SIMA TROJANOVIĆ

SIMA TROJANOVIĆ

 Sima Trojanović je prvi ozbiljni istraživač narodne religije u Srbiji. Rođen je u Šapcu 1862, a umro je u Beogradu 1935. godine. Bio je kustos i upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu profesor Univerziteta i akademik. Po obrazovanju je bio prirodnjak, biolog. Rano se zainteresovao za etnologiju- još krajem 19. veka, kada je ona bila u povoju i kod nas, ali i u svetu. Pretpostavlja se da je na njegovu preorijentaciju uticao boravak u Bazelu i Hajdelbergu, kao i češki arheolog Niderle koji je pisao o religiji Slovena i bio u to vreme najveći stručnjak za tu oblast. Trojanović se bavio širokim krugom tema, kao i svi autori tada, što danas nije moguće. Teme: opšta pitanja u vezi sa srpskim narodom (radovi ''Srpski narod'', ''Neki problemi o srpskom narodu''), narodna ishrana (''Starinska srpska jela i pića''), tradicionalni oblici neverbalne komunikacije (''Psiho-fizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči''), narodna ekonomija i privređivanje (''Negdašnja privreda i putevi u srpskim zemljama'' ), a najznačajnija oblast je narodna religija. Svoje analize je bazirao najviše na sopstvenom materijalu. Mogu mu se staviti dve glavne zamerke: 1. pisao je o arhaičnim fenomenima, koji su u njegovo vreme bili potpuno ili delimično očuvani. Kada pogledamo njegovu građu, dobijamo narodnu religiju ne iz njegovog vremena, već kakva je verovatno bila pre više vekova. Pri sakupljanju građe nije imao u vidu generacije koje će doći posle njega. Takođe, nije prikupljao sve što je video na terenu, već samo ono što je smatrao arhaičnim. 2. nije verovao građi koju su sakupljali njegovi savremenici ili prethodnici, i u tome je preterivao Težio je da stvori celokupnu dokumentaciju o predmetu svog istraživanja. Građu je proveravao, i to na dva načina: 1. ako je opis nepotpun ponovo je odlazio u to ili u susedno selo, ili se dopisivao sa informantima 2. eksperimentom- to je način provere koji nije zaživeo u etnologiji. Na primer, ako je proučavao izbijanje žive vatre, sam je pokušavao da to učini (drvo o drvo, kamen o kamen itd.). Ili je, na primer, spremao jela po narodnim uputstvima. Pokušao je da ostavi ovaj metod provere, ali nije imao prave sledbenike. Ovo dokazuje da je imao kritički odnos prema građi. U svoje radove je ulagao i po 10 godina, da bi sakupio još građe. Izuzetno je značajan kao sakupljač empirijskog materijala, koji je mnogo kvalitetniji nego, na primer, Vukov. Posle sakupljanja empirijskog materijala, drugi korak je sistematizacija. Njegove sistematizacije nisu idealne sa današnjeg stanovišta, jer se za osnovu sistematizacije koristi samo jedan kriterijum, a on ih je koristio više. Na primer, žrtvene običaje je delio prema vrsti žrtava i prema prilikama, u istoj ravni. To nije korektno podeljena građa, jer jedan običaj tako može da se svrsta u dve ili tri grupe, odnosno može doći do ponavljanja ili izostavljanja. Trojanovićeve knjige su opterećene viškom teksta. Na primer, u ''O vatri'', poslednja 2-3 poglavlja su lingvističke analize pojmova oganj i vatra, što nema veze sa kultom vatre. Treći korak je analiza. Trojanović je bio pod uticajem dve škole: nemačke kulturnoistorijske i evolucionističke. U proučavanju narodne religije bio je evolucionista- tragao je za poreklom i razvojem pojave. On nije izgradio sistematski referentni okvir, ali ga možemo naslutiti iz primedbi, i autora na koje se pozivao. Dakle, prećutno je to bio evolucionistički referentni okvir, kada je narodna religija u pitanju. On počiva na tezi o jedinstvu ljudskog duha; pod istim uslovim nastaju iste kulturne tvorevine, tj. duh se svuda razvija na isti način. Kultura se svuda razvija na isti način, ali različitim tempom. Metod evolucionizmakomparativna analiza, sledi iz ovih postulata. Trojanović je prihvatio osnovne postulate, i jednu varijantu komparativnog metoda: imao je različite ''krugove poređenja''.

 Komparativni metod se koristi kod nas u dva smisla: 1. vertikalni- poredi se naš fenomen sa nekim fenomenom iz prošlosti i onda se uspostavlja, genetska, istorijska veza (npr. Milenko Filipović- trački konjanik) 2. horizontalni- poredi se običaj sa sličnim običajima kod susednih naroda, ili kod naroda istog porekla (ili kod svih- ako je običaj univerzalno rasprostranjen). 

Na taj način, na primer, Kulišić proučava badnjak: on ne postoji kod drugih slovenskih naroda, ali ga ima u onim krajevima u kojima je dopiralo Rimsko carstvo, pa je zaključak da je to mediteranski običaj koji se razvio u Rimskom carstvu. Ovaj metod se primenjuje ako se , npr. traži slovensko poreklo nekog fenomena. Trojanović ima 3 kruga poređenja: 1. slovenski krug- poredi običaje sa običajima starih ili savremenih slovenskih naroda 2. indoevropski krug- poredi sa starim narodima (Grcima, Keltima, Rimljanima), ili sa savremenim indoevropskim narodima 3. univerzalni (ovo je uslovni naziv, a može se nazvati i drugačije)- poredi sa narodima ''svih pet kontinenata'' Postavlja se pitanje da li čisto formalna komparacija realno utvrđuje poreklo? Teškoća je u tome što u takvoj analizi postoji atomizam- jedan element se izdvoji iz kulture i upoređuje se sa tim elementom u drugim kulturama, a pri tom se ne uzimaju u obzir društveni i kulturni kontekst. Na primer, Trojanović običaj da se jaje (ili drugi predmet) na određeni praznik zakopava u mravinjak (da bi stoke bilo kao mrava), upoređuje sa običajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske životinje, pa im je to žrtva. Trojanović kaže da je možda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo. Ali, to nije pouzdan zaključak. Trojanović je, uopšte, bio sklon takvim komparacijama.


 Njegova najznačajnija dela za proučavanje narodne religije su ''Vatra u običajnom životu srpskog naroda'' i ''Stari srpski žrtveni običaji'', u kojoj postoji nekoliko poglavlja o tragovima Perunovog kulta. ''Vatra...'' je inspirisana idejom da je vatra univerzalni simbol, opšte svetsko kulturno nasleđe. Akcenat je na ''živoj vatri'', koja se dobija arhaičnim metodama, uz šta ide i skup verovanja i običaja, tj. da se ona pali na određenom mestu, u određeno vreme, i da to čine određeni ljudi (blizanci, parna imena-Dragan i Dragana itd.). Pri tom, oni moraju i da se ponašaju na određeni način- da ćute itd. Paljenju prisustvuju predstavnici svih domaćinstava u selu, i svako odnosi po jedan ugarak i pali vatru u svojoj kući. Vatra se pali u slučaju neke kolektivne nesreće- epidemije i sl., a mogu biti i periodične vatre, koje se pale na određene praznike. Najpoznatije su one koje se pale na Badnjak ili Ivanjdan (npr. da bi se rasterale zle sile ili protiv zmija). Trojanović nije pisao o ovim periodičnim vatrama. Višak u ovoj knjizi je lingvističko razmatranje. Trojanović je poznat i po manjim radovima koji predstavljaju prve naučne analize narodne religije: 

1. ''O Božiću''- danas je opšte poznato da su mnogi hrišćanski praznici po svom sadržaju prehrišćanski, a to je tada ustanovio Trojanović. Prema vremenu kada se praznik odigrava (vezan je za zimski period, kada je Sunce u najdaljoj tački), on zaključuje da se Suncu pomaže da ponovo krene napred, ono je daleko pa ne može da otera demone, i zato se pali vatra. Trojanović, dakle, zaključuje da je to prehrišćanski solarni praznik. Ova teza je kasnije oborena, ali je značajna kao prvi pokušaj da se protumači Božić. 
2. ''Stari slovenski pogreb''- ovde je u pitanju obrnuti postupak. Postojali su detaljni istorijski zapisi arapskih pisaca o pogrebu kod Rusa u 10. veku, znači nije bilo potrebno rekonstruisati ga, već pronaći tragove u narodnoj kulturi. Trojanović je hteo da dokaže da su stari Sloveni spaljivali mrtve, na primer, po tome što se u Dušanovom zakoniku spominje spaljivanje vampira, ili po običaju da se napravi vatreni krug oko groba, da duša ne bi izašla. Nisu svi Trojanovićevi radovi, bili analitični, već bi samo skretali pažnju na neki fenomen. Takav rad je ''Lapot i prokletije''. Lapot je običaj ubijanja starijih ljudi, a prokletije su gomile kamenja. Postoje različita tumačenja: na primer da ako neko nekom zapali kuću, a ne zna se ko je to učinio, svako baca kamen i proklinje. Ili, smatra se da je u Hercegovini to trag kolektivnog kamenovanja, što nije provereno. Svako ko prođe pored prokletija mora da baci kamen. Drugi takav rad je ''Zagledanje ili ugled''. To verovanje negde postoji i danas: da trudne žene, kada se dete prvi put pomeri, moraju da paze koga će prvo da ugledaju, jer će im dete biti takvo.

 Trojanović je bio svestan da je u njegovo vreme religijski pogled na svet bio utkan u sve segmente života, pa se i u radovima o drugima temama bavio narodnom religijom, na primer u radovima ''Starinska srpska jela i pića'' i ''Psiho-fizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči''. Nije dokazano da je Trojanović uticao na kasnije istraživače, ali kod autora koji su se posle njega bavili narodnom religijom ima mnogo sličnosti sa njegovima radom, na primer u izboru tema (pogreb, lapot, vatra, Božić). Na primer, svi koji se bave lapotom pominju Trojanovića. Isto je i što se tiče problema: problemima porekla istraživači su se bavili sve do pre 20-ak godina. Na primer, Milenko Filipović je 50 godina posle Trojanovića proučavao kult Peruna, i imao je oko polovinu iste argumentacije. Kada se radi o metodu, Zečević je koristio komparativni metod pri rekonstrukciji panteona, ali tu nije moguće dokazati Trojanovićev uticaj.