4 JUNGOVA ARHETIPA

POJAM ARHETIPA

Arhetip je rec grckog porekla i znaci prauzorak,prasliku,prapismo,a narocito - prvi otisak.

Arhetip je Jungov pojam koji se odnosi na urodjene i univerzalne obrasce ponasanja i misljenja, koji predstavljaju osnovne strukture i dinamicke elemente kolektivno nesvesnog.

Celokupnost i svesnih i nesvesnih zbivanja cine psihu. Psiha se sastoji iz dveju sfera: sfere svesnog i sfere nesvesnog. Obe sfere su suprotne po svojim osobinama ali dopunjuju se cineci jedinstvo psihe. Sfera svesti je samo mali delic totalne psihe. Ona je, recimo, kao neko malo ostrvo u moru nesvesnog. Iako je nase Ja samo jedna tacka u centru ovog ostrva, ono dobija centralno znacenje u celoj nasoj psihi, jer sva nasa iskustva, kako spoljasnjeg tako i unutrasnjeg sveta, moraju da prodju kroz to nase Ja da bi uopste bila opazana. Medjutim, nasa svest moze da opaza i shvati samo mali broj sadrzaja u isto vreme, ostali sadrzaji ne nalaze se neposredno u svesti, mada jedan njihov deo moze svakog casa da bude dozvan u svest. Ova oblast zaboravljenih ili potisnutih sadrzaja pripada individualnom ili licnom nesvesnom.

U daljem otkrivanju naseg nesvesnog zivota doslo se do predpostavke da nesvesni zivot, osim individualnog nesvesnog, sadrzi jos jedan, dublji i prostraniji spoj nazvan kolektivno nesvesnim.Kolektivno nesvesno dato je pre svakog licnog iskustva i sadrzi opste, za celo covecanstvo tipicne nasledjene forme opazanja i razumevanja, takozvane arhetipove. Oni predstavljaju ogromno duhovno nasledje ljudskog razvoja. Oni su otisci opsteljudskog iskustva sticanog u toku hiljada godina u tipicnim, uvek ponavljanim situacijama. S toga se pojavljuju u svesti pojedinca kada se ponovi jedna takva prasituacija u njegovom licnom zivotu. 

Arhetipovima, tim nesvesnim, filogenetski nasledjenim engramima psihe, Jung je pridavao izvanrednu vaznost. Smatrajuci da dokazano postoje, i to kako u snovima, fantazijama, vizijama, u umetnickom stvaralastvu (narocito velikih stvaralaca), tako i u sumanutim sadrzajima i halucinacijama dusevno bolesnih, Jung im je pridavao dominirajuci funkcionalni karakter. Osim ovoga, Jung je i smatrao da arhetipovi poseduju veliki energetski naboj.

Prvi put rec arhetipovi Jung je upotrebio tek 1919. godine. Ovaj izraz Jung je uzeo iz Corpus Hermeticum i iz spisa Dioniziusa Areopagite. U potrazi za sustinom arhetipova Jung je morao da dospe do oblasti mitologije, alhemije i istorije religija. On je tako vremenom postao jedan od najcuvenijih istrazivaca mitova u nasem veku. 

Od 1946. godine Jung je dopunio svoje ranije ucenje o arhetipovima, razlikujuci arhetipove za sebe, to jest one koji su potencijalno prisutni u svakoj psihickoj strukturi, i one koji postaju aktuelni, koji se mogu opazati onda kada stupe u oblasti svesti kao arhetipske predstave ili arhatipski proces, stalno pri tome varirajuci u svome nacinu ispoljavanja, zavisno od opste konstelacije zbivanja. U stvari, sva zivotna ispoljavanja, ukoliko su uopste ljudske i tipicne prirode, pocivaju na arhetipskoj osnovi, sve jedno da li se manifestuju kao bioloska, psiho-bioloska ili duhovna ispoljavanja. 

Arhetipovi su, dakle, nevidljivi koreni svesti. Oni, po Jungovoj koncepciji, u svojoj bipolarnoj strukturi, nose u sebi kako tamnu tako i svetlu stranu. Otud je i moguce da oni u jednom slucaju, kao kod genijalnih ljudi, postanu nosioci ,,velikih ideja" koje sluze covecanstvu kao uzor, dok u drugom slucaju, kod dusevno bolesnog, postaju njegova kob.

Arhetipovi su samo formalno, ali ne i sadrzajno odredjeni. Jung poredi njihovu formu sa osovinskim sistemom kristala koji na izvestan nacin preformira oblikovanje kristala, ne posedujuci nikakvu materijalnu egzistenciju. Ova egzistencija pojavljuje se tek kada se ovome osovinskom sistemu pridruze jos i molekuli. Osovinski sistem odredjuje tako samo stereometrijsku strukturu, ali ne i konkretnu formu individualnog kristala. Ovo, medjutim, znaci da je arhetip kao potencijalni ,,osovinski sistem" preegzistentan i imanentan nesvesnoj sferi psihe. 

