SLOBODAN ZEČEVIĆ

SLOBODAN ZEČEVIĆ

 Pre, ali i posle II svetskog rata delovali si istraživači rekonstrukcije religije evolucionisti i difuzionisti. To se završava sa Zečevićem. Njegov rad je na neki način sinteza prethodnih istraživača: i on je rekonstruisao religiju i otkrivao u njoj neki sistem. I on se bavio istraživanjem različitih tema, naročito iz narodne religije- tipičan je istraživač ove oblasti. Zečević je uneo i neke novine u proučavanja. Nije tražio samo poreklo običaja, već i kulturne slojeve koji su se taložili vekovima, i pokazao je da je narodna religija Srba očito kompleksnija nego što se mislilo. Na primer, pokazao je da se narodna religija ne može svesti samo na jedan kult (npr. kult vatre ili predaka), već nju čini više kultova sa različitih prostora i iz različitih vremena, koji čine sinkretičku celinu.

 Svoj metod je izložio u knjizi ''Mitska bića srpskih predanja''. On se nadovezuje na Trojanovića: ''Metodološko proučavanje mora da se prilagodi građi. Nije uvek lako razdvojiti tuđe uticaje u našoj religiji, ali pažljivom analizom moguće je utvrditi šta je naše, a šta su uticaji supstrata, hrišćanskih i ostalih uticaja''. On pod supstratom podrazumeva da kada se očišćeni elementi iz praistorije povežu i sintetizuju, mogu se uočiti slojevi, i utvrditi šta je u verovanjima starije, a šta mlađe, kao i šta je naše a šta tuđe. 

Komparativni metod pomaže da se poređenjem sa istim ili sličnim verovanjima na drugim stranama, može videti šta je opšte, a šta autohtono slovensko. Posmatranje promena u razvoju određene pojave obavlja se pomoću dijalektičke metode po kojoj se nizom malih promena dolazi do novih kvaliteta (tj. promena kvantiteta u kvalitet- Hegel). Na primer, slava se menjala tokom vremena, naročito posle reformi svetog Save u 12. veku. On je izbacio krvne žrtve, i preneo slavu iz crkve u kuće. Dakle, on je promenio i mesto i sadržaj, pa je slava postala nehrišćanska. Slava se menjala i posle II sv. rata .

 Zečević govori o slojevima, ali u praksi uglavnom traži slovenske elemente, 90% mitskih bića su slovenska, i on smatra da su ih Sloveni doneli na Balkan. Zečevićev doprinos se može pratiti u još dva pravca: prvi je doprinos u terenskim istraživanjima, uglavnom u severoistočnoj Srbiji (kaže da je tamo sačuvan pogrebni kult) kod Srba i Vlaha. U demonologiji je na terenu otkrio mnoge činjenice: na primer, šumska i vodena bića, domaći i uslužni demoni su ili nova bića, ili stara koja su izmenjena. Demoni su pre Zečevića bili poznati samo u fragmentima. Drugi doprinos je u kvalitetnoj sistematizaciji prikupljene građe, tako da se ona i danas upotrebljava.

 Koristio je metod ''razumeti znači uporediti''.

 Pisao je manje rasprave, a zatim slične objedinjavao u knjige. Od četiri knjige, tri su za nas značajne: 

1. ''Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru''- doktorska teza o obrednim povorkama

2. ''Mitska bića srpskih predanja'' 

3. ''Kult mrtvih kod Srba'' – u severoistočnoj Srbiji

4. ''Obredne igre kod Srba''- ima istih delova kao i prva knjiga. Obrađuje 4 povorke: koledare, kraljice, lazarice, dodole. One imaju elemente igre. Analize su pokazale da to nisu samo povorke inkarniranih predaka (kao što smatra Čajkanović), već složeni rituali sa svim slojevima naše narodne religije. Tu ima delova od kulta prirode i mrtvih, slovenskih božanstava i hrišćanskih kultova (npr. kraljice je povezao sa kultom vladara). Pkušao je da preko sadržaja pesama nađe tragove nekih sporednih slovenskih bogova, npr. Lade- boginje proleća.

 U ''Mitskim bićima...'' najvažnija je posebna pažnja posvećena ovoj problematici. Sva bića je obrađivao po istom sistemu: izgled, zamišljene funkcije (npr. vampir davi ljude) i ritualna praksa (uspostaviti odnos sa njima ili ih izbeći). On mitska bića tretira kao niža božanstva i uspostavlja panteon nižeg reda. Postoje dva problema: iza istog imena mogu se kriti različita bića (npr. vila), i za isto biće postoje različita imena (npr. vukodalk = vampir). 

Podelio je demone na nekoliko kategorija: demoni prirode (u užem smislu i atmosferskih pojava), domaći demoni, demoni sudbine, demoni bolesti, demoni koji nastaju od ljudi i ljudi demonski osobina (to su konkretni ljudi, a ne zamišljena bića- urokljivci itd.), i ostali demoni, tj. oni koje nije uspeo da svrsta ni u jednu od datih kategorija: todorci, osenja i karakondžula. Zečević je, dakle, obuhvatio sva najvažnija demonska bića u Srbiji, i napravio neku vrstu srpske demonologije- mitološki podsistem.

 U knjizi ''Kult mrtvih kod Srba'' Zečević polazi od animističkog shvatanja smrti kod Srba, po kome se duša odvaja od tela i nastavlja da živi. On je smatrao da samrtni ritual od godinu dana prati put duše na onaj svet, a ima funkciju da pomogne pokojniku, ali i da zaštiti zajednicu. 

Od manjih rasprava značajne su: ''Zavetina u severoistočnoj Srbiji'' – smatralo se da je seoska slava nastala iz neke opšte nesreće, pa su se ljudi zavetovali svecu. Zečević kaže da je to trag poštovanja slovenskog božanstva koje je upravljalo atmosferskim pojavama- Peruna.

 ''Desna i leva strana u srpskom narodnom verovanju''. Tu je Zečević preteča strukturalista: uvodi simboliku značenja opozicija. Desna strana je srećna a leva nesrećna (npr. ustao na levu nogu). Ima još značenja: desna strana je muška a leva ženska, desna je život a leva smrt, desna je sunce a leva mesec. ''Rad o vanbračnom detetu''- to je u patrijarhalnom društvu bilo strašno, pa se zato nekada veruje da je to dete rođeno iz veze žene i natprirodnog bića (npr. zmajeva deca). Tako su nastali Zmaj Ognjeni Vuk i Zmaj od Noćaja.