ЉУБАВНЕ НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

Подсетник:

Према Вуку Стефановићу Караџићу народне лирске песме су женске песме. Рекао је да њих певају ,,не само жене и ђевојке него и мушкарци и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме, каже даље Вук, пјева и једно или двоје само ради свога разговора … и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму…”

Најбројније су, свакако, љубавне песме. Мислим да ти је разлог јасан  Овим песмама се исказивала љубав према особама супротног пола. Љубавне песме превазилазе све друге видове лирског изражавања у народној књижевности по бројности, лепоти и разноврсности свог садржаја. Пуне су нежности и топлине, срећних узлета и многих нада, великих и тајних жеља и чежњи. С друге стране, неретко се у њима могу наћи и бол и патња чији је узрок у несрећној љубави и растанку. Живот је неодвојив од поезије, а поезија своје мотиве проналази у самом животу. Отуд и проистиче чињеница да нису све љубави срећне. Мотив несрећне љубав увек изнова потреса душе читалаца и слушалаца. Болно је слушање стихова о несрећној удаји младе девојке за много старијег просца, на пример. Често се бол крије у фаталној лепоти, у неспоразумима међу двоје заљубљених, у неверству неког од њих, у одласку који води до неминовног растанка.

Сети се песме „Љубавни растанак” коју смо анализирали у седмом разреду. Прочитај песме које следе. Обрати пажњу на непознате речи. Запиши их у „Књижевном споменару” па ћемо о њиховом садржају поразговарати на часу. На крају чланка налазе се неке карактеристике ових песама. Док их читаш, размишљај о њиховом садржају, па допуни написано о овим песмама својим запажањима. Песме нису раздвојене по садржају и мотивима, већ су поређане по првом слову наслова. Размисли о главним мотивима у њима, па покушај да их према мотивима и групишеш.

Анђа капиџија

Високо се соко вије,

још су виша граду врата;

Анђа им је капиџија:

сунцем главу повезала,

месецом се опасала,

а звездама накитила.

Деветоро биље

Пошетала дилбер Анђелија,

пошетала граду Београду;

она бира поредом јунаке;

изабрала војеводу Павла,

изабрала, и сама му дошла;

вековаше, пород не имаше;

питала је своја мила мајка:

„Кћери моја, дилбер Анђелија!

Како тебе не отера Павле,

кад ти немаш од срца порода?”

Ал’ говори дилбер Анђелија:

„Не будали, моја стара мајко!

Како би ме отерао Павле!

Кад сам прву вечеру донела,

у вечери деветоро биља:

милодуа, да се милујемо;

калопера, да ме не отера;

љубичице, да ме свагда љуби;

каранфила, да се не карамо;

чубра цвећа, да ме добро чува;

босиока, да м’ не смеће с ока;

а невена, да му срце вене;

самдокаса и околочепа”.

Девојка се тужи ђулу

Ђул-дјевојка под ђулом заспала,

ђул се круни, те дјевојку буди.

Дјевојка је ђулу говорила:

„А мој ђуле, не круни се на ме!

Није мени до штано је теби,

већ је мни до моје невоље:

млад ме проси, за стара ме дају.

Стар је војно трула јаворина:

вјетар дува, јаворину љуља;

киша иде, јаворина труне.

Млад је војно ружа напупила –

вјетар дува, ружа се развија;

а од кише бива веселија;

сунце сија, она руменија”.

Дјевојка јечам проклиње

Ђевојка је јечам жито клела:

„Јечам жито, у Бога љепота!

Ја те жела, а ја те не јела!

Сватовски те коњи позобали!”

Драги и недраги

Коњ зеленко росну траву пасе,

за час пасе, за два прислушкује

где девојка своју мајку моли:

„Не дај мене, мајко, за недрага!

Волим с драгим по гори одити,

глог зобати, с листа воду пити,

студен камен под главу метати,

нег’ с недрагим по двору шетати,

шећер јести, у свили спавати”.

Дуге ноћи

Ој, на оне дуге ноћи

ко не љуби црне очи

не пада му сан на очи,

већ му пада јад на срце.

Жеља

Сузе, јадна, да сам вода ‘ладна,

ја бих знала где бих извирала:

украј Саве, украј воде ‘ладне,

где пролазе житарице лађе.

Да ја видим моје мило драго,

цвати ли му ружа на корману,

вене ли му каранфил у руци,

што сам тужна у суботу брала,

у недељу моме драгом дала.

Иве јаше кроз орашје

Иве ли је? Сунце ли је?

Коњик ли је? Вила ли је?

Узда ли је? Звијезда ли је?

Седло ли је? Сребро ли је?

Лепа Ангелина

Ангелина воду лила,

над воду се наклонила,

сама себе говорила:

„Мили боже, лепа ли сам,

лепа ли сам, млада ли сам,

још да имам црне очи

све би момке преварила,

ожењене раженила,

Турчина би растурчила,

калуђера распопила”.

Лептир и ружа

Хајде, душо, да се милујемо,

ил’ у твојој ил’ у мојој башти.

Створ’ се, душо, у градини ружа,

ја ћу с’  створит у бела лептира,

па ћу пасти на румену ружу.

Тад ће рећи изокола људи:

„Лептир пије у градини ружу”.

- А ја љубим потајно девојку.

Момак и девојка

„Ој, девојко, питома ружице,

кад си расла, на што си гледала?

Ил’ си расла на бор гледајући,

ил ‘ на јелу танку поноситу,

ил’ на мога брата најмлађега?”

„Ој, јуначе, моје јарко сунце,

нит сам расла на бор гледајући,

ни на јелу танку поноситу,

нит’ на твога брата најмлађега, -

већ сам млада према тебе расла”.

Момак опчињен обрвама

О девојко, селен велен!

Не узвијај обрвама,

не задаји јад момцима;

и мени си јад задала:

коња водим, пеше одим;

чизме носим, а бос одим;

леба носим, а гладан сам;

воду газим, а жедан сам.

Најљепши мирис

„Ој девојко, душо моја,

чим миришу њедра твоја?

Или дуњом, ил’ наранчом,

или смиљем, ил’ босиљем?”

„Ој, бога ми, млад јуначе,

моја недра не миришу

нити дуњом, ни наранчом,

нити смиљем, ни босиљем –

веће душом девојачком”.

Не гледај ме што сам малена

Девојчице, ситна љубичице!

Љубио б’ те, али си малена. –

Љуб’ ме, драги, бићу и голема:

малено је зрно бисерово,

ал’ се носи на господском грлу;

малена је птица препелица,

ал’ умори коња и јунака.

Несрећна девојка

Девојка јунаку прстен повраћала:

„Нај ти прстен, момче, мој те род не љуби,

ни отац ни мајка ни брат ни сестрица;

ал’ ме немој, момче, на глас износити,

јер сам ја сирота несрећна девојка:

ја босиљак сејем, мени пелен ниче.

Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће!

Тобом ће се моји свати накитити,

кад ме стану тужну до гроба носити”.

Смртна болест

Ах, што ћу, што ћу!

Не спавам ноћу,

срце ми гори,

мука ме мори,

умрети ‘оћу

за тобом, душо.

Сусрет

Момче иде планином,

а девојка градином.

Он се меће глогињом,

а девојка трњином:

не мисле се убити,

већ се мисле љубити.

Шта би која најволила

Засп’о Ранко под јабланом,

отуд иду три девојке,

међу собом говориле:

„Шта би која најволила?”

Најстарија говорила:

„Ја би прстен најволила”.

А средња је говорила:

„Ја би појас најволила”.

Најмлађа је говорила:

„Ја би Ранка најволила.

Прстен ће се рашчланити,

појас ће се подерати,

али Ранко мој, мој пак мој”.

Љубавне народне лирске песме

• Најраспрострањеније, најлепше, најбројније, најстарије
• Најбогатије у темама, мотивима, осећањима и мелодији
• Певају се у колу и ван њега; често уз музичку пратњу
• Љубав – прикривена, наслућује се
• Дискретно дивљење према женској лепоти
• Чест дијалог
• Најчешће лирски десетерац и осмерац
• Мноштво стилских фигура
• И у народној и у ауторској књижевности
• Лична осећања и колективни дух

МОТИВ ЉУБАВИ је чест у:

• посленичким песмама (песмама о раду): Наджњева се момак и девојка; Кујунџија и хитропреља …
• митолошким песмама: Женидба сјајнога Мјесеца; Сунчева женидба …
• у шаљивим народним песмама: Женидба врапца Подунавца …

ДРУГИ МОТИВИ у љубавним песмама су:

• Лепота девојке
• Чежња за особом која је далеко
• Удаја за недрагог
• Стрепња и љубавна чежња
• Скромност и поштење девојке
• Растанак
• Гнев и љутња остављених

Поруке љубавних народних песама:

• Бесконачна је снага љубави!
• Права љубав не зна за препреке!
• Дражи је живот у сиромаштву него без љубави!
• Љубав не зна за препреке!
• У људској је природи тежња за лепотом!
• Лепота може ганути и најтврђа срца!
• Није лепо оно што је лепо, већ је лепо оно што нам се свиђа!
• Има истине у речима да се лепота налази у очима онога који гледа!

Стилске фигуре у лирским народним љубавним песмама:

• Хипербола
• Метафора
• Алегорија
• Епитети
• Стални епитети
• Контраст (антитеза)
• Словенска антитеза

За љубавне народне песме карактеристични су и архаизми.

У љубавним песмама често се помињу биљке јер се тада веровало да оне могу помоћи да се нечије љубавне чежње остваре:

БОСИЉАК – Сматрало се да има моћ да изазове и одржи љубав. Зато су се њиме китиле припаднице лепшег пола. На свадбама у оно време био је обичај да се гледа кроз венац начињен од ове биљке. Тада би млада говорила да младожењу гледа једним оком што јој је довољно да га се нагледа, а њему није довољно ни са оба ока да је гледа. Данас се више верује у моћ босиљка по питању здравља. По овој мирисној и лековитој биљци настало је и женско име Босиљка. Иначе, верује се да је ова биљка израсла на месту Исусовог распећа, па католици верују да је он и краљевска биљка. Некада се често користила изрека за доброг човека да му душа мирише на босиљак. О босиљку смо говорили у петом разреду када смо анализирали дело Павла Софрића Нишевљанина „Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба”.

ДУЊА – Улога дуње, у народну позната и као гуња, била је да момак воли девојку. Обичај је налагао да девојка намаже медом лист дуње. Намазан лист је морала да носи увек са собом. Дуња иначе важи за симбол љубави, среће, плодности, памети, лепоте, постојаности и непролазности. Још се у античким легендама веровало да су богови судбине одређивали дуњом.

ЈЕЧАМ – Уочи Ђурђевдана су девојке гатале помоћу јечма како би оствариле своје љубавне снове. Јечам постоји још од каменог доба. Његов значај се огледа и у томе што је у неким културама био средство за меру, а служио је и као новац. Постоје стари записи где се јечам и пиринач помињу као два бесмртна небеска сина.

КАЛОПЕР – У народу је овај биљка позната и као Маријина трава, а у уској је вези са веровањем у Богородицу. Овој биљци је приписивана моћ очувања љубави, али и моћ да спречи свађу међу особама које се воле. Горка је и има јак мирис, али се од давнина верује у њену моћ у здравствене сврхе. Верује се да може помоћи женама које немају порода.

КАРАНФИЛ – Народ је веровао да овај цвет има моћ очувања љубави, мира и среће у браку. Лепота овог цвета је утицала на стварање његовог имена, па је познат и као божански цвет. Познат је још од античких богова. Раније је био обичај да се на Божић ујутру окити овим цветом извор или бунар са којег се пије вода.

ЉУБИЧИЦА – Ова биљка већ у свом називу крије сва лепа осећања која се за њу везују. Припаднице лепшег пола би поклањале љубичице својим изабраницима како би их увек волели. Мада се дешавало да и младићи својим девојкама поклањали овај цвет, а разлог је, наравно, био исти.

МИЛОДУХ – Данас је ова биљка позната као селен, мада је у народу позната и као ‘биљка љубави’. Некада није било куће која не би садила ову биљку. И мушки и женски, али заљубљени, носили су на Ђурђевдан овај цвет како би их заволели они којима су поклонили своје срце. Моћ ове биљке је била важна и на свадби. Тада би невеста носила овај цвет у своју нову кућу како би јој брак био пун љубави. Иначе, ова биљка се помиње и у Библији.

НАРАНЏА – Наранџа и јабука су некада имале исто значење. Користиле су се подједнако. Како би показали своју љубав, заљубљени су се гађали овим воћем. Један од обичаја је био да млада баци наранџу (или јабуку) у свадбено коло. Иначе, по имену овог воћа настало је име наранџасте боје. Занимљиво је да мачке не подносе наранџину кору. Наранџино стабло је у многим културама симбол брака и љубави. Често се налази на ренесансним сликама на којима су брачни парови. Младе су стављале цвет наранџе у косу, а често су се цветови наранџе налазили на свадбеним тортама. Сматра се да је наранџа имала учешће и у тројанском рату. Тада је Парис дао наранџу (златну јабуку) Афродити. Сицилијанци украшавају слике Девице Марије гранчицама наранџе, а наранџа је и званични цвет Флориде. Записи о наранџи оставили су још стари Грци и Римљани, а незаобилазна је и у јапанским песмама. Кинези организују изложбу наранџи на своју Нову годину како би објавили своју жељу за срећом и успехом у предстојећој години. Често представља симбол богатства и благостања.

НЕВЕН – Ова биљка се можда и највише помиње у народним песмама. Млада би свом изабранику поклањала невен јер се веровала да ће он тада венути за њом, то јест, волети је до краја живота. Невенова лековита својства познавали су још стари Египћани.

ОКОЛОЧЕП – Реч је о трави, али по народном веровању, са неким тајанственим моћима. Можда то веровање потиче отуд што је ову траву изузетно тешко извадити из земље. Веровало се да ако би неки мушкарац успео да дође до корена ове биљке, и царска кћи би пошла за њега. Интересантно је да је при вађењу бежала све дубље, па су најупорнији користили бакрену калајисану тепсију. Иначе, веровало се да је околочеп једна од девет биљака којима се могу направити љубавне чини. Бројни су називи за ову биљку поред овог (мандрагула, нарангулина, ђавоља јабука, ђаволи парадајз, Адамова глава, буновина, мандрача, човечуљак, велико зеље, скочац, алраун), а реч је о мандрагори. Ако те занима, прочитај више о овој биљци у чланку „Људска душа у телу биљке” у „Политикином забавнику”.

РУЖА – Симболично се за ову прелепу биљку везује девојка. И дан-данас се ова биљка везује за љубав, посебно ако је црвене боје. Одувек је најчешћи украс многих дворишта. Често се сади и на гробовима, посебно на гробовима девојака и жена. Верује се да у рају највише има ружа. О ружи смо говорили у петом разреду када смо анализирали делове из Чајкановићевог дела „Народна веровања о биљкама”. Захваљујући Творцу града, погледај Чајкановићево дело „Речник српских народних веровања о биљкама”.

СМИЉЕ – Ова биљка заштитнички делује на девојке. Наиме, сматрало се да ова биљка, позната и као девојачка биљка, штити девојке од нечастивих сила. Због своје везе са припадницама лепшег пола, име ове биљке нашла се и међу женским именима: Смиљана, Смиља или Смиљка.

ЧУБАР – Верује се у његово заштитничко дејство. Често се користи уз босиљак при кађењу. У њену моћ, љубавну и лековиту, веровали су још стари Грци и Римљани.