врзино коло

Кад се заплете врзино коло

ГОЛИ ПРОТИВ

                                

Како су сељани из Великог Извора у источној Србији почетком 20. века појурили алу која је волела да завирује испод сукњи и тако омета облаке да изруче спасоносну кишу

зраз „врзино коло” у нашем савременом језику употребљава се углавном у значењу: „зачарани круг”, „колоплет”, „заврзлама” или „вртлог, збрка, хаос” и слично. Међутим, то није ни једино ни изворно значење тога израза... У Речнику Матице српске уз тај израз на првом месту стоји објашњење да је то, по народном веровању: „плес, игра вештица; место састанка, рочиште вештица и вила”... лепо и јасно пише Милан Шипка у својој књизи „Зашто се каже?” у издању новосадског „Прометеја”.
   Наш познати лингвиста додаје још да је израз настао у народу и да је у њега уткано народно празноверје, те наводи сведочење Вука Стефановића Караџића који је још 1818. године у „Српском рјечнику” записао:
   „Врзино коло, н. Србљи приповиједају, да неки ђаци, кад науче дванаест школа, отиду (њи 12 мора бити) на врзино коло (да доврше са свим и да се закуну? А ђе је то врзино коло? И шта је? Бог би га знао), и онђе некакву особиту књигу чатећи нестане једнога између њи дванаест (однесу га ђаволи или виле), но они не могу познати кога је нестало (Тај је био на врзину колу – говори се за човека који је много учио). Такви ђаци послије зову се Грабанцијаши, и иду са ђаволима и са вилама, и воде облаке у вријеме грмљаве, олује и туче...”
   Ипак, само у изузетним ситуацијама људи су се хватали у врзино коло, као што је било на почетку 20. века, тачније 1908. године.
Према метеоролошким подацима, година раније, 1907, била је једна од најсушнијих, пало је свега педесет одсто просечне количине падавина.  Наредне, 1908. године, у мају, јуну и јулу поново је завладала суша уз високе температуре. Две узастопне сушне године биле су погубне за пољопривреду. 
 ељани из Великог Извора у Црној Реци у источној Србији свалили су на змаја кривицу због тога што облаци не могу да се саставе и из њих киша падне. Наиме, веровало се да змајеви изазивају сушу када дуже бораве на једном месту. А шта би једног змаја, за кога се сматрало да је велики љубавник, задржало у њиховом селу него управо љубавни састанци с удовицама и удатим женама. Небо су закрилиле подигнуте сукње. 
   Зато је група од педесетак мушкараца решила да тог змаја истера из села. У ноћи између 21. и 22. јула састали су се на гробљу и наложили велику ватру. Између себе су изабрали особу којој су доделили титулу цара. Цар се први сасвим свукао, а његов пример су убрзо следили и остали. Тако голи, ухватили су се за руке и заиграли немо врзино коло.  Током игре нико није говорио, већ су се споразумевали мимиком и мумлањем. Врзино коло су играли док нису посустали од изнемоглости.

ада је цар снажно замумлао, чиме је дао знак да се коло заустави. Он је са још тројицом мушкараца остао на гробљу да одржава ватру, а остали су кренули у село, правећи заглушујући буку свим расположивим средствима, звонећи звонцима, меденицама, клепетушама, ударајући тољагама о старе канте. Уз ту халабуку, праћени лавежом раздражених паса, и даље не изговарајући ни речи, већ само гестикулирајући и мумлајући, разишли су се по селу и почели гоњење змаја у правцу гробља. На крају су се тамо поново окупили сви истеривачи змаја, док их је поред ватре чекао њихов цар.

хвативши се за руке, одиграли су још једно врзино коло. Тако је окончано гоњење. Сматрали су да се змај уплашио и са осталим злим духовима побегао из њиховог села.
   Није познато да ли је ово врзино коло уистину оправдало очекивања сељана Великог Извора. Зна се, пак, из метеоролошких извештаја, да су у августу 1908. године температуре биле више него у јулу али ниже од јунских, као и да су прижељкиване кише коначно пале.

Аутор: 

 Наталија Јанц