небески прстен

Алфонс Муха и „Словенска епопеја” АУТОР НЕМАЊА М. ЈОВАНОВИЋ  ⋅ Живео је у време највећих ослободилачких побуна словенских народа, у време када су подјармљени Западни и Јужни Словени жудели за пуном независношћу коју су изгубили играма моћних царевина, у време када је било неопходно очувати дух, оптимизам и веру у слогу свих словенских племена којима је заједничка карактеристика слободарство. У својој „Словенској епопеји“, Алфонс Марија Муха, највећи чешки сликар и један од највећих заступника сецесионизма ( Art Nouveau ) у Свету, овековечио је круцијалне тренутке историје словенских народа. Рођен у чешкој провинцији, где се и школовао, од раних дана је показивао наклоност ка црквеној уметности. Пут образовања га је одвео до Академије лепих уметности у Минхену и Париза, где је усавршио своје технике и где је доживео велики успон. Након успеха, постигнутог 1894. године израдом плаката за чувену француску глумицу Сару Бернáр, Муха бива упослен на раду више десетина плаката, пре

Паганска традиција – Световид АУТОР УРОШ ПАПЕШ  ⋅ Оно што је бог Перун значио за старе Русе и њихову новгородску и кијевску кнежевину, то је и Световид био за полапске Словене, најзападнија племена нашег рода која су се дуго борила против незаустављиве моћи хришћанске Франачке и Саксоније, a међу којима су и полапски Срби. Световид се као божанство готово нигде не појављује на просторима где су живели Источни Словени, али се зато помиње као заштитник неких далеких племена ка Германареху (племена која се граниче са Германима). Он им даје увиде и просветљење „по Праву“ (закону) и гледа на све четири стране зеленог царства Јав у коме племена живе. Иако има четири главе, једно лице припада врховном богу Сварогу створитељу, друго његовом сину Перуну разоритељу, треће оцу полапских Словена Дабогу Сварожићу и четврта је припадала богињи плодности Мокоши, мајци свих Сварожића. Верује се да његов ум надмашује све границе, тако да познаје прошлост и креира са својим племенима будућност.

Na današnji dan: 28. jun 1916. -„Kosovski dan“ obeležen u Velikoj Britaniji u svim školama i nizom javnih manifestacija.

Otkud svastika među Srbima? Deo budističkog folklora Piše Zoran Nikolić Stara, uvek šaljivo intonirana narodna izreka “nema bližeg roda od svastike” mogla bi se protimačiti višeznačno, ali jedno drugo pitanje ostaje kao inspiracija za ovaj tekst. Tim pre što ovo nije tipično novinarsko “putešestvije” kroz pitanja i odgovore koje čitalac verovatno ne zna, već pre vapaj da onaj ko drži u rukama ovaj broj “Trećeg oka” učestvuje u našem istraživanju i pomogne da odgonetnemo zagonetku koju i dalje sami sebi postavljamo. Dakle, jedna reč označava simbol koji je star hiljadama godina, a po zlu su ga pronele planetom Hitlerove legije, a svima je poznato da je drugo ime kukastog krsta - svastika. Sa druge strane, istu reč koristimo i za veoma blisku rođaku po tazbinskom srodsvu - za ženinu sestru. Otkud identično ime za dva tako daleka i ni po čemu slična pojma? Odgovor smo tražili dugo, ali nismo sigurni da smo mu se približili... Koren u sanskritu Nauka danas nema dilemu da je svasti

Ugroženo arheološko nalazište Vinča: Prvu metropolu Evrope ostavili da propadne Ranko Pivljanin |  25. 06. 2013. - 08:43h  |  Foto:  A. Dimitrijević  Ni značajnijeg nalazišta, ni veće nebrige. U deset i po metara arheološkog naslaga u Vinči stalo je 7.500 godina ljudskog življenja u kontinuitetu, a ta drevna metropola postaje žrtvom prirode i našeg nemara i zatvorena je i za posetioce i za istraživače. Klizište preti da sruši nalazište, kanalizacija se izliva u kulturne slojeve, prilaznog puta nema... Naime, Vinča se nekoliko poslednjih godina najmanje pominje po svom značaju, već uz nju ide priča o klizištu, nemanju novca, pravnim zavrzlamama i opštoj ravnodušnosti kojoj teško da mogu parirati retki entuzijasti.   A famozno klizište koje decenijama preti da oburva severoistočni profil nalazišta samo je deo šireg problema:   - Vinča se kao spomenik kulture od izuzetnog značaja prostire na oko pet hektara, od toga su eksproprisana 2,5, a ni oni u celini ne mogu

Гусле моје Уз њих се учила историја, сећало на јунаке, градио национални идентитет и „пјанила покољења“ да никад не одустану од борбе за слободу и јединство Негдје Србин, сакривен у гори, Страшно чудо измисли и створи, Научи га сила са небеса Јаворово дрво те отеса. Ископа га и кожом подапе, И низа њ’га коњску длаку запе. Онда дрво јадиково сави, Па и на њ’га коњску длаку стави. Па кад длаком про длаке превуче То му исто као муња пуче. Цио свијет зачуди се томе Шта измисли Србин роду своме… Гусле су жичани музички инструмент који су на простор Балканског полуострва донели Словени приликом досељавања. Биле су инструмент народа који се често селио и уз њих су испевани стихови који сведоче о великим историјским догађајима и ломовима. Певач виртуоз и пет тонова опевали су бојеве, јунаштва и велике љубави. Јека гусала слушала се од Лике у Хрватској преко Босне и Херцеговине до Србије, као и у Црној Гори и северној Албанији где их називају  лахута . На свим овим просторима

иЧњенице из српске историје које не знате, а требало би да знате Када се први пут у историји помиње српско име и, можда још битније, где? Ко је заиста био први српски краљ? Сазнајте то и још много више у нашем тексту посвећеном мало познатим чињеницама из српске историје!   1. Српско име се први пут помиње у 15. веку пре нове ере Премда је предмет спора када се Срби први пут помињу као народ, прво помињање српског имена није. Име које Срби често користе да именују великог патриоту “Србенда” помиње се у најстаријем делу светске књижевности (тада усмене) “Рг Веди”, збирци верских химни Индо-Аријеваца. УVIII мандали овог дела, чија се старост (мада за разлику од осталих мандала отежано) смешта у период између 12. и 15. века пре нове ере, у 32. химни посвећеној богу громовнику Индри, у другом стиху, Србинда је непријатељ моћног Индре (приказаног на хиндуистичкој слици горе), кога овај заједно са Пипром убија и пушта низ воду. Ко је тачно Србинда, не зна се, а стога ни контекст о

Svaka kulturna tekovina je na svojevrstan način svedočanstvo ne samo sopstvenog razvoja i sudbine, već i celog istorijskog i civilizacijskog toka koji ju je izneo, pa tako i odevanje. Tako i šajkača, koja u našoj narodnoj nošnji zauzima po svemu osobeno mesto, jer važi za srpsku nacionalnu kapu, ima svoju dugu i lomnu istoriju koja je istovremeno i podsetnik na istorijsku sudbinu naroda čije je zn amenje postala, jer je danas nesporno da je šajkača tako izrazit deo srpske narodne nošnje da se može uzeti kao sinonim za Srbina. Dve su zabune koje kod neupućenih izaziva šajkača. Prvo, pogrešno se misli da je šajkača, s obzirom na materijal od koga se pravi, tako nazvana jer je od šajka, to jest, kako se ovaj pojam rečnički definiše, mekane čoje domaće izrade, slične suknu, a drugo, što je takođe pogrešno, misli se da je sama šajkača, kao odevni deo, novijeg postanja, jer se reč "šajkača" ne nalazi ni u izvorima predvukovskog perioda, niti kod samog Vuka, u čijem je Srpskom rječ