ВРБА

БЕЛА, КРХКА И... ЖАЛОСНА

Савитљива је и прилагодљива, олистаће из посеченог пања, а грана пободена у земљу ће се примити. Зато она означава пут како се треба прилагодити животним недаћама, како кроз живот не треба ићи „главом кроз зид", већ му се мудро повиновати 

Аспирин

    Давне 1763. године свештеник Едвард Стоун известио је Британску академију наука о свом шестогодишњем искуству у лечењу грознице. У то време грозница се лечила искључиво кором хининовца, који је био веома скуп, а доносио се из Америке (такозвани „Cortex Peruanus", јер је пореклом из Перуа; или „краљевски прашак", пошто се њиме лечио шпански краљ Карло Други; или „ђаволски прашак", зато што је био ђаволски делотворан; или „Polvo de los jesuitos”, јер су га у Европу донели језуити). 
    Стоунова жеља била је да пронађе нови лек, нову биљку која би била исто тако делотворна. И успео је. Користећи кору врбе, излечио је преко педесет оболелих од маларије, у то време веома честе и опасне болести. Данас се сматра да га је хомеопатски приступ навео да испроба делотворност коре врбе. Наиме, маларија се шири из мочварних области (данас знамо да је узрок ујед плазмодичног комарца), а Стоун је веровао да тамо где болест настаје треба тражити и лек за ту болест. Пошто врба успева управо на влажним, мочварним стаништима и пошто је горка готово као хинин из хининовца, кренуо је у истраживање. 
    Болесницима је давао два до три грама праха коре на свака четири сата и имао велики успех. У почетку, резултати су прихваћени с резервом, па су истраживања настављена, да би 1829. године француски апотекар Хенри Леру успео да из коре врбе издвоји једно једињење које је назвао салицин. Данас знамо да је салицин гликозид који се састоји од једног молекула шећера (глукозе) и агликона, салигенина. Нешто касније, 1838. године, италијански хемичар Рафаел Пирија успео је да хидролизом и оксидацијом салицина добије салицилну киселину. Тек 1897. године немачки хемичар Феликс Хофман успева да, за немачко фармацеутско предузеће „Бајер", из салицилне киселине синтезом добије ацетилсалицилну киселину, односно толико познати аспирин. У његову част овај поступак назива се Хофманова синтеза. Мада, данас се чују и мишљења да је главну улогу у читавом открићу имао један други научник, Артур Ајхенгрин коме је, наводно, због порекла и боравка у концентрационом логору ово откриће било ускраћено...

Лука дела Робија (Фиренца 1399/1400–1482): Орфеј, 1439, глазирана теракота, Санта Марија дел Фјоре, Фиренца. Почиње као клесар и каменорезац на изради чувене Канторије (Галерија певача) у Фиренци. Веома брзо, захваљујући изузетној стваралачкој надарености, добија велико поштовање. Постепено престаје да ради у камену, развија сопствени стил и окреће се техници глазиране теракоте, што постаје његов заштитни знак.

Моћна амајлија

    Што је код народа на обалама Средоземног мора маслина, код Арапа палма, то је код северних народа Европе врба. Луг посвећен Прозерпини, богињи подземног света, беше засађен црном тополом и врбом, Трачки Орфеј, тајанствени путник доњег света, приказиван је с врбом у руци. Она је посвећена Сатурну, Јелинке су своје љубавне јаде саопштавале врби. Код Немаца врба је моћна амајлија која штити од урока и злих чини, Французи стављају гранчицу врбе покојнику у гроб, а Чеси је саде на надгробној хумци. У Енглеској се верује да има злокобну моћ, да чак може да се обруши на пролазнике. Симбол је меланхолије, жалости, несрећне љубави. У келтској митологији Земља и Сунце излегли су се из два гримизна јајета скривена у врбовом грању. Чест је домаћин на ком паразитира имела, омиљена у обредима друида, келтских свештеника, и та симбиоза јој дарује огромну магијску вредност. Од врбовог дрвета праве се надгробни крстови. Врба обитава на граници између живих и мртвих.
Цвети

    Код Руса и других православних симбол је пролећа, а Врбин празник, Вербнаја недеља, Вербница, или Врбица, у основи паганска, добија ново значење ширењем хришћанства. Улазак Исуса Христа у Јерусалим, празник који се назива Цвети, слави се дан после Лазареве суботе, седам дана пре Ускрса. Тада је Исус на магарцу ујахао у Јерусалим, тада га је дочекао одушевљени народ. По путу којим је пролазио многи су бацали гранчице с дрвећа. Биле су то гранчице палме. Но, пошто на северу палми нема, симболику радости овог догађаја преузеле су маслина и врба. Зато се на празник Цвети, по изласку из цркве, народ симболично шиба освећеним гранчицама врбе. Од ових гранчица потом се праве венчићи који се не уносе у кућу, већ се каче на врата да укућане заштите до следеће године.

Природна лекарија


   
   Род врба обухвата преко 500 врста жбунова и дрвећа, распрострањених претежно у умереним и хладним подручјима северне полулопте. Неке врсте пењу се и до 3000 метара надморске висине. Најчешће расту у речним долинама, те на влажним, мочварним местима. И сам назив рода, Salicix, највероватније келтског порекла, има значење – близу воде. Биљка је дводома, што значи да има мушке и женски цветове сакупљене у ресе. Као фармацеутска сировина користи се кора врбе Salicis cortex,  а извор су Salix alba (бела врба), Salix purpurea (ракита, црвена врба), Salix daphnoides (рана врба), Salix viminalis (кошараста врба), Salix caprea (ива), Salix fragilis (крхка врба) и неке друге. Кора садржи фенолне гликозиде (1,5–10 одсто, салицин, саликортин, тремулацин, популинфрагилин), ароматичне алдехиде, киселине, салицил алкохол, флавоноиде, танине. Највиши садржај салицина има кора S. purpurea (6–8 одсто) и S. fragilis (4–10 одсто), па су стога и најцењеније сировине.   Делује као антипиретик (снижава повишену температуру), антифлогистик (против упале) и аналгетик (против болова). Користи се код болести праћених повишеном температуром, код акутних и хроничних реуматских болести, главобоље, тако што се 2–3 грама спрашене коре прелије са 150 милилитара хладне воде, загреје до кључања и након 5–10 минута процеди. Пије се по шоља чаја 3–4 пута на дан. Особе осетљиве на аспирин могу бити осетљиве и на кору врбе, док за особе које пате од Рејовог синдрома може да буде и смртоносна. 

Орфеј и Еуридика

    Врба је посвећена мртвим душама, она је једна од девет најмоћнијих магијских биљака. Врба може превести живе у мртве, али и обрнуто. Јер, она расте у појасу између света живих и света мртвих. Вероватно се зато везује за легенду о Орфеју и Еуридици. Орфеј је један од ретких јунака који је успео да сиђе у Тартар, свет мртвих, да својом музиком измоли Хада и Персефону да му врате Еуридику и да је поведе у горњи свет.   Ганут његовом песмом, Хад му је услишио молбу, уз услов да се до изласка из света мртвих не окреће. Орфеј је кренуо, Еуридикина сенка за њим, но сумњајући да ли га она прати, а кад је био на самом прагу света живих, баш у неком врбаку, није издржао, окренуо се да погледа да није преварен. У том тренутку Еуридика је потонула у доњи свет, заувек.

Сукот

    Врба је место нашла и у јудаизму, конкретно у празновању јеврејског празника Сукот. То је празник сеница (колиба, шатора), празник доброг расположења и весеља, који траје седам дана, а за које време се спава у колибама или шаторима без крова. Слави се као успомена на излазак јеврејског народа из Египта и 40 година лутања кроз пустињу. А како га треба празновати говори Мојсије (3. Мој. 23:40)„...У први дан узмите воћа с лепих дрвета, и грана палмових и грана с густих дрвета и врбе с потока, и веселите се пред Господом Богом својим седам дана..." Данас су то плод наранџе, који има пријатан мирис и укус и означава оне који су марљиви, вредно уче и чине добра дела; затим палмина грана, која даје укусан плод, али нема мириса, те стога означава оне који вредно уче, али не чине добра дела; потом гранчица мирте која пријатно мирише, али нема укуса па означава оне који чине добра дела али не уче; и, коначно, врбова грана која нити има укуса нити мирише означавајући оне који нити уче нити чине добра дела.

Клод Моне (1840–1926): „Жалосна врба”, 1918, уље на платну, 131 x 110 цм, Уметнички музеј, Охајо. Уметник по чијој слици „Импресија – рађање сунца” читав покрет добија име. Био је и остао сликар и истраживач светлости, а опчињеност водом, њеним одсјајем, држала га је до краја живота. Акценат на његовим сликама је атмосфера, игра светлости, важне су мрље боје, док су предмети и контуре неважни. У зрелом раздобљу живота и сликарства сели се у месташце Живерни, где сликарство своди на свој врт и језеро. У том раздобљу настало је више слика с врбама и локвањима.

   И мада нам врба својом савитљивим гранама и прилагодљивом природом казује како да се кроз живот пробијамо, многе јој се ствари замерају. Она није на најбољем гласу. Често јој се замера што нема рода, па се у случају неостварљивих нада каже „кад на врби роди грожђе", често је симбол непоузданости, па кажемо „сигуран ко врбов клин". У врби се, као у ретко ком биљу, сусрећу живот и смрт, мудрост и презир, лек и отров. Зато су се неке врбе ражалостиле и зато данас постоји само једна биљка која је жалосна. То је жалосна врба.


МОРСКА ВРБА

Сама врба стоји над морем на стени
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, ко срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот.
– Сама врба стоји...

                                            Јован Дучић

Аутор: 

 Славољуб Тасић