О СТАРОСЛОВЕНСКИМ СВЕШТЕНИЦИМА
О СТАРОСЛОВЕНСКИМ СВЕШТЕНИЦИМА
одломак из књиге „Календар предака“ Александре Бајић
Саксо Граматик (Saxo Grammaticus) нас је у својој хроници „Дела Данаца“ (Gesta Danorum) известио да се свештеник у храму Световида у Аркони звао Flamen Dialis. Ми знамо да то није тако. Flamen Dialis је назив свештеника у римском храму. Граматик је употребио латински израз који му је познат и близак, а не оригинални словенски израз. Flamen је латинска реч, значи „огањ“ (или „пламен“); dialis је латински придев и значи „божји“. Тако би Flamen Dialis био онај који пали божју ватру. Словени су онога ко пали божју ватру звали ЖРЕЦ (жарец, жарац, онај који жари, онај који рукује ватром). У руском етимолошком речнику наведено је да реч „жрец“ потиче од глагола „жрети“ што значи „хвалити“, „захваљивати“ али и „приносити жртву“. Невероватно је како једна реч може да дефинише више делатности једног жреца. Јер, он и пали обредне ватре и хвали богове, и захваљује им и приноси жртве. Постоји могућност да је Саксо Граматик превео оригинални словенски назив на латински језик, али његов превод није могао да обухвати сва значења оригиналног назива.
Словенски пагански свештеници су називани и ВОЛХВИМА, волшебницима, док су обредни певачи били ГУСЛАРИ (код јужних Словена). Није познато да ли је један жрец био исто што и вохв. Не постоје историјски подаци ни како се улазило у занимање и звање старословенског многобожачког свештеника. Да ли је словенско друштво познавало нешто као што је кастински систем, није нам познато. Прорицање је било значајна ставка у задужењима словенских политеистичких свештеника. Они су га обављали на различите начине; о неким од тих начина имамо сачуване податке, али то није тема овог рада.
Нема никаквих директних података о женском свештенству код Словена. Али морамо да запазимо да именица „жрец“ нема одговарајућу именицу женског рода. Супротно од тога, именица „волхв“, има именицу „волхва“ или „волхвина“. Не можемо а да не запазимо веома сличне изразе са блиским значењем код других народа; у нордијској митологији постоји „волва“ појављује се у најпознатијој песми Старе Еде, „Велуспо“ као пророчица и чаробница; влашка митологија познаје „в'лве“, чаробнице.
Ако смо све ово правилно схватили, и код старих Словена су морале постојати две врсте свештеника, једна од њих је била задужена за обред, друга за певање обредних песама и песама у славу богова. Обзиром да, према природи саме религије, сматрано да постоји више богова, постоји могућност да је свештенство било „специјализовано“ за једног одређеног бога али постоји могућност и да није било. О теме не знамо довољно. Хришћански мисионари из Полабља и Помераније наводе да словенски храмови нису били сасвим специфични, да су постојали храмови посвећени једном богу, али и они посвећени групи богова. Ствар додатно компликује поликефалност словенских божанстава, па никада нисмо сасвим сигурни да ли је поликефални бог један или је „друштво“ богова. Највероватније су оба решења тачна.
Не желимо да улазимо дубље у ова питања. У овом раду покушавамо да се бавимо календарским знањем наших предака, а сигурно знамо да је покровитељ свих знања, према својој божанској компетенцији био бог ВЕЛЕС. Зато је наше интересовање усмерено на њега и његову породицу.
Нема никаквих историјских података о оспособљавању паганских словенских свештеника за то занимање. Није забележено где су они стицали своја знања, нити како су стицали „квалификацију“ за свој посао. Али јасно је да су пагански свештеници знали тачан календар својих празника. Како су га одређивали, то није забележено. Зато, морамо да се ослонимо на народно предање, које је за сада једини доступан извор који о томе може да нам донесе неке податке. Све више смо убеђени да су приче о грабанцијашима, вједогоњама, здухачима, аловитима, ведомцима, хултанима и др. управо то: народно предање о многобожачком свештенству.
Гледајући оне бројне камене кругове по белом свету, а посебно гледајући оне на планини Девици, све смо више убеђени да су управо ти кругови били алат за њихов вешти занат.
Сасвим смо сигурни да су свештеници на Земљи били заступници оних богова којима су „служили“. Сва досадашња истраживања показују да су свештеници били окружени истом симболиком као и њихови богови.
За крај ове приче о словенском многобожачком свештенству имамо неколико података из Бугарске, које нам је послао Рулински. Према историјским изворима, ЖРЕЦ је, код старих Бугара имао посебан назив КОЛОБАР (множ. КОЛОБРИ). Назив је забележен неколико пута, у различитим документима, са личним именом (жреца). Такође је забележено да су носили специфичне капе које су називане „КОЛУБАРКЕ“. Бугари су их сматрали „звездобројачима“ и „чуварима космичког поретка“.
Одмах се запажа да је реч КОЛОБАР у вези са речју КОЛО; дакле, и у овом називу се појављује нескривена веза са колом, то јест КРУГОМ. У Србији се сличан назив за древне свештенике није сачувао, нема га ни у народном предању. Али, на западу Србије неспорно постоји река Колубара. Рулински нам је скренуо пажњу на још једну реч: у центру гумна стоји СТОЖЕР, као симбол поретка, средиште круга, место бројних обредних радњи, у којима смо читали у разним етнографским списима. Е, видите, стожер је у ствари један КОЛАЦ, на бугарском језику „кол“, а то је такође реч чији се корен може довести у везу са речју коло. Сасвим смо сигурни да би се један КОЛОБАР, који носи капу „колубарку“ сасвим добро снашао на Боговом гумну, у оном каменом колу, у чијем је центру био колац.
Не чуди нас капа на глави колобара. Капа, према Карлу Густаву Јунгу, означава главу, казује друштвени положај особе. Она је „старија“ од главе. Капа у облику круне чини краља краљем. Различите капе носе генерал и обичан војник. Капа је симбол главе. Капа је обавештење о друштвеном идентитету онога који је носи. Словенска божанства на свим сачуваним представама носе капе. Зато је јасно да један свештеник обавезно има капу на глави, јер капу има и његов бог. Код Срба, кум, приликом обреда стрижбе, одсеца детету прамен косе (што је жртва божанству дела тела), и дарује му капу. Тиме је дете примљено у заједницу и препоручено божјем старању. Капа је у једном друштву прецизно дефинисана, материјалом од кога је начињена, обликом и начином израде. До скора сте, у Србији, према облику капе, могли да знате ко је из Шумадије, ко је из Лике, ко је Црногорац, ко је из јужне Србије. И данас, када у Србији умре мушкарац, обавезно ће бити сахрањен са капом.
Није ли, за Србе, капа истовремено и симбол неба, ако је свет све оно што је под „капом небеском“?
одломак из књиге „Календар предака“ Александре Бајић
Саксо Граматик (Saxo Grammaticus) нас је у својој хроници „Дела Данаца“ (Gesta Danorum) известио да се свештеник у храму Световида у Аркони звао Flamen Dialis. Ми знамо да то није тако. Flamen Dialis је назив свештеника у римском храму. Граматик је употребио латински израз који му је познат и близак, а не оригинални словенски израз. Flamen је латинска реч, значи „огањ“ (или „пламен“); dialis је латински придев и значи „божји“. Тако би Flamen Dialis био онај који пали божју ватру. Словени су онога ко пали божју ватру звали ЖРЕЦ (жарец, жарац, онај који жари, онај који рукује ватром). У руском етимолошком речнику наведено је да реч „жрец“ потиче од глагола „жрети“ што значи „хвалити“, „захваљивати“ али и „приносити жртву“. Невероватно је како једна реч може да дефинише више делатности једног жреца. Јер, он и пали обредне ватре и хвали богове, и захваљује им и приноси жртве. Постоји могућност да је Саксо Граматик превео оригинални словенски назив на латински језик, али његов превод није могао да обухвати сва значења оригиналног назива.
Словенски пагански свештеници су називани и ВОЛХВИМА, волшебницима, док су обредни певачи били ГУСЛАРИ (код јужних Словена). Није познато да ли је један жрец био исто што и вохв. Не постоје историјски подаци ни како се улазило у занимање и звање старословенског многобожачког свештеника. Да ли је словенско друштво познавало нешто као што је кастински систем, није нам познато. Прорицање је било значајна ставка у задужењима словенских политеистичких свештеника. Они су га обављали на различите начине; о неким од тих начина имамо сачуване податке, али то није тема овог рада.
Нема никаквих директних података о женском свештенству код Словена. Али морамо да запазимо да именица „жрец“ нема одговарајућу именицу женског рода. Супротно од тога, именица „волхв“, има именицу „волхва“ или „волхвина“. Не можемо а да не запазимо веома сличне изразе са блиским значењем код других народа; у нордијској митологији постоји „волва“ појављује се у најпознатијој песми Старе Еде, „Велуспо“ као пророчица и чаробница; влашка митологија познаје „в'лве“, чаробнице.
Ако смо све ово правилно схватили, и код старих Словена су морале постојати две врсте свештеника, једна од њих је била задужена за обред, друга за певање обредних песама и песама у славу богова. Обзиром да, према природи саме религије, сматрано да постоји више богова, постоји могућност да је свештенство било „специјализовано“ за једног одређеног бога али постоји могућност и да није било. О теме не знамо довољно. Хришћански мисионари из Полабља и Помераније наводе да словенски храмови нису били сасвим специфични, да су постојали храмови посвећени једном богу, али и они посвећени групи богова. Ствар додатно компликује поликефалност словенских божанстава, па никада нисмо сасвим сигурни да ли је поликефални бог један или је „друштво“ богова. Највероватније су оба решења тачна.
Не желимо да улазимо дубље у ова питања. У овом раду покушавамо да се бавимо календарским знањем наших предака, а сигурно знамо да је покровитељ свих знања, према својој божанској компетенцији био бог ВЕЛЕС. Зато је наше интересовање усмерено на њега и његову породицу.
Нема никаквих историјских података о оспособљавању паганских словенских свештеника за то занимање. Није забележено где су они стицали своја знања, нити како су стицали „квалификацију“ за свој посао. Али јасно је да су пагански свештеници знали тачан календар својих празника. Како су га одређивали, то није забележено. Зато, морамо да се ослонимо на народно предање, које је за сада једини доступан извор који о томе може да нам донесе неке податке. Све више смо убеђени да су приче о грабанцијашима, вједогоњама, здухачима, аловитима, ведомцима, хултанима и др. управо то: народно предање о многобожачком свештенству.
Гледајући оне бројне камене кругове по белом свету, а посебно гледајући оне на планини Девици, све смо више убеђени да су управо ти кругови били алат за њихов вешти занат.
Сасвим смо сигурни да су свештеници на Земљи били заступници оних богова којима су „служили“. Сва досадашња истраживања показују да су свештеници били окружени истом симболиком као и њихови богови.
За крај ове приче о словенском многобожачком свештенству имамо неколико података из Бугарске, које нам је послао Рулински. Према историјским изворима, ЖРЕЦ је, код старих Бугара имао посебан назив КОЛОБАР (множ. КОЛОБРИ). Назив је забележен неколико пута, у различитим документима, са личним именом (жреца). Такође је забележено да су носили специфичне капе које су називане „КОЛУБАРКЕ“. Бугари су их сматрали „звездобројачима“ и „чуварима космичког поретка“.
Одмах се запажа да је реч КОЛОБАР у вези са речју КОЛО; дакле, и у овом називу се појављује нескривена веза са колом, то јест КРУГОМ. У Србији се сличан назив за древне свештенике није сачувао, нема га ни у народном предању. Али, на западу Србије неспорно постоји река Колубара. Рулински нам је скренуо пажњу на још једну реч: у центру гумна стоји СТОЖЕР, као симбол поретка, средиште круга, место бројних обредних радњи, у којима смо читали у разним етнографским списима. Е, видите, стожер је у ствари један КОЛАЦ, на бугарском језику „кол“, а то је такође реч чији се корен може довести у везу са речју коло. Сасвим смо сигурни да би се један КОЛОБАР, који носи капу „колубарку“ сасвим добро снашао на Боговом гумну, у оном каменом колу, у чијем је центру био колац.
Не чуди нас капа на глави колобара. Капа, према Карлу Густаву Јунгу, означава главу, казује друштвени положај особе. Она је „старија“ од главе. Капа у облику круне чини краља краљем. Различите капе носе генерал и обичан војник. Капа је симбол главе. Капа је обавештење о друштвеном идентитету онога који је носи. Словенска божанства на свим сачуваним представама носе капе. Зато је јасно да један свештеник обавезно има капу на глави, јер капу има и његов бог. Код Срба, кум, приликом обреда стрижбе, одсеца детету прамен косе (што је жртва божанству дела тела), и дарује му капу. Тиме је дете примљено у заједницу и препоручено божјем старању. Капа је у једном друштву прецизно дефинисана, материјалом од кога је начињена, обликом и начином израде. До скора сте, у Србији, према облику капе, могли да знате ко је из Шумадије, ко је из Лике, ко је Црногорац, ко је из јужне Србије. И данас, када у Србији умре мушкарац, обавезно ће бити сахрањен са капом.
Није ли, за Србе, капа истовремено и симбол неба, ако је свет све оно што је под „капом небеском“?
Коментари