisu bili organizovani tako da mogu da se samofinansiraju. Poseban problem je bio kadrovski. Izmedu dva svetska rata niko nije odlazio u monahe i mnogi su manastiri, i ženski pa i muški, opusteli. Tridesetih godina je poceo razvoj ženskog monaštva, ali ni u tada prihod iz njih nije bio dovoljan ni da izdržavaju sebe, a kamoli da ostvare neki višak koji bi kao pomoc poslali episkopiji. Dotacija države im je, dakle, bila neophodna, s tim što je do pred Drugi svetski rat i ona bila nedovoljna da Crkva opstane. Srpska pravoslavna crkva se posebno teško izdržavala u Bosni i Hercegovini gde su gradani, vernici kojima su trebale usluge sveštenstva, bili vrlo siromašni. U nekim podrucjima je bilo cak dramaticno. Narod nije mogao da podmiri ni osnovne egzistencijalne potrebe svojih sveštenika. Posebno ugrožena bila je crnogorska mitropolija pa su ostala dokumenta iz kojih se vidi da se patrijarh Gavrilo žalio kako je država taj deo Crkve potpuno zapustila i tražio je stalnu pomoc.

Zašto izmedu dva svetska rata niko nije hteo da se zamonaši? Da li se tada nešto posebno dešavalo sa srpskim nacionalnim identitetom ili je prodor komunistickih ideja zasmetao religiji?
- Srpski narod je još tokom 19. veka bio sekularizovan, svoj verski identitet je podredio gradanskom. Taj je proces tekao gotovo neomatano sve do 1945. To najbolje pokazuje statistika. Kad se uporedi broj monaha i sveštenika sa brojem stanovnika u Kraljevini Srbiji tokom 19. veka, vidi se, kako je to i profesor dr Milorad Ekmecic istakao u knjizi “Stvaranje Jugoslavije”, da je sveštenstva bilo sve manje. Tako je pocetkom 20. veka jedan sveštenik opsluživao duhovne potrebe cak više od hiljadu vernika, i ta se pojava konstantno širila.

Srbi se znaci za hrišcanstvo nisu vezali suštinski?
- Teško da se tokom 19. veka moglo govoriti o ozbiljnoj religioznosti Srba i o njihovoj posvecenosti hrišcanstvu i pravoslavnoj veri. Cedomir Mijatovic, ministar i diplomata, svojevremeno je u jednoj knjizi objavljenoj s pocetka 20. veka, rekao da “Srbi ne poštuju Crkvu ali ako bi je neko sa strane napao oni bi je strastveno branili”. Znaci doživljavali su je kao nešto svoje, što niko ne sme da ugrožava, ali nikada nisu bili posebno opsednuti hrišcanstvom. Secam se i jednog predavanja Pribislava Simica koji je rekao da Srbi nikada nisu hristijanizovani do kraja. Iako su dva puta primali hrišcanstvo, tu veru nisu upoznali potpuno niti su joj se bezuslovno predali. I kasnije se u Kraljevini malo brinulo o školovanju sveštenstva. Mitropolit Mihajlo je nekolicinu sveštenika poslao u Rusiju na školovanje, ali istraživanja s Kijevske duhovne akademije pokazuju da su se Srbi i drugi pravoslavci koji su došli sa strane, dosta loše snalazili. Ili nisu znali jezik, ili su dolazili sa sela u kojima inace nisu uspevali da dobiju odredeno predznanje i obrazovanje neophodno za univerzitetsko školovanje. Samo nekoliko njih se izdvajalo pa su kasnije, vrativši se u Srbiju postali episkopi.
- Naravno, za stagnaciju SPC u narodu postoje i druge okolnosti. Grcki episkopi, tokom perioda Otomanske vladavine, uopšte nisu radili na razvoju religioznog života, da školuju sveštenstvo, pridobija ljude za monahe... Religiju su širili poluobrazovani, polupismeni sveštenici koji nisu mogli da prenesu znanje, cesto nisu imali ni osnovni molitvenik. U Crnoj Gori su tokom 19. veka, pravoslavne liturgije i druge obrede, pocinjali pucnjem iz puške.

Da li je zbog toga SPC pristala na kompromis pa je svoje obrede i kalendar poklopila sa paganskim i staroslovenskim obicajima?
- Pre bih rekla da ih je prosto prilagodila tradiciji naroda.

Da li se zato tvrdi da je srpsko pravoslavlje drugacije od osnovne struje iz dve matice pravoslavlja, Rusije i Grcke?
- Zaista postoje tvrdnje teologa koje poticu još iz knjiga štampanih osamdesetih godina 19. veka, po kojima je pravoslavlje u Srbiji razlicito od onog u Rusiji i Grckoj. Vec tada, ne samo kasnije tokom komunizma, Srbija nije imala ljude koji bi se bavili osnovama teologije. Episkopi su se uglavnom bavili eparhijama i svakodnevnim verskim obredima. U tom su se smislu izdvajali samo vladika Nikolaj Velimirovic i Justin Popovic.

Ko je onda formirao osnovne temelje Beogradskog teološkog fakulteta?
- To su bili ruski teolozi koji su u Srbiju došli kao izbeglice posle Oktobarske revolucije, bežeci pred Staljinom i njegovim komunistickim cistkama.

Da li je bar tada pomoc koju je država davala Crkvi bila veca, propisana nekim aktom ili odredena procentom od budžeta?
- Postojale su redovne godišnje subvencije države prema Crkvi, a tada, posle Prvog svetskog rata, Crkva je trebalo da dobije i svoj deo odštete od posledica iz Prvog svetskog rata. Ta bi nadoknada zaista bila velika, ali je propisana zakonom iz 1939. godine, a pošto je ubrzo poceo Drugi svetski rat ni nju nije dobila u potpunosti.

Da li se posle Drugog svetskog rata status SPC u državi izmenio?
- Crkva je odvojena od države i škola od crkve, a donet je i niz zakona koji su dodatno promenili status crkve u državi. Novi odnos države prema Crkvi posle 1945. Ogledao se i u Zakonu o izboru patrijarha. Crkva donosi novi Ustav SPC 1947. ali te promene nece bitnije uticati na proces izbora patrijarha. Promene nastaju 1950. kad je umro patrijarh Gavrilo Dodžic. Njegov naslednik postao je Vikentije Prodanov izabran po sistemu koji je dotad bio neviden u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Komunisti su rešili da kljucnu ulogu u verskim zajednicama, pa i u izboru patrijarha treba da ima novoosnovano telo Udruženje sveštenika koje je formirano 1948. godina.

Da li se zna ko je u Titovoj Jugoslaviji 1948. godine, u jeku komunistickih parola, inicirao osnivanje Udruženja sveštenika?
- Formirala ga je verovatno Uprava državne bezbednosti (UDB-a). Ona je ustrojila i Komitet tog udruženja. Te godine, prvi krug za izbor novog patrijarha nije uspeo, pa je organizovan drugi posle nekoliko dana. U tom meduvremenu aparatura UDB-e je krenula u akciju, cak su i lokalni partijski funkcioneri agitovali sa lokalnim sveštenicima i upraviteljima manastira, ne bi li im sugerisali ko je podoban, a ko nepodoban za mesto poglavara. Jedan od kljucnih ljudi koji je bio predložen od sveštenstva ali ga je UDB-a odmah eliminisala bio je Josif Cvijovic. Nepodobni su bili i veliki protivnici komunizma, Nikolaj Velimirovic koji je posle rata ostao u dijaspori i Dionizije tadašnji kanadsko-americki episkop.

Partijski funkcioneri sveštenstvu su sugerisali i ko može biti patrijarh?
- Njihov najozbiljniji kandidat bio je Vikentije Prodanov tada episkop Strumicki. Pritisak na sveštenstvo da glasaju za njega bio je vrlo raznolik. Od obecanja da ce poslušnima uvesti telefon, do pretnji neposlušnima. Za opomenu znali su da sveštenicima izbuše gume, otkažu let avionom u poslednji cas, ili ih drže na višecasovnim informativnim razgovorima u policiji, kako ne bi stigli na glasanje. Partijski rukovodioci bili su toliko infiltrirani u Crkvi da su tacno znali ko šta misli i ko šta radi u Patrijaršiji.

Isti model ubedivanja komunisti su primenili i 1958. kad je umro Vikentije?
- Da. U tome ih nisu sprecile ni glasine da je Vikentije otrovan pošto je navodno popio kafu sa nenajavljenim posetiocem. Njegovu misterioznu smrt mnogi povezuju sa cinjenicom da je on neposredno pre toga držao govor pred Titom. Vikentije se diplomatski pripremio da tokom govora izbegne pricu koju su mu komunisti nametnuli, a po kojoj je Srpska pravoslavna crkva trebalo da inicira odvajanje Makedonske pravoslavne crkve. Vikentiju je, neko zamenio pripremljen govor, pa je on procitao papir na kojem je pisalo da se Srpska crkva obavezuje da prizna Makedonsku.

Postoje li dokazi da je Vikentiju taj govor o priznanju Makedonske crkve podmetnut?
- Svi su znali da je on veliki protivnik toga bio još od 1950. kad je izabran za patrijarha. Ali su ga komunisti ipak izabrali jer se cinilo da ce on bar po drugim pitanjima biti poslušniji od svog prethodnika Gavrila koji je cesto otezao sa izvšenjem vecine partijskih naloga. Vikentije je, medutim, bio vrlo vešt i suštinski nije nacinio nijedan ustupak državi sem što je priznao samostalno Udruženje pravoslavnih sveštenika Jugoslavije, iako se znalo da su ga organizovali policijski organi kako bi kontrolisali dešavanja u SPC. Uostalom, cak ni posle tog govora pred Titom, Vikentije nije priznao Makedonsku pravoslavnu crkvu. Partijske i policijske zahteve je zadovoljio tako što je dozvolio da se na tamošnjim crkvenim pecatima koristi makedonski jezik i da se formira nekoliko eparhija SPC u Makedoniji. Pristao je i da tamošnji episkopi budu rodeni Makedonci. Ali to je bilo teško sprovodljivo jer oni nisu mogli da se dogovore ko bi to mogao biti. Oko tih izbora nizalo se mnogo skandala. Da bi ostvarili te namere UDB-aši su inicirali da se nekoliko sveštenika razvede ne bi li kao neženje ispunili uslov za titulu vladike. Jedan od razvedenih je bio otac cetvoro-petoro dece, a oni su ga zamonašili. Tako se Makedonska arhiepiskopija formirala tek deset godina posle Vikentijeve smrti.

Posle smrti Vikentija, 1958. došlo je do još nekih promena izbornog procesa za Patrijarha?
- Nije bilo vecih promena sem onih koji su inicirani promenom Ustava iz 1957. godine. Uticaj države na izbor patrijarha je i dalje ostao na snazi, a modeli pritisaka partijarskih funkcionera na sveštenike bili su sve maštovitiji. Partijski funkcioneri srezova “razgovarali su” sa episkopima, a sekretari mesnih zajednica lobirali su seoske sveštenike. Ta vrsta sugerisanja je, medutim, te 1958. godine trajala daleko krace nego prethodni put. German Ðoric je brzo isplivao kao glavni kandidat za patrijarha i izabran je i pored negodovanja episkopa. Njihovo negodovanje je efikasno suzbio Dobrivoje Radosavljevic predsednik Savezne komisije za verske poslove. Licno je došao na sednicu Sabora SPC, satima vikao na Vasilija Kostica, dugogodišnjeg sekretara i jednog od kandidata za patrijarha, jer se ovaj usudio da mu protivureci. Radosavljevic je svoju grubu tiradu završio u stilu: “Bice kako ja hocu ili nikako”. Tako je German izabran za patrijarha, a gotovo da nijedan predstavnik iz Srbije u Izbornom saboru nije glasao za njega.

Kažu da je Germana podržavao i književnik Dobrica Cosic?
- Licno sam razgovarala sa Cosicem o tome i on mi je potvrdio da je imao dobro mišljenje, jer su on i Germanov sin bili prijatelji, a inace su bili i zemljaci.

Šta se sve dešavalo tokom tog dugog “mandata” Germana?
- Najveci Germanov greh bio je što je još na samom pocetku poglavarstva napravio ustupak Saveznoj verskoj komisiji i dozvolio izbor makedonskog arhiepiskopa. Na to mesto je postavljen Dositej koji je samo poreklom bio Makedonac. On je na to pristao racunajuci da ce kasnije postati patrijarh ali se toliko odao alkoholu, inicirao incidente, tukao se i tražio za sebe patrijarsku mitru, da je ubrzo psihicki oboleo. Dositej se cak cesto predstavljao kao ravnopravan Germanu, što je bolo oci svim verskim licima. A da stvar bude gora, posle izbora Dositeja za arhiepiskopa, Germanova zvanicna titula je glasila “patrijarha Srpske i makedonske crkve” što je svima jako teško padalo. U zvanicnim dokumentima se navodi da je German, kad god je mogao, izbegao taj prošireni “naziv” pa se u inostranstvu, gde su ga partijski funkcioneri cesto vodili, predstavljao kao patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Kako je došlo do sukoba u episkopatu pocetkom 60-ih godina?
- Sukob izmedu Germana i Pavla nastao je oko Dionizija kanadsko–americkog episkopa, koji je još pre rata bio deklarisani protivnik komunizma i pokušavao je da eparhiju u Americi vodi autonomno u odnosu na SPC. Komunisti u Titovoj Jugoslaviji ulagali su mnogo truda da ga se Srpska pravoslavna crkva odrekne, ali im to nije uspevalo. Kad je German postao patrijarh, emigracija je vec ozbiljno uzdrmavala jugoslovensku državu i UDB-a i druge obaveštajne službe tog vremena nisu birale sredstva da im se suprotstave. Razne metode su primenjivali i za katolicku i za pravoslavnu crkvu koje su smatrane maticom politicke emigracije. Kad je bila u pitanju cetnicka emigracija, Službe su izabrale da jedan od nacina razbijanja te matice bude kompromitacija episkopa Dionizija koji i inace nije bio osoba s visokim moralom. Imao je niz finansijskih afera, ljubavne veze sa mnogim ženama, kupovao je imanja i skupe automobile... Da bi se uverili u takvu bahatost, u Ameriku je cak dva puta, pod nadzorom države naravno, slata delegacija Crkve. Poslednja je donela izveštaj koji potvrduje mnoge Dionizijeve grehe pa je Sabor doneo odluku da ga rašcini. Jedini koji se usprotivio toj odluci bio je tadašnji episkop raško-prizrenski, kasnije patrijarh Pavle Stojcevic. On je govorio da ce posledice tog rašcinjenja Dionizija uneti raskol u Crkvu i to se obistinilo. Odluka Sabora podelila je i SPC ali i narod. U Americi i Australiji raskol je dotakao cak i porodice, posvadali su se ocevi i sinovi, braca, rodaci i neki se decenijama, zbog neusaglašenih mišljenja, nisu mirili. Neki su se cak i tukli medusobno. Emigracija se posle toga nikada nije oporavila, pa cak ni pomirenje iz 1992. nije izgladilo sve odnose.

Rašcinjenje episkopa Dionizija posvadala je i cetnike?
- Da, mada se ta svada više pripisuje uticaju UDB-e nego njihovim verskim stavovima. Naime, emigracija je i inace bila pracena do poslednjeg coveka. I cetnicka i ustaška. U komunistickim obaveštajnim službama tacno se znalo kako nekoga mogu da ucene ili da privuku. Posebno se sve znalo o ljoticevskoj organiziciji. Postojali su precizni spiskovi njihovih pripadnika, ko šta, gde radi i pretpostavlja se da je UDB-a mnoge od njih, pomocu svojih ljudi u SPC vrbovala. Oni su se svi opredelili za Germana i Dionizija ostavili na cedilu. Posebno jer je German i pre Drugog svetskog rata imao veze sa ljoticevcima.

Gledano iz današnje perspektive mislite li da je German ipak bio dobar izbor za patrijarha SPC u tadašnjem društveno - politickom trenutku?
- Jeste. Bio je vešt, znao je da napravi kompromis a njegova glavna zasluga bila je diplomatska misija u inostranstvu. Neprestano je putovao poput ministra inostranih poslova tadašnje Jugoslavije promovišuci i jacajuci ugled Srpske pravoslavne crkve, sve do 1990. godine kad se razboleo.
U meduvremenu Zakon o izboru patrijarha menjan je još dva puta, sedamdesetih pa onda 1985. godine. Pošto se pocetkom osamdesetih, posle smrti Josipa Broza Tita, društvena situacija ozbiljno okrenula, i Crkva je dobila drugaciju ulogu. Njen rad je liberalizovan, 1984. godine dobila je dozvolu za nastavak radova na izgradnji hrama Svetog Save, za koji je German inace do tada, bezuspešno svake godine slao zahtev. Redovno je bio odbijan jer su komunisti smatrali da taj simbol oko najveceg srpskog sveca ne bi nikako trebalo jacati izgradnjom hrama na mestu gde je on spaljen.

Koje su još Germanove zasluge?
- Poznavajuci politicare i prilike, iako star, dobro je osetio da dolaze promene koje ce Crkvi ici u prilog. Izdejstvovao je da SPC od države dobija više para, dozvole da se pokrenu crkveni casopisi, monasi poput Atanasija Jeftica po Beogradu su održavali slobodne tribine, a privukao je i mlade da upišu bogosloviju. Doveo je mnogo novih ljudi koji su danas vec stariji episkopi.

Da li vi taj prvi period oslobadanja SPC, pred Germanovu smrt, povezujete sa porastom nacionalizma u Srbiji?
- Mislim da u to vreme od Crkve još ništa nije zavisilo, pa ni porast nacionalizma, ali je definitivno da se njena uloga u društvu menjala sa prilikama u zemlji. Mogla bih se složiti sa stavom da su politicari manipulisali Crkvom sa ciljem da podignu nacionalnu svest. I da su tu manipulaciju izvodili vrlo vešto. Ipak, u toj situaciji u kojoj se Crkva našla, iako je pokušavala da i za sebe izvuce što više koristi, nije uspevala. Nisu se snašli jer su promene za njih bile suviše nagle.

Ni patrijarh Pavle nije se najbolje snašao pa je mnogo puta izmanipulisan? Ipak on u istoriju ulazi kao prvi patrijarh izabran na nacin na koji je SPC to vekovima želela?
- Da. 1985. godine, menja se dosta odredbi Zakona o izboru patrijarha. Po prvi put u tome, umesto mnogo clanova Sabora odlucuju samo episkopi. Uvodi se i pravilo da se izmedu tri kandidata koji dobiju najviše glasova episkopa, patrijarh izabere žrebom. Cilj ovih promena je bio da se izbegne mešanje države u izbor patrijarha. Tako je Pavle izabran tek posle devet krugova, kad je napokon jedan kandidat dobio najveci broj glasova.

Da li se, po vašem mišljenju, država i tada umešala u izbor?
- Možda, jer je glavni i najozbiljniji kandidat tada bio episkop šumadijski Sava Vukovic, koji je možda više mogao da uradi za samu Crkvu kao instituciju s obzirom da je patrijarh Pavle oduvek bio pravo svetacko lice, posvecen pre svega veri. Episkom šumadijski je nasuprot njemu bio covek koji je dugo saradivao sa režimom u raznim oblastima, dobro je poznavao stukturu i bio veliki diplomata pa bi u tom politicko-pregovarackom smislu možda bio bolji patrijarh za vreme koje je usledilo. Uz sve to bio je intelektualac, u svom je arhivu imao više od 10.000 dokumenata o dešavanju u emigraciji i SPC, a poznavao je odlicno i istoriju Crkve. Zbog tih cinjenica mislim da je država bila upletena u nameri da istisne Savu Vukovica.

Postoje li neki spisi o tom izboru patrijarha SPC iz 1990. godine?
- Mi istoricari ih za sada nemamo. Srbija je jedina državu u regionu koja nije otvorila Arhive do devedesetih. Ono što je nama istoricarima za sada na raspolaganju, su akti do 1978. godine.

Da li tu atmosferu oko poslednjeg izbora patrijarha možete da uporedite sa ovom koja se sada gradi?
- Skoro da je identicna s tim što je danas, cini mi se, država više po strani. Ne meša se ili to bar nije vidljivo?

Imate li utisak da se zato sada pojedinci iz Crkve mešaju u politicko-društveni život Srbije?
- Ja bih to protumacila sa stanovišta da Crkva sada samo koristi mogucnost koju je dobila, pa zato ucestvuje u društveno-politickom životu, kao uostalom i svuda u svetu. Uvek od države zavisi do koje ce granice dopustiti Crkvi da se uplete u svetovni život i da li ce prihvatiti sugestije koje od nje dolaze. Crkva sada ima više prava, bolji status, dobija više para, veronauka se vratila u škole, a ministri vera o njoj zaista vode racuna. Pretpostavljam da nadalje nece biti politickih opcija koje ce sa Crkvom ulaziti u sukob kao svi predašnji režimi.

Da li SPC taj daleko bolji tretman ne uzvraca i ne daje vernicima mogucnost da uticu na modernizaciju i osavremenjivanje Crkve?
- Oni zaista ne dopuštaju mešanje mnjenja ali i u Crkvi ima raznih episkopa i struja. Jedni zagovaraju, drugi se protive liberalizaciji.

* Te dve struje upravo se bore i oko uticaja za izbor novog patrijarha?
- Meni licno, sve ovo što se dešava poslednjih meseci, cak godina, lici na politicku predizbornu kampanju. U tim sukobima oni koriste javnost, medije, a verovatno ima i velikih unutrašnjih sukoba o kojima mi van Crkve ne znamo ništa.

Imate li, kao istoricar s neprocenjivim znanjem iz ove oblasti, neku svoju prognozu?
- U svim velikim hrišcanskim zajednicama može se primetiti da se poglavari menjaju ciklicno - tako da se novi više posvecuje resorima koje je zapostavljao stari. Slikovitije, u Vatikanu je Papu Jovana Pavla Drugog, koji je bio usmeren ka vernicima i njihovoj potrebi da Rimokatolicka crkva uhvati korak s modernizacijom društva i novim životnim standardima, nasledio Benedikt DžVI, više okrenut cistoj teoriji vere i unutrašnjim problemima institucije. Po tom reciprocitetu, veri posvecenog patrijarha Pavla trebalo bi da nasledi neko ciji je duh reformatorski, koji ce Crkvu urediti i formalno, unutar nje same.

Da li se ikada desilo da za patrijarha bude izabran njegov dotadašnji zamenik?
- Ne. I mislim da se to nece dogoditi jer onaj ko je bio u toj ulozi uglavnom je izlagan raznim netrpeljivostima i mržnji. Tako je bilo i u prošlosti sa takozvanim vd patrijarsima. Dositej je bio zamenik kad je umro Varnava i njega episkopi ocima nisu mogli da vide, kao ni Gavrila kad je umro Dimitrije.

Deo javnost se pribojava da patrijarh ne postane neko od vladika koji je poslednjih decenija svoj duhovni i moralni život, podredio profanom?
- Ne mislim da ce novi patrijarh biti mlad. Uvek se gleda na taj faktor godina jer poglavarstvo traje do smrti patrijarha. Uz to mislim da na osnovu one pomenute teorije ciklusa, to mora biti neko ko je vican upravljanju i ko ce srediti stanje unutar Crkve koje je prethodnih godina ocigledno bilo zanemareno.

Koji su to problemi oko koje se spore sadašnje struje u SPC?
- Najveci raskol je pitanje ekumenizma, i to izmedu patrijarha Pavla, koji je zagovarao otvaranje SPC prema drugim crkvama i episkopa raško-preizrenskog Artemija, koji je ljuti protivnik te ideje i svojevremeno je cak tražio da SPC izade iz Svetskog saveza crkava. Ostali sukobi nisu bili ideološki. Uglavnom su bili svetovni, oko toga ko ce biti na celu informativne agencije SPC, kritike Filareta zbog politickih istupanja i slicnih, “zemaljskih” problema.

Postoji li ikakva mogucnost da se novi patrijarh izabere na neki novi nacin?
- Mislim da ce izborni sistem biti kao i u vreme kad je odabran Pavle. Ali ne smemo da zaboravimo da Sabor može promeniti Zakon, jer od smrti starog do izbora novog patrijarha, može proci tri meseca. Vec se cuju neke inicijative da se umesto žrebom od trojice, patrijarh bira vecinom glasove 45 episkopa, a ima i onih koji zagovaraju neki sasvim novi sistem.

Krije li se tu i šansa da Sinod SPC dobije nešto vecu moc nego što je to imao u dosadašnjoj istoriji?
- Sinod je samo izvršno telo koje funkcioniše od jednog do drugog Sabora. Svake druge godine se biraju se po dva nova clana Sinoda. U našoj srpskoj Crkvi, Sinod ne može da donosi važne odluke kako je to primera radi u nekim drugim crkvama, gde to telo može da smeni episkopa. Sinod SPC sva sporna pitanja ostavlja za Sabor koji cine sve vladike, odnosno episkopi, mitropolit, patrijarh i oni koji su na celu eparhija u dijaspori.

BUDUCNOST
Rascep po Titovim šavovima
Da li se može ocekivati dalji rascep u SPC, možda po AVNOJ-evskim šavovima?
- To zaista nije nemoguce. Trebalo bi se prisetiti da su u Hrvatskoj vec pokušali da formiraju samostalnu pravoslavnu crkvu, i za vreme, i posle Drugog svetskog rata. Gde god postoji kriticna masa episkopa do toga može doci. Jedini problem je što odluku o odrešenju mora dati “Majka crkva”. A SPC to do sada nije uradila ni po pitanju makedonske ni crnogorske crkve. To se i inace kroz istoriju dešavalo samo u teškim situacijama, kakva je bila ona kad je SPC od Vaseljenske crkve otkupila neke episkopije, ili, pod jakim politickim uticajima. Danas se mislim ipak prica još samo o nekom bosanskom, pravoslavnom lobiju. Ali mislim da je tu ulog preveliki i da za njega nema ko da se zauzme.

Ipak, tu se pored SPC pitaju i Ruska, Grcka i Vaseljenska crkva? Šta ako neka od njih prizna od SPC otcepljenu crkvu?
- One zaista mogu priznati neku patrijaršiju i pored protivljenja “Majke crkve”, ali to je malo verovatno jer i one same imaju slicne situacije u kojima bi moglo doci do reciprociteta. Zato ne verujem da ce se bilo koja od njih suprotstaviti odlukama SPC. Cuvaju se medusobno.

BLAGO
Nemci sve ostavili komunisti odneli
U kom je periodu komunisticke represije Srpskoj pravoslavnoj crkvi bilo najteže?
- Godine 1954. država je potpuno ukinukla dotacije Crkvi, dva episkopa su u tom periodu proterana sa svojih eparhija, jedan od njih je cak i pretucen, navodno su to uradili seljani. Ljudi u Crkvi su tada uvideli da nema prostora za dilemu: ili ce saradivati s komunistima ili ce Crkva propasti. Pritisci su stizali i sa drugih strana: država je preuzela krštenja, vencanja, sahrane i o svakom od tih dogadaja izdavala svoje potvrde. Opela i rituali dakle više nisu bili neophodni, škola je potpuno odvojena od Crkve ukidanjem veronauke, liturgije su bile sve slabije posecene pošto se mnogo ljudi bojalo da ide u Crkvu... Patrijaršija je dakle, morala da otpusti veliki broj ljudi jer nije bilo para da ih placa.
Kasnije je usledila dodatna represija, nacionalizacija crkvenih imanja, pa otimanje zemlje po osnovu agrarne reforme, pa oduzimanje zgrada, poput Igumanove palate u Beogradu, zdanja oko sadašnje Patrijaršije. Najslikovitiji primer je jedna vila na Dedinju koju su Nemci, pošto su je uzurpurali tokom rata, kad su se povlacili, napustili, a da iz nje nisu ništa odneli. Ali, posle rata zauzeo ju je jedan partijski funkcioner, a kad se iz nje se iselio ni sijalicu nije ostavio.
Kasnije se dešavalo još mnogo toga. U manastire su smeštali siromašnu decu isterujuci monahinje, uloge monaha su preuzimali turisticki vodici, manastiri su pretvarani u magacine, neki cak i štale... Niko nije smeo da bude buntovan. Pokazali su im to vrlo drasticno tokom sudenja Varnavi Nasticu 1948. On je ostatak života proveo u zatvoru, da bi na kraju, kako se sumnja, bio ubijen. Ništa više milosti nisu pokazali ni 1954. kad su šikanirali Arsenija Bradvarevica pošto su ga u Crnoj Gori, u njegovoj 72. godini osudili na zatvor.

MONASI
UDB-aši u mantijama
Rekli ste da je UDB-a bukvalno organizovala Udruženje sveštenika SPC. Znaci li to i da je medu sveštenstvom bilo agenata saradnika?
- Bilo je, ali cinjenica je i da su prvi prislušni uredaji koji su 1948. godine stiglu u Titovu Jugoslaviju, bili instalirani upravo u Patrijaršiji. Slucajno sam imala prilike da vidim zapisnik sa zasedanja Sabora SPC iz 1954. I iz njega se vidi da je UDB-a do poslednje reci skidala razgovore s prislušnih uredaja. Pretpostavljam da za svaku godinu zasedanja Sabora postoji takva knjiga i da se to još uvek negde cuva.

Do kad je trajala ta strašna represija nad SPC?
- Do pada Aleksandra Rankovica. Koliko se god danas pricalo da je njegova funkcionerska karijera završena jer je bio Velikosrbin, on je, bar iz ugla istorije SPC, bio najžešci u suzbijanju aktivnosti Crkve i represija nad njom. A Crkva nije imala snage da se suprotstavi jer su oduvek finansijski zavisili od države.

Ko je sve osim policije saslušavao sveštenstvo?
- Mnogo ih je. Dokumenti pokazuju da je general Mitar Bakic bio covek koji je direktno pretio po patrijaršiji kad je Vikentije trebao biti izabran za patrijarha. Potom Ljubodrag Ðuric koji je kao komandant grada, u mladalackom samoljublju, dojahao u Beograda i 1944. prvi sastanak imao sa mitropolitom Josifom. Sam Ðuric mi je sredinom osamdesetih pricao o tom susretu i o tome kako je mitropolit pred njim podigao košulju i pokazao mu ožiljke zadobijene tokom borbi u Prvom svetskom ratu. Time mu je nagovestio da partizani nisu jedini koji su krvarili za domovinu. Ðuric je inace pedesetih vršio veliki pritisak da mitropolit Josif ne bude izabran za patrijarha.

To je isti onaj Ljubodrag Ðuric, koji je otvorio takozvanu seks aferu na Šestom kongresu KPJ pa ga je Tito prognao. Ko je uz njega iz UDB-e pratio rad patrijaršije?
- Mnogi, mada je vecina radila pod šifrom. Ali u jednom se dokumentu pominje Ratko Jelic, sveštenik koji je bio i clan partije i nije krio da je bio jedan od organizatora Udruženja sveštenika preko kojeg je UDB-a manipulisala sa SPC. Potom Milan Smiljanic. On je medutim bio važan i u Udruženju ali su ga cenili i u Crkvi jer je cesto znao da napravi most saradnje s državom i cinio tako Crkvi usluge.

Da li se i Slobodan Penezic Krcun bavio pritiscima na Crkvu?
- O tome nema podataka. U dokumentima se umesto UDB-e, republickog ili saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, po pitanju Crkve, pojavljuje iskljucivo Savezna verska komisija. Mada je UDB-a toj Komisiji slala dokumenta i davala instrukcije gde i kako bi trebalo reagovati.

EMIGRACIJA
Cetnici se rasuli ustaše zbili
Represije nad SPC koje su ostale zapisane u arhivama zaista su bile strašne. Kako je to vreme prebrodila katolicka crkva?
- Ona je imala podršku Vatikana, i izuzetno složnu ustašku emigraciju koja je pomagala donacijama. Bilo je mnogo i šverca raznom robom traženom u to doba. Nekima je cak bilo i sudeno zbog toga. Finansijski autonomni, u odnosu na državne organe, bili su zahvaljujuci pre svega Vatikanu. Uz to ih je cuvala njihova neverovatna konzervativnost i zatvorenost. To su cak i na biskupskom svetskom saboru u Vatikanu zakljucili. UDB-a tako nije mogla naci nikoga ko bi s njima saradivao... Nju dakle, napomenila sam, niko nije mogao da ucenjuje.

Zašto cetnicka emigracija nije pomagala SPC kao što je ustaška pomagale katolike. Postoje cak tvrdnje da je Nikolaj Velimirovic, koji se od komunista sklonio u dijasporu, u Americi hteo da osnuje svoju Pravoslavnu crkvu?
- Nikolaj nije organizovao ni cetnicku organizaciju ni otcepljenje. Ali je pokušavao da tri episkopa koja su posle Dugog svetskog rata ostala u emigraciji, osnuje neku vrstu zagranicne Crkve poput one koji su Rusi napravili u Americi. Da osnuje Crkvu koja ce delovati nezavisno od crkve u Srbiji. Za to mu je trebao još jedan episkop iz zemlje pa je nastojao da dovede Varnavu Nastica. Pojedini tvrde da je Varnava upravo zbog Nikolajevog plana završio u zatvoru.

Nikolaj je imao probleme sa srpskom emigracijom u Americi?
- Cinjenica je da se ta emigracije desetak godina razvijala nezavisno od SPC. Da je od sopstvenih para gradila crkve i nije dozvoljavala da im neki došljak, makar to bio i vladika Nikolaj, to dezorganizuje.

TITO RAVNODUŠAN, MILOŠEVIC MANIPULANT,
ÐINÐIC KTITOR, KOŠTUNICA VERNIK
Šta mislite o javnim podrškama i kritikama lidera SPC upucenim politickim vodama na ovim prostorima. Da li im je Tito bio najljuci protivnik?
- Tito nije imao nikakve sentimente, ne samo u odnosu na SPC vec prema bilo kojoj crkvi. On jeste izjavio 1945. godine da je katolik, ali iz dokumenata koje sam ja videla, svi su oni njegovom ideološkom aparatu bili interesantni samo kad su mogli da posluže partijskim interesima. Državni organi su tokom titoizma imali identican odnos prema katolickoj i pravoslavnoj crkvi, iste mere su primenjivane na sve ali nisu imali isti efekat. Katolici su bili kompaktniji, finansijski potkrepljeniji pa su samim tim mogli da se odupru uticajima. Primera radi, u selima u Vojvodini, gde su parohije imale obe crkve, pravoslavac bi se brzo povukao kad bi mu crkva na nedeljnim liturgijama ostajala prazna i ne bi imao dovoljno poziva za obrede, ili, kad bi mu neko pripretio. Jer taj je covek bio oženjen i imao je porodicu koju je morao da izdržava. Ali katolik, koji je po crkvenim propisima neoženjen, ostao bi uporan - deci bi organizovao fudbalske utakmice, koncerte, kupovao bi im bonbone, pomogao bi ljudima, dok ih sve ne ubedi da im je crkva utocište. Zato valjda katolici nikada nisu priznali Udruženje sveštenika koje je UDB-a i njima nametala ali su se i oni u u Hrvatskoj, i u Sloveniji, do sedamdesetih godina teško nosili sa komunistima, posebno što su mnogi partijski funkcioneri tamo bili Srbi.
Dakle, mit je da je Tito bio popustljiv prema katolicima, baš kao što je mit da je Aleksandar Rankovic voleo pravoslavce i Srbe.

Osamdesetih godina prica se menja. Slobodan Miloševic se u svojoj “misiji” cesto poziva na SPC i Crkva ga podržava?
- Zabluda je da je SPC sve vreme podržavala Miloševica. Oni su uz njega bili samo do devedesete, kad im je on obecavao vracanje imovine i sve ono što je Crkva tek sada dobila. Kad su shvatili da ih je izneverio, cak su se javno, pocetkom devedesetih deklarisali da su uz opoziciju.

Mislite da Crkva nije svesno dala podršku koaliciji radikala i socijalista?
- SPC je od posle Drugog svetskog rata do tada bila jedini opozicioni element. Normalno je da se tada eksponiraju i približavaju nekom obliku nacionalizma. Ne zaboravimo, Crkva je i do tada negovala odnos prema srpskoj tradiciji: istoriji, kulturi, jeziku, cirilici, svemu onom što može poneti etiketu nacionalizma. Sve se to, decenijama taložilo i kad je izbilo na površinu, oko Crkve su se okupili i ljudi koji su Srbe voleli da nazovu cak i Nebeskim narodom. Naprasno je mnogo njih zavolelo Crkvu. Cak i oni koji do tada nisu imali veze sa SPC, nisu znali ni da se prekrste, postali su najveci bogomoljci.

Šta je po vašem mišljenju najvažnije za odnos ubijenog premijera Zorana Ðindica i SPC?
- Ðindic, filosof i vrlo obrazovan, znao je kako crkva funkcioniše na Zapadu i zato je mnogo toga ucinio za SPC. Vratio je veronauku u škole za one koji to žele, crkvu postavio kao deo društva, pomogao da se hram Svetog Save sazida, i ucinio za nju još mnogo toga što se inace cinilo za crkve u svim zemljama koje su pobegle iz komunizma i stvarale nove duhovne simbole. Nažalost, ponekad mislim da ni svi u SPC nisu shvatili kako je on, oprezno i sitnim koracima, ali ipak znacajno pridoneo rehabilitaciji crkvenog položaja u društvenom životu Srbije iako, po mom utisku, nije bio zagriženi pravoslavac.

Vojislava Koštunicu koji je mnogo manje uradio za SPC, mnoge vladike su ipak oberucke prihvatili?
- Pa pretpostavljam da je tako, jer su u SPC ubedeni da je on iskren vernik. Imao je jako dobre veze sa Crkvom i pre Petooktobarskih promena, odlazio u Hilandar, vidan je na liturgijama. Smatrao je da SPC u srpskom društvu mora imati vrlo znacajno mesto. Licno mislim da je Ðindic svojim prakticnim rešenjima postigao više po tom pitanju ali svako ima pravo na svoje zakljucke.

Da li je ijedna demokratska vlada u Srbiji bila teokratska?
- Po mom mišljenju nije. Možda je mogla biti ali se Crkva u ovim promenima nije snašla da zavrbuje politicare.

Da li je neka stranka zloupotrebila sve vecu naklonost naroda crkvi u svojoj izbornoj kampanji?
- Da. Mislim da se svi pomalo otimaju o SPC znajuci da najnovija sociološka istraživanja pokazuju da se narod sve više vraca crkvi. To se, uostalom, dešava u celoj istocnoj Evropi.