Arhetipovi su, dakle, individui dati a priori, oni su inherentni kolektivno nesvesnom. Pitanje kako su oni nastali i kakvo je njihovo stvarno poreklo, metafizicko je pitanje na koje psihologija ne moze i ne mora da odgovori.

U govoru nesvesnog, koji je u stvari govor slika, arhetipovi se pojavljuju u personifikovanoj ili simbolicnoj formi slika. Arhetip se ne moze do kraja objasniti. Broj arhetipova, koji je relativno ogranicen, obrazuje stvarni sadrzaj kolektivno nesvesnog. Motivi arhetipskih slika, shodno filogenetskoj strukturi coveka, u svim su kulturama isti. Mit o postanju, pad u greh, misterijskoj zrtvi, Prometeju koji krade vatru, devicanskom zacecu, raskomadavanju Ozirisa i mnogi drugi, predstavljaju u simbolicno- slikovitoj formi psihicke tokove covekovog zivota. Isto tako likovi zmije, ribe, sfinge, velike majke, mudraca, ponavljaju se u ,,individualnoj mitologiji"pojedinog coveka, ozivljavljjuci na nov nacin mitologije svih naroda i vremena, oblikujuci se razlicito, prema strukturi pojedinacne psihe i konstelaciji trenutka koji je ova psiha iz dubina nesvesnog za sebe oblikovala. 

Arhetipovi, kao praizvor citavog ljudskog iskustva, prodiru iz nesvesnog u nasu svest izvanrednom snagom, postavljajuci zadatak i obavezu da ih ova svest na najbolji moguci nacin integrise i iskoristi za dalji razvoj licnosti. Zbog toga njihovo pojavljivanje zahteva punu paznju. Jer kao sto njihovo zanemarivanje moze da dovede do neuroticnih i cak psihoticnih smetnji, njihovo integrisanje pomaze procesu individuacije i sazrevanja licnosti, a kod stvaraoca njihovo srecno uoblicavanje dovodi do umetnicke forme ispoljavanja.

Tipicni arhitipovi

Sa psiholoskog stanovista, pokazuje se podela nesvesnog u dve grupe: jedna vansvesna paiha ciji su sadrzaji okarakterisani kao licni i druga ciji su sadrzaji nelicni, odnosno kolektivni.

Sadrzaj licno nesvesnog su tekovine individualnog zivota, tekovine kolektivno nesvesnog su postojeci arhetipovi. Medju arhetipovima karaktristicni su najvise oni empirijski, koji najcesce i najintenzivnije uticu na Ja, odnosno remete ga. To su Senka, Anima i Animus. Figura koja se moze otkriti u visokoj meri, iz sadrzaja licno nesvesnog, jeste Senka. 

Senka, iako cesto nevidljiva, nerazdvojno je vezana za nas, jer pripada jedinstvu nase licnosti. Senka je nasa ,,druga strana" ili ,,tamni brat" u nama. Ona predstavlja arhetipsku figuru koja se u predstavi primitivnog coveka pojavljuje i danas, personifikovana u raznim formama. Ova nasa druga strana, koja je iz moralnih, estetskih ili iz bilo kojih drugih razloga odbacena od nase svesti kao neprihvatljiva, jer se suprotstavlja svesnom principu, nije nista drugo nego jedna ili vise od onih inferiornih funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju osnovu psihickog zivota.

Sa svojom senkom covek se moze svesti na unutrasnjem, simbolicnom, ili spoljasnjem, konkretnom planu. U prvom slucaju Senka se pojavljuje u materijalu snova, na primer, kada se prikazuje kao neka figura sa odredjenim svojstvima. U drugom slucaju to moze biti figura iz naseg najblizeg svesnog kruga, kao sto je stariji brat, sestra, prijatelj itd. Ovi oblici Senke, dalje, mogu da proizilaze iz naseg individualnog ili kolektivnog nesvesnog. U prvoj polovini zivota Senka je najcesce individualno nesvesnog porekla, ona je tada relativno tanka, mnogo se lakse podnosi, a i otkriva. U drugoj polovini zivota ona postaje sve gusca i ukoliko se njome individua nije ranije uopste bavila, postaje sve teze podnosljiva i predstavlja sve tezu prepreku u razvoju naseg Ja. ,,Svako je progonjen od svoje Senke i sto je ona manje otelotvorena u svesnom zivotu individue, utoliko je crnja i gusca", kaze Jung. Medjutim, on ne smatra da senka predstavlja uvek nesto negativno za licnost. Naprotiv, ona cesto ima pozitivnu vrednost koja je do trenutka susreta sa svescu pocivala skrivena u nesvesnom, prigusena ostalim funkcijama.

Suociti se sa Senkom - znaci bespostedno i kriticki postati svestan svoga bica. Dusevne slike Animusa i Anime posreduju izmedju Ja i unutrasnjeg sveta. Jedna narodna poslovica kaze da svaki muskarac nosi svoju Evu u sebi. U kojoj meri svaki muskarac nosi i psihicku zenu u sebi, odnosno da li svaka zena, nezavisno od svoga telesnog izgleda, nosi u sebi i neki psihicki otisak muskaraca, pitanje je kojim se Jung posebno zanimao. Od ranije je bilo poznato da svaki covek osciluje izmedju muskarca i zene u sebi i za ovo tvrdjenje postoji embrio-anatomsko-fizioloska osnova.

Ovaj odnos je najpre komplementaran i otkriva se na dva nacina: jedan je cisto unutrasnji i njega susrecemo u nasem nesvesnom zivotu, u snovima, fantazijama i vizijama, dok je drugi nacin spoljasnji i to u vidu pronalazenja seksualnog partnera, u kome se, zapravo, projektuje onaj drugi pol u nama koji nam dolazi u susret kao dopuna nasoj potrbi za celovitoscu. Ovu vecitu Evu u svakom muskarcu Jung je nazvao Anima, odnosno vecitog Adama u zeni, Animus, smatrajuci ih arhetipskim vrednostima. 

Najcesca individualna manifestacija Anime kod muskarca predstavljena je prirodno majkom. Od ovog prvog presudnog kontakta koji sin ostvari u svome detinjstvu sa majkom u mnogome zavisi kakav ce karakter primiti njegova Anima. Odvajanje od majke je uopste jedan od najvaznijih i najtezih problema nastajanja licnosti, narocito, kod muskarca. Od ovog procesa prirodnog odvajanja od majke zavisi uopste buduci razvoj coveka. Tako, na primer, pojedini razocarani muskarci koji u odnosima sa zenom ispoljavaju svoju negativnu Animu, mogu da pokazu i depresivne, samodestruktivne, pa i samoubilacke odlike. Nagla i cesta sudbonosna zaljubljivanja ,,na prvi pogled" takodje predstavljaju mocnu projekciju sopstvene Anime. 

Osim ovih negativnih Anima poseduje i pozitivne aspekte u uspelim brakovima, zatim, na putu stvaralackog uspona itd.

Kao i Anima i Animus ima svoje pozitivne i negativne aspekte u zenskoj psihi. Kao sto je Anima formirana na prvim iskustvima deteta sa majkom, tako je i Animus kod zena uoblicavan iskustvima devojcice sa ocem. I, takodje, od tih iskustava zavisi kakav ce Animus biti. Ukoliko su ona negativna, Animus ce biti destruktivan, osvetoljubiv, ubilacki, nesposoban da voli... 

Susret sa Animusom i Animom najcesce je dogadjaj druge pololovine zivota. U prvoj polovini jos je sve i suvise nediferencirano, emocije su jos jake da bi omogucile proces razlikovanja, diferenciranja i izbegavanja projekcija. Druga polovina upucena je na jacanje mislenog procesa, trazenje sinteze i postavljanje licnosti prema uravnotezavanju suprotnih tendencija. Iako se ovaj cilj nekog moguceg konacnog uravnotezavanja gotovo nikad ne postigne, znacajno je ako licnost posla korak dalje u diferenciranju nesvesnih tendencija, a samim tim i jacanja svesti. 

Arhetipovi su apriorni faktori naseg psihickog funkcionisanja u istom smislu kao i instinkti. Instinkti se ne moraju prenositi poucavanjem niti sticati iskustvom. Ptica ce graditi gnezdo i kada je od rodjenja izolovana od drugih. Arhetipovi su determinante kao i instinkti, ali sagledane u psihickoj dimenziji. Arhetipovi se ponasaju u oblasti psihickog kao instinkti u bioloskom. Ovo na prvi pogled daje utisak da je covek za sva vremena determinisan i fiksiran njemu nesvesnim snagama, kao sto je zivotinja determinisana instinktima. Medjutim, time se samo lako previdja uloga svesti kao dinamickog i razvojnog faktora. Jer ma koliko arhetipovi bili vecite determinante koje nas odredjuju, svest vec samim njihovim sagledavanjem unosi promenu u ovom njihovom odnosu. Ona igra istu ulogu i u kontaktu sa spoljasnjom stvarnoscu, zbog cega se ovaj spoljni odnos moze uzeti kao paralela koja odrazava i unutrasnji. covek je i u spoljasnjem svetu ,,odredjen" cinjenicama, pojavama i prirodnim zakonima. Uocavanjem i otkrivanjem tih zakona on i ovladava njima.

Primjeri arhetipova

Treba naglasiti da ucenje o arhetipovima, zatim o snovima kao i tipologija licnosti, spadaju mozda u najoriginalnija ucenja svajcarskog psihijatra Karla Gustava Junga koja su psihologiji u svetu donela nesto bitno novo. Mnogobrojna putovanja, kao sto su ona po severnoj Africi i Kenija, kod Pueblo Indijanaca u Arizoni i Novom Meksiku, pomogla su Jungu da otkrije i prikaze velike slicnosti izmedju sadrzaja nesvesnog nekog modernog evropskog coveka i izvesnih manifestacija takozvane primitivne psihe i njenih motiva.

,,Kada sam boravio u Ekvatorijalnoj Africi na juznim obroncima Maunt Elgona, nasao sam da prilikom izlaska sunca muskarci dolaze pred svoje kolibe, stavljaju sake pred usta i pljuju ili duvaju u njih. Posle toga dizu ruke u vis i drze dlanove okrenute suncu. Zapitao sam ih sta to znaci, ali niko od njih nije znao da mi objasni. Oni su to oduvek cinili i to su naucili od svojih roditelja. Vrac zna sta to znaci. Na to sam zapitao vraca. On je znao isto toliko malo kao i drugi, ali je tvrdio da je to znao njegov deda. To se cini prilikom svakog suncevog izlaska i kada se pojavi prva meseceva mena posle mladog meseca. Za ove ljude je, kako sam utvrdio, sunce kao i mlad mesec ,,mungu" ili sto odgovara melanezanskom ,,mana" ili ,,mulungu", a sto misionari prevode sa ,,bog". Kod Elgonezana rec athista stvarno znaci bog, iako odricu da je sunce bog. Samo je trenutak izlaska sunca, mungu, odnosno athista. Pljuvacka i izdisaj znaci supstanciju duse. Dakle, oni prinose bogu svoju dusu, ali ne znaju sta cine i nisu nikada ni znali. Oni to cine motivisanim podsvesnim tipom, koji je Egipcanima na njihovim spomenicima sunce prikazivao kao majmuna sa psecom glavom, uostalom sasvim svesni da se ovim ritualnim gestom odaje postovanje bogu. Ovo ponasanje Elgonezana svakako da nam izgleda vrlo primitivno, medjutim pri tom zaboravljamo da obrazovani zapadnjaci uopste ne postupaju drugacije. sta bi mogla da predstavlja bozicna jelka, to su nasi preci znali jos manje od nas, tek u najnovije vreme se cine napori da se objasni sta bi to moglo da znaci."(Jung)

Arhetip je deo covekove prirode koji ga nagoni da izgovara reci ili radi radnje kojih nije svestan. Takva vrsta sadrzaja u coveku je ostala iz takozvanog zlatnog veka u kome su ziveli uceni ljudi koji su narode poducavali ova ucenja, a samo su mehanicki ponavljani neki nerazumljivi gestovi. (Jung)

Zakljucak

Mnogi Jungovi stavovi, narocito oni koji se odnose na ucenje o arhetipovima i kolektivno nesvesnom, jos uvek su danas sporni ili nisu prihvaceni.

Da li njegovo ucenje ima, ipak, i empirijske temelje ili je samo intuitivni plod njegove vizionarske prirode, ostace pitanje kao vecita enigma. I da li ce arhetipovi u psihologiji ostati samo kao asocijacija na Jungovo razmisljanje o licnosti ili ce dobiti siru i znacajniju upotrbu u teoriji licnosti uopste, pitanje je za buducnost.

Po Karlu Gustavu Jungu postoje 4 čovjekova arhetipa. To su, tačnije, 4 stepenika do prosvjetljenja; četiri stepenika u našem sazrijevanju.

Po Jungu, prvi arhetip je arhetip ATLETE. To je identifikacija sa našim tijelom i šta mi možemo fizički da uradimo.

Sljedeći arhetip je RATNIK. To je faza u našim životima kada razmišljamo kao ratnici: Koga treba da pobijedim? Ima li neko bolji od mene?

Treća faza je arhetip DRŽAVNIKA. To je vrijeme gdje prestajemo misliti na sebe i počinjemo činiti stvari za druge? Misliti i pomagati drugima postaje važnije nego pomagati sebi.

Četvrti stadijum je arhetip DUHA. U ovom stadijumu počinjemo da sebe istinski prepoznajemo. To je saznanje gdje shvatamo da ovo tijelo nije naš dom, da ova zemlja nije naš dom. Gdje vidimo sebe kao beskonačni duh, gdje smo dio Univerzuma.

Karl Gustav Jung