Урицање и скидање урока
„Пу, пу да не урекнем!“ – урицање и скидање урока
Аутор: доц. др Вихра Бајева
Без обзира на то што је према народном веровању урок врста болести, она није укључена у садржај уџбеника и приручника из медицине. Упркос томе многи људи у Бугарској и осталим земљама Балкана живе у убеђењу да тако нешто постоји. Речи: „Пу, пу, да не урекнем!“ које се често, мало у шали, мало озбиљно изговоре, као и црвени конац везан око руке деце и одраслих, само поткрепљују чињеницу да ово веровање и даље постоји у облику у коме је зачето.
Шта је, у ствари, урок? У народу се верује да под утицај урокљивих очију које се нечему, односно некоме задиве падају сви, па чак и имања, куће, животиње или ствари. Најподложнији уроку су мала деца, али и незаштићени одрасли, најчешће млади и лепи људи, који својом лепотом привлаче пажњу осталих. Особа на коју је бачен урок почиње да се осећа лоше, раздражљива је. Пати од главобоље, добија високу температуру, повраћа.
Према веровању, свака реч хвале или дивљења, као и сваки поглед у себи крије моћ урока, из тог разлога се у неким крајевима код нас урок зове „по́чуди“ или „почу́дишта“. У традиционалној култури постоји нека „прећутна забрана“ када је реч о хваљењу и дивљењу – дакле, не смемо претеривати у дивљењу туђој лепоти, одећи и сл. Ако до тога ипак дође, онда да бисмо спречили негативан ефекат, морамо изговорити речи: „Не било урок“ и „Јој, како је гадно и ружно!“, последње се најчешће говори приликом прве посете новорођенчету. Овде морамо поменути и ритуално „пљување“ против урока. Код нас се често деси да када неко види бебу или било шта друго, што се истиче посебном лепотом, пљуне у правцу детета, односно објекта свог дивљења. Постоји веровање да ако превише хвалимо дете можемо да га урекнемо, па је зато добро претварати се да је дете ружно и говорити погрдне речи. Обично уз пљување иду и обавезне речи: „Кока те покакила“ или „Пу, пу, ал' си ружна“. С друге стране, народ је од давнина веровао да пљувачка поседује велику исцељитељску моћ. Немојмо заборавити да је Бог створио човека од блата које је овлажио својом пљувачком.
Верује се да неки људи имају зле очи. Жене или мушкарци са злим очима могу својим погледом напакостити или нанети зло свакоме, а нарочито деци. Злобни људи се претварају да се нечему диве или нешто хвале, а у ствари, у себи нису добронамерни, и своју жељу исказују злим погледом и тако долази до урока. Дакле, завист и злоба су најчешћи повод урока. Али не мора да неко буде злобан или злонамеран, па да има урокљиве очи. Људи који имају плаве или зелене очи такође могу да урекну. Зато се као амајлија која чува од урока често носи „плаво око“. Урокљиве очи имаће и бебе које су одбијење од дојења, а којима су њихове мајке за два-три дана поново дозволиле да сисају.
У народној традицији постоје различита средства заштите од урока. Поред већ поменутог ритуалног „пљувања“ против урока, препоручљива је и израда и ношење амајлија. Тако, рецимо, једно од најпопуларнијих средстава заштите од урокљивца и злих очију је црвени конац који се привезивао за руку или глежањ, сашивао за поруб одеће или је њиме била оивичена кошуља. Сличну намену има и мартеница за које се верује да протерује зле силе. Велика заштитна моћ приписује се и „плавом оку“, сребрном новчићу, а исто тако и белом луку као универзалном средству против магија и нечистих сила. Наравно, да и крст као симбол хришћанства чува вернике који га носе од несреће. Израђују се различите амајлије које су у облику медаљона и другог накита, а носе их најчешће бебе, девојке и младе. Традиционални талисмани за заштиту од урока су и неки украси за коње.
Осим средстава заштите постоје и различите методе лечења од урока. Реч је о бајању – исцељитељском магичном ритуалу, током чијег извођења бајалица говори одређене речи (басме) и користи одговарајући прибор за бајање. У прошлости је свака бака и мајка знала неколико басми које су изговарале за терање зла када је на децу у породици бачен урок. А било је и таквих урока које је могла једино искусна бајалица скинути, чија магична сила мора да буде иста или већа од оне особе која их је бацила. У муслимана поред бајалица има и бајача, што је реткост код хришћана. Ритуали бајања се разликују у зависности од различитих крајева и бајалица, али постоји и нешто заједничко – они се најчешће изводе поред огњишта, узима се земљана посуда са водом у коју се гаси угљевље или бајалица палцем који је претходно овлажила пљувачком изводи кружне покрете по челу онога који је уречен. Уколико жена која изводи бајање почне да зева то је знак да ће магија успети. Верује се да бајалица не сме узимати новац за бајање, из тог разлога људи обично, свако по својој процени, баци на земљу неки износ уз речи: „Нек' је за добро“ или „Да буде лек“.
Басме се обично изговарају тихо или се шапућу, јер се верује да ове речи нису намењене људима већ натприродним силама. Своје знање и искуство бајалице преносе с колена на колено, најчешће на унуку, ређе на ћерку или другу рођакињу. Бајањем се урок протерује у свет мртвих: „Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим. Ту ти места није! Иди у лелејску гору, где петли не поју и пси не лају! Хајд', иди! Срећан ти пут!“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
http://bnr.bg/sites/sr/Lifestyle/Folklo ... .urok.aspx
Аутор: доц. др Вихра Бајева
Без обзира на то што је према народном веровању урок врста болести, она није укључена у садржај уџбеника и приручника из медицине. Упркос томе многи људи у Бугарској и осталим земљама Балкана живе у убеђењу да тако нешто постоји. Речи: „Пу, пу, да не урекнем!“ које се често, мало у шали, мало озбиљно изговоре, као и црвени конац везан око руке деце и одраслих, само поткрепљују чињеницу да ово веровање и даље постоји у облику у коме је зачето.
Шта је, у ствари, урок? У народу се верује да под утицај урокљивих очију које се нечему, односно некоме задиве падају сви, па чак и имања, куће, животиње или ствари. Најподложнији уроку су мала деца, али и незаштићени одрасли, најчешће млади и лепи људи, који својом лепотом привлаче пажњу осталих. Особа на коју је бачен урок почиње да се осећа лоше, раздражљива је. Пати од главобоље, добија високу температуру, повраћа.
Према веровању, свака реч хвале или дивљења, као и сваки поглед у себи крије моћ урока, из тог разлога се у неким крајевима код нас урок зове „по́чуди“ или „почу́дишта“. У традиционалној култури постоји нека „прећутна забрана“ када је реч о хваљењу и дивљењу – дакле, не смемо претеривати у дивљењу туђој лепоти, одећи и сл. Ако до тога ипак дође, онда да бисмо спречили негативан ефекат, морамо изговорити речи: „Не било урок“ и „Јој, како је гадно и ружно!“, последње се најчешће говори приликом прве посете новорођенчету. Овде морамо поменути и ритуално „пљување“ против урока. Код нас се често деси да када неко види бебу или било шта друго, што се истиче посебном лепотом, пљуне у правцу детета, односно објекта свог дивљења. Постоји веровање да ако превише хвалимо дете можемо да га урекнемо, па је зато добро претварати се да је дете ружно и говорити погрдне речи. Обично уз пљување иду и обавезне речи: „Кока те покакила“ или „Пу, пу, ал' си ружна“. С друге стране, народ је од давнина веровао да пљувачка поседује велику исцељитељску моћ. Немојмо заборавити да је Бог створио човека од блата које је овлажио својом пљувачком.
Верује се да неки људи имају зле очи. Жене или мушкарци са злим очима могу својим погледом напакостити или нанети зло свакоме, а нарочито деци. Злобни људи се претварају да се нечему диве или нешто хвале, а у ствари, у себи нису добронамерни, и своју жељу исказују злим погледом и тако долази до урока. Дакле, завист и злоба су најчешћи повод урока. Али не мора да неко буде злобан или злонамеран, па да има урокљиве очи. Људи који имају плаве или зелене очи такође могу да урекну. Зато се као амајлија која чува од урока често носи „плаво око“. Урокљиве очи имаће и бебе које су одбијење од дојења, а којима су њихове мајке за два-три дана поново дозволиле да сисају.
У народној традицији постоје различита средства заштите од урока. Поред већ поменутог ритуалног „пљувања“ против урока, препоручљива је и израда и ношење амајлија. Тако, рецимо, једно од најпопуларнијих средстава заштите од урокљивца и злих очију је црвени конац који се привезивао за руку или глежањ, сашивао за поруб одеће или је њиме била оивичена кошуља. Сличну намену има и мартеница за које се верује да протерује зле силе. Велика заштитна моћ приписује се и „плавом оку“, сребрном новчићу, а исто тако и белом луку као универзалном средству против магија и нечистих сила. Наравно, да и крст као симбол хришћанства чува вернике који га носе од несреће. Израђују се различите амајлије које су у облику медаљона и другог накита, а носе их најчешће бебе, девојке и младе. Традиционални талисмани за заштиту од урока су и неки украси за коње.
Осим средстава заштите постоје и различите методе лечења од урока. Реч је о бајању – исцељитељском магичном ритуалу, током чијег извођења бајалица говори одређене речи (басме) и користи одговарајући прибор за бајање. У прошлости је свака бака и мајка знала неколико басми које су изговарале за терање зла када је на децу у породици бачен урок. А било је и таквих урока које је могла једино искусна бајалица скинути, чија магична сила мора да буде иста или већа од оне особе која их је бацила. У муслимана поред бајалица има и бајача, што је реткост код хришћана. Ритуали бајања се разликују у зависности од различитих крајева и бајалица, али постоји и нешто заједничко – они се најчешће изводе поред огњишта, узима се земљана посуда са водом у коју се гаси угљевље или бајалица палцем који је претходно овлажила пљувачком изводи кружне покрете по челу онога који је уречен. Уколико жена која изводи бајање почне да зева то је знак да ће магија успети. Верује се да бајалица не сме узимати новац за бајање, из тог разлога људи обично, свако по својој процени, баци на земљу неки износ уз речи: „Нек' је за добро“ или „Да буде лек“.
Басме се обично изговарају тихо или се шапућу, јер се верује да ове речи нису намењене људима већ натприродним силама. Своје знање и искуство бајалице преносе с колена на колено, најчешће на унуку, ређе на ћерку или другу рођакињу. Бајањем се урок протерује у свет мртвих: „Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим. Ту ти места није! Иди у лелејску гору, где петли не поју и пси не лају! Хајд', иди! Срећан ти пут!“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
http://bnr.bg/sites/sr/Lifestyle/Folklo ... .urok.aspx
Коментари