ЈАБУКА

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ЈАБУЦИ
ЈАБУКА

‹Apfel (pіruѕ maluѕ). Јабука (Софрић, 108; Šulek)›.

Ј. се врло често даје као дар, или као понуда, или као доказ љубави и пријатељства (»Босиљак се од мириса даје, Јабука се од милости даје«, Вук, Пјесме, 1, 585) — тако често да је реч ј. почела означавати дар, поклон уопште (»Твоја ј. неће погинути. Кад ко кога за што моли.« Вук, Посл., 6318. В. и RJA ѕ. v.). Да се ј. носи болесноме као понуда, то је апсолутно правило код нас; у приповеткама о неверној жени, мајка, или сестра, или жена претварају се да су болесне и као сасвим природну ствар траже од јунака да им донесе ј., али ј. које је тешко или немогуће добавити (в. прим. мало доцније). Вук спомиње обичај, кад се ј. коме свом шаље, да се мало загризе, колико да се познају зуби (примедба уз Пјесме, 1, 386. Упор. и Grimm, Kl. Schr. ‹2, 177 ид›). На славу званице се зову јабуком (СЕ3, 19, 194). О ј. која се носи као дар приликом просидбе в. мало доцније.

У неким случајевима ј. се вероватно има схватити као жртва, на пример: ј. која се меће у уста божићној печеници (свуда! упор. нпр. ЖСС, 161) или се на Божић рано ујутру баца у бунар (»Хладна водо, ја теби дајем дар, а ти мени срећу и здравље«, Schneeweіѕ, 74; в. и ZNŽOJS, 12, 300), или коју (са новцима забоденим у њу) оставља полаженик на бадњак (ГЗМ, б, 1894, 381), или која се меће у славски колач (Беговић, 43; БВ, 6, 1891, 75), а свакако и она ј. која се меће у уста убијеном и испуњеном вуку, са којим ће се после ићи од куће до куће и просити (ZNŽOJS, 7, 1902, 254). Интересантну жртву (домаћем) извору или бунару [свакако: душама предака које се ту замишљају], који је код Срба важан центар за домаћи култ, имамо приликом свадбе. Када сватови доведу младу у нови дом, онда она, прво, ступи на праг и ту буде напојена вином, а одмах затим сви сватови оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара) свако по једну ј., у којој су забодени новци (ТРЂ, ННЖ, 3, 33 и 34). Негде опет млада, кад је уведу девери у кућу, пољуби огњиште и дарује га ј., и онда је девери три пута око огњишта обведу (іb., 28). На овом месту могу се споменути још неки обичаји. У Загорју када уочи славе домаћин послужи госте ракијом, они му даду ј. (БВ, б, 1891, 74). О Божићу људи се узајамно дарују јабукама (Беговић, 92). У Дубровнику деца која иду да честитају Нову годину, носе ј., па ту забадају новце што их добију (Будмани у RJA, 4, 388е). У једном делу Славоније о крсном имену издуби се каква велика ј., метне у њу кољиво и носи у цркву (Беговић, 42). Колеђани у Приморју на своју заставу набадају ј. (ZNŽOJS, 22, 15).

Ј. може имати везе и са доњим светом. Она се сади по гробљу (ГЗМ, 6, 154; СЕ3, 16, 337, народна песма), и у том случају она је сеновита. Ј. се радо уотребљује и за мртвачку жртву; кад ко умре, доносе му ј. (СЕ3, 19, 253 ‹и 257›); о празницима породица покојникова меће му их на крст (ГЗМ, б, 159), или му их, о задушницама, закопава у гроб, код главе (СЕЗ, 19, 253). Важно је и то што прве плодове ј., по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор. чињеницу да је ј. један од атрибута германске богиње доњега света HeI (R. М. Meyer ‹Altgermanіѕche Relіgіonѕgeѕchіchte, Leіpzіg, 1910› 392). Према српском старинском схватању, ј. дрвета налазе се у рају; њихове плодове добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми из Босне: »Јабука је насред раја расла, На пакао гране наднијела« (БВ, 2, 106). Према једној линебуршкој скаски, на улазу у доњи свет стоји јабуково дрво (Günthert, Kalypѕo, 80; упор. и Mannhardt, WFK, 1, 61). И један свадбени обичај из Босне указује на то да је јабука жртва становницима доњег света: »кад сватови наиђу на ̓прву ћуприју или воду, мора млада на првом крају ћуприје оставити мараму и јабуку, а у средини бацити једну мараму низ воду, да јој нечастиви не би наудили̓« (ТРЂ, ННЖ, 3, 73). При томе ваља имати на уму да се мртвачка жртва уопште баца у реку (в. ГНЧ, 41, 219 ид), и да »ђаво« често није ништа друго него душа покојника (о. с., 223 идд). Још једна интересантна жртва забележена је код босанских мухамеданаца: они бацају љуске од ј. у ватру »тобоже за птицу, која живи у ваздуху и храни се само оваквим миром« (ГЗМ, б, 270). Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по правилу увек да схвати као жртва душама.

Ј. стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна). Оне се дотле не смеју јести, а тога дана имају се прво »дати из руке« (мртвачка жртва), на онда тек јести. У једној басми против врућице тражи се и добија ј. којом ће се излечити болесник — од светога Петра (ZNŽOJS, 7, 1902, 170 ид). Пре [светога Петра можда је ј. припадала громовнику Перуну: тако се може разумети забрана да се пре] Петровдана не сме нико играти с ј., »јер ће иначе бити града« (іb., 146). Једна врста јабуке зове се петровача. У околини Смедерева забележен је етион због чега се ј. пре Петровдана не једу: тога дана »затресе свети Петар у рају јабуке«, и деца се скупе да купе ј.; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле ј. (Караџић, 3, 1901, 136). У Самобору, из истог разлога, мајке којима је дете умрло не једу ј. пре Мале Маше (ZNŽOJS, 19, 199). У Славонији не једе нико ј. пре Ивањдана (нарочито не трудне жене, »да им дете не би било зелено«), а тога дана окусе их, и то наште срце (іb., 74). — На дан Усековања (29. августа) не сме се јести црвена ј. (СЕЗ, 19, 65).

Изванредно велику улогу има ј. у односима између момка и девојке, при просидби и свадби. Момак се, од милоште, баца на девојку јабукама (н. песма, БВ, 10, 1895, 77; упор. још старогрчку пословицу Dіog. 6, 63; μήλω βάλλειν ‹= бацање јабуком› и Е. Rohde, Der grіech. Rоман3, 49 ид. Упор. такође И мотив из народних приповедака да се девојка на свога изабраника баца јабуком, нпр. БВ, 10, 1895, 172; Вук, Пјесме, 1, 394). Момче и девојче, у народним песмама, леже на постељи и играју се златном ј., и после тога заспе (СЕ3, 16, 280; 316). Ако девојка жели да је момак заволи, она врши са ј. извесна врачања у млади петак пре зоре, па онда у недељу дâ момку да ту ј. поједе (ZNŽOJS, 7, 1902, 190). О прошевини ј. је толико неