небески прстен

Ramiz Hadžibegović PETROVDANSKE LILE, IZMEĐU OBREDA I IGRE, ILUZIJE I STVARNOSTI Poznato je da se u prošlosti pristupalo različitim običajima i obrednim radnjma, kako bi se zaštitilo zdravlje ljudi i njihova imovina, očuvao stočni fond, povećala plodnost njiva i rodnost voća. Jedan od takvih običaja koji se u našim krajevima održao do danas, jeste proslava Petrovdana. Ovaj praznik, sa čitavim nizom folklornih i autentičnih sadržaja u kojima kod pravoslavaca i muslimana zajednikči učestvuju kako djeca i omladina, tako i odrasli, slavio se, kao rijetko koji i u Titovo vrijeme, kada su bukvalno “gorela sela”, u sjevernom dijelu Crne Gore. Nekada je to bila najznačajnija svetkovina stočara na Balkanu i šire, dočekivana sa lilama u ravnici i velikim vatrama na brdima. Lilama, kojima se najavljuje Petrovdan, poklanja se posebna pažnja, jednako kao paljenje božićnog badnjaka, farbanju uskšrnjih jaja ili dočeku najznačajnijih muslimanskih praznika. Njima se najviše radu

Стара вера враћа се у Русију 4.05.2012, 15:53 У једном од сибирских Села обнавља се јединствена црква старовераца. Кестовоздвиженска црква потпуно је издељана од сибирског кедра и данас је право ремек-дело неимарства и својеврсни симбол препорода традиције старовераца у Русији. Припадници једног од православних праваца који се није слагао са црквеним реформама патријарха Никона у 17. веку, староверци или старообредци, били су приморани да се скривају од представника канонског православља у најзабитијим угловима Русије. Већи део представника древног православља, како они сами себе називају, зауставио се на Далеком Истоку, у Приморском крају, на Уралу и Централном Сибиру. Крестовоздвиженска црква која се обнавља у селу Захарово у Забајкалском крају Русије један је од малобројних сачуваних у земљи староверских култних објеката и једини изграђени од кедра. Историја ове мале сеоске цркве траје скоро 120 година. Без обзира на године атеистичких прогањања и век

Кад се заплете врзино коло ГОЛИ ПРОТИВ                                  Како су сељани из Великог Извора у источној Србији почетком 20. века појурили алу која је волела да завирује испод сукњи и тако омета облаке да изруче спасоносну кишу зраз „врзино коло” у нашем савременом језику употребљава се углавном у значењу: „зачарани круг”, „колоплет”, „заврзлама” или „вртлог, збрка, хаос” и слично. Међутим, то није ни једино ни изворно значење тога израза... У Речнику Матице српске уз тај израз на првом месту стоји објашњење да је то, по народном веровању: „плес, игра вештица; место састанка, рочиште вештица и вила”... лепо и јасно пише Милан Шипка у својој књизи „Зашто се каже?” у издању новосадског „Прометеја”.    Наш познати лингвиста додаје још да је израз настао у народу и да је у њега уткано народно празноверје, те наводи сведочење Вука Стефановића Караџића који је још 1818. године у „Српском рјечнику” записао:    „Врзино коло, н. Србљи приповиједају, да неки ђа

Зашто Душан Силни није и Свети? УЗВИСИ СЕ               Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?           Родоначелник Немањића велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) рпска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).    Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из

Vračanje i gatanje Dr Veselin Čajkanović Najveći kontingenat božićnih običaja dolazi na vračanje i gatanje. Vračanja su raznovrsna, ali sva imaju, uglavnom, jedan cilj: da izazovu plodnost kod stoke, poljskih plodova, voća; uporedo s tim, da pojačaju životnu snagu i zdravlje. Gatanja imaju sličan program: čovek se interesuje za berićet, i u vezi s tim za promene vremena; pa onda za zdravlje svoje čeljadi, i zdravlje i napredak stoke. Vračanja i gatanja ima mnogo. Bilo bi od interesa pokupiti ih i ispitati, ali ja to ne nameravam ovde učiniti. Ovde ću ce zadržati samo na nekim principijelnim pitanjima. Pre svega, otkuda da se vračanje i gatanje vežu za Badnji dan i Božić? Objašnjenje bi moglo biti ovo. Kod indogermanskih naroda, i uopšte u sredozemnom svetu, postojali su praznici o zimskim solsticijama; u religijama koje su poznavale organizovani kult sunca (kao što su npr. religije misirska, sirska, Mitraizam) o tim praznicima proslavljano je rođenje sunčevo, upor. npr. Frazer, Golden

Ljubavna magija (Objavljeno u „Praktičnoj ženi“ 1989. god.) KO PRE MOMKU, NJEMU DETE Kada, kako, da li će se i za koga udati, devojke su se večno pitale. Ali, u nemogućnosti da daju prave odgovore u pomoć su prizivale magiju. Kako im je ona pomagala i zašto se u poslednje vreme vraćaju ovim starim narodnim običajima? Paskal je jednom rekao da „Ljubav nema godina, ona se uvek rađa“, ali mnogi su mu, a naročito mlade devojke, zamerili što nije tačno precizirao kada, gde i od koga se to ljubav rađa. Pitanje rađanja ljubavi je oduvek sudbonosno pitanje mladih devojaka. Danas, gotovo da je teško zamisiti teškoće na koje nailazi devojka koja iščekuje da se ljubav rodi. Da joj je samo dočepati se tog Paskala, pa da mu ona objasni nedovršenost njegove, inače lepe izreke. No, ono, što u današnje vreme, pomalo začuđujuće, nadoknađuje Paskalovu misao je sve veće prisustvo verovanja u mogućnost rađanja ljubavi pomoću magije. Narodni običaji vezani za mit, kult i obred postali su način da se u 21.