академик Веселин Чајкановић о старој српској вери
"Наш народ има чудну религију: интелигенција je, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса je, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба."
”Шта се, међутим, десило са свим тим онда када су Срби напустили паганизам и приступили хришћанству? Ми, опет из науке ο религији, довољно знамо да овакве ствари не ишчезавају тако лако, и да су међу њима нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило je све ово да живи и даље, само je сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везивани за старинске богове, пренесени сада, у мањем или већем обиму, на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да ο старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције ο њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ.„
" Као најглавнију карактеристику старе српске религије ваља споменути веома велики значај који у њој има култ предака. Сви празници у години, са Бадњим даном и славом на челу, групишу се око тога култа; куд и камо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Без претеривања може се рећи да се цела српска религија своди на култ предака. "
-------
"Дабог — да употребимо ову популарну епиклезу — стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма наш највећи бог, summus deus. То резултира из свега што о њему знамо. Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола). Када су стари богови, под притиском хришћанства, онемогућени и уклоњени, из целог старог пантеона једини се Дабог, односно његови хришћански супститути , истиче као равноправни супарник Божји, који има исту снагу као и Бог. Да до овога ранга дође, Дабогу је помогла та околност што је он био национални бог, родоначалник целога народа и, као такав, његов највећи пријатељ и помагач.
Најважније функције, међутим, јесу наравно оне које Дабог врши као највећи национални бог. Као такав, он је родоначалник целога народа — није без разлога констатовано у средњевековним зборницима да је Србин „вълкъ" — његов митски представник и његов заштитник и на овом и на оном свету.
Из наших досадашњих излагања даје се са сигурношћу закључити да су и друга словенски народи имали свог националног бога, који је стајао на врху њиховог пантеона, онаквог истог и са истим особинама и облашћу какав је код Германаца био Водан, а код Гала Диспатер. У подацима који су нам о старој словенској религији сачувани налазимо доиста спомен о таквом божанству. Такав бог био је пре свега арконски Световид. Он има све битне карактеристике какве је имао и наш Дабог. Да је Световид доиста био врховни бог, то се види колико из јасне изјаве Хелмолдове да становници острва Рујана све друге 6огове, у сравњењу са Световидом, сматрају за полубогове."
академик Веселин Чајкановић
”Шта се, међутим, десило са свим тим онда када су Срби напустили паганизам и приступили хришћанству? Ми, опет из науке ο религији, довољно знамо да овакве ствари не ишчезавају тако лако, и да су међу њима нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило je све ово да живи и даље, само je сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везивани за старинске богове, пренесени сада, у мањем или већем обиму, на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да ο старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције ο њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ.„
" Као најглавнију карактеристику старе српске религије ваља споменути веома велики значај који у њој има култ предака. Сви празници у години, са Бадњим даном и славом на челу, групишу се око тога култа; куд и камо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Без претеривања може се рећи да се цела српска религија своди на култ предака. "
-------
"Дабог — да употребимо ову популарну епиклезу — стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма наш највећи бог, summus deus. То резултира из свега што о њему знамо. Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола). Када су стари богови, под притиском хришћанства, онемогућени и уклоњени, из целог старог пантеона једини се Дабог, односно његови хришћански супститути , истиче као равноправни супарник Божји, који има исту снагу као и Бог. Да до овога ранга дође, Дабогу је помогла та околност што је он био национални бог, родоначалник целога народа и, као такав, његов највећи пријатељ и помагач.
Најважније функције, међутим, јесу наравно оне које Дабог врши као највећи национални бог. Као такав, он је родоначалник целога народа — није без разлога констатовано у средњевековним зборницима да је Србин „вълкъ" — његов митски представник и његов заштитник и на овом и на оном свету.
Из наших досадашњих излагања даје се са сигурношћу закључити да су и друга словенски народи имали свог националног бога, који је стајао на врху њиховог пантеона, онаквог истог и са истим особинама и облашћу какав је код Германаца био Водан, а код Гала Диспатер. У подацима који су нам о старој словенској религији сачувани налазимо доиста спомен о таквом божанству. Такав бог био је пре свега арконски Световид. Он има све битне карактеристике какве је имао и наш Дабог. Да је Световид доиста био врховни бог, то се види колико из јасне изјаве Хелмолдове да становници острва Рујана све друге 6огове, у сравњењу са Световидом, сматрају за полубогове."
академик Веселин Чајкановић
Коментари