небески прстен

ZAVETINA Među narodnim običajima koji su trag nekadašnjih paganskih kultova i rituala (kult je poštovanje i obožavanje određenog mitskog subjekta, bilo da je to biljka, životinja, predmet, prirodna sila, mitsko biće, pokojnici i slično, dok je ritual skup pravila i postupaka kojima se javno ili tajno izražava to poštovanje) ističe se institucija zavetine, koja je još uvek prisutna u mnogim našim selima. Za razliku od običaja koji su ostatak prehrišćanskih pogleda na svet u privatnom kultu- životni ciklus običaja, porodična slava i drugi običaji koji se praktikuju u krugu domaćinstva- zavetina je trag običaja  koji su se praktikovali za opšte dobro, u interesu svih žitelja jedne ljudske zajednice. Prema tome, zavetina je nesumnjivo trag kolektivnih prehrišćanskih shvatanja koja su imala značajnu društvenu funkciju. Vremenom su mnogi od njenih nekadašnjih elemenata jako reducirani, a neki u toj meri hristijanizovani da narod više nije ni svestan osnovnog značenja i pore

Mnogi običaji o Spasovdanu sačuvani su još od predhrišćanskih vremena. Bio je to praznik koliko ratara toliko i stočara. Božanstvo Spas je imalo ulogu zaštite i spasenja, te mu se narod obraća molitvom: "Sveti Spase - spasi duše naše" Spasovdan je bio mnogobožački dan praznovanja Glavnog četvrtka u godini. Gromovnik Perun, tukao je, po  verovanju, gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas je uz pomoć žitnog klasa u ruci, spasavalo useve od tuče. Spasovdan se slavi i kao krsna slava. Za Spasovdan se obavezno klalo jagnje, kao žrtva svecu. Redovno se spremala cicvara. Čobani pripremaju krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljaju na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadaju i h i na njive s usevima. Pre Spasovdana nije se okusalo mleko od nove godine. Na Spasovdan muškarci se ne briju, žene se ne umivaju i deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine. Mladići i devojke gataju po cveću, k

pНародна веровања у једној збирци /p | Култура | Novosti.rs

Preko četiri stotine godina na srpskom jeziku se štampaju kalendari. Kalendari spadaju u najpopularnije knjige. Srpski narodni kalendar koji je prvi put objavljen 1988. godine, i otad se povremeno pojavljuje pred čitaocima više od dve decenije. U njemu su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su se Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka, a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili je najstariji na svetu. Računajući vreme po njemu 2014, godina je 7.522. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržana mnoge mudrosti, koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u Srpskom narodnom kalendaru. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema

http://www.folklorweb.cz/clanky/20070521.php

Old European culture: Baba : In Serbian, there are two main words for father: tata and otac (pronounced otats) and four words for mother: mama, mati, matera, majka. tat(...

Ово можда нисте знали о венчању ЗА МЕСЕЦ Ако је брак, како каже наш велики комедиограф Бранислав Нушић, тврђава која никада није довољно обезбеђена од упада непријатеља, поставља се питање колико се зна о неким историјским појединостима обреда венчања који представљају својеврсну капију кроз коју се улази у ту тврђаву                                            Биљна бурма     Верује се да су Египћани, и то пре скоро пет хиљада година, увели обичај размене бурми на дан венчањ а. У тим давним временима прстен се у почетку правио од оног што је доступно у природи, савитљивих гранчица којима је двоје људи потврђивало да су у браку. Наравно, пошто је „биљна бурма” веома трошна и брзо би се уништила, почели су да се користе постојанији материјали, кожа, кост, слоновача, касније, наравно, и злато, сребро,

Kokot i Bokelji Piše: Mašo Čekić                                         KOKOT  I  BOKELJI                      Gađanje kokota, kao popularno takmičenje, javlja se u Perastu 1754. godine  u sklopu proslave stogodišnjice pobjede Peraštana u boju sa Turcima. Organizuje se svake godine 15.maja. Pravila takmičenja su jednostavna: kokot se priveže za dasku spuštenu  u more, na određenoj udaljenosti od obale, a pobjednik je strijelac koji iz puške  prvi pogodi kokota. Nagrada za pobjednika je vezeni šugaman, a pobjednik je dužan počastiti prisutne vinom. Takmičenje u gađanju kokota nekada se organizovalo i u  Konavlima, na nekim dalmatinskim otocima i Dalmatinskoj zagori. Manje je poznato da se ovo takmičenje organizovalo u Donjoj Lastvi, Tivtu, Stolivu i na Mulu. Posebno je zanimljiva lastovska priča o gađanju kokota, a upućuje na zaključak da je takmičenje u Lastvi s

СРПСКЕ ОБРЕДНЕ ИГРЕ Обредне игре које су се некада изводиле за опште добро данас су веома ретке јер су већ одавно превазиђене. Данас, на пример, више нико не верује да се игром може изазвати киша или излечити болест. Коледарским играма називале су се оне игре којима је отпочињала календарска година. Коледарске су се игре углавном већ заборавиле али о њиховом постојању сведоче припеви обредних песама са рефреном "коледо". Према нашим и словенским аналогијама, овим су играма наши пагански преци прослављали јачање сунчеве моћи о зимској солстицији и долазак новог животног и вегетативног циклуса. Koledari - grupa od desetak muškaraca na čelu sa starešinom. Za starešinu birao se muškarac koji je već imao iskustva u koledovanju. Коледари - група од десетак мушкараца на челу са старешином. За старешину бирао се мушкарац који је већ имао искуства у коледовању. Сви коледари били су маскирани у овчје и козје коже, а старешина је носио још и штап на чијем врху

Posle Svetog Nikole i Svetog Jovana, treća najveća slava u Srba jeste Đurđevdan. Slavi se 6. maja, a pored Srba slave je i Romi, koji tako proslavljaju dolazak proleća. https://www.youtube.com/watch?v=T4jZRbZQOMQ Srpski narodni običaji vezani za Đurđevdan nemaju mnogo zajedničkog s hrišćanstvom, već su u svojoj osnovi paganski. Rituala vezanih za ovaj praznik ima mnogo, a jedan se posebno ističe. U pitanju je Molitva pod Midžorom, običaj sa Stare planine koji se i dan danas sprovodi. Jelena Kurtić, kustos, etnolog i antropolog Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, za Telegraf objašnjava kako ovaj običaj izgleda. “Praznik započinje najčešće dan ranije prvom mužom ovaca (premlaz ili muzigruda) – tada se muze ovca koja se te godine prvi put ojagnjila i od tog mleka se podsiruje mladi sir u „velije“. Ujutru na “muzigrudu“ ide se u cveće – cveće se bere sa željom da se snaga mladog bilja prenese na ljude i stoku. Cveće beru devojke i momci, a bere se zdravac, jorgovan, mleč, đurđevak itd. Kada

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1592871/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82+%D0%B8+%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%3A+%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D0%B0.html  Стазама предака Брњак је велико српско село на падинама Мокре горе. Припада Зубином Потоку али истоимени административни прелаз га дели од матичне општине.

Наш Ђурђевдан и Турци славе На листи Унескове нематеријалне баштине могла би да се нађе једна од највећих српских слава. Прослављају га и у Румунији, Молдавији и Хрватској. Етно-фестивали са чобанским играма и такмичењима ПО бројности је четврта слава у Србији, незванична је слава "Делија", навијача Црвене звезде, вероватно омиљена напредњацима који су после избора 6. маја прошле године преузели већи део колача у власти, Роми га прослављају кроз култ жртве јагњета и зову га Ерделези. Славе га и у Турској, Румунији, Молдавији, Хрватској... А од следеће године Ђурђевдан ће бити на Унесковој реперзентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Наша земља је прошле недеље заједно са земљама у региону, међународној институцији при Уједињеним нацијама послала предлог да се Ђурђевдан, као празник који славе православци, али и муслимани и католици, нађе на тој

Мајски празник – Ђурђевдан СВЕТАЦ, ЦВЕТНИ ВЕНАЦ И АЖДАЈА „Ој, венче, о, венче, ’оће ли ме момче?”, певају девојке стављајући себи венац на главу громна и страшна аждаја, некада давно, живела је у једном језеру крај града Лида у Палестини. Разуме се, мештани су се ужасавали те језиве становнице језера, јер би аждаја с времена на време излазила из воде и утољавала огромну глад. Прождирала је људе. Легенда каже да је задах ове звери био не само непријатан, већ и смртоносан. Од њега су се људи разболевали и умирали...      „Свети Георгије убива аждаху”, дело ита лијанског сликара Паола Учела       Време је пролазило, а помоћи ниоткуда. И не само то. Владар те области чак је посаветовао сељане да свакога дана на обали оставе дете, као жртву. Тако су почели да жртвују сопствену децу. Напослетку је дошла на ред и јединица поменутог владара леденог срца. Док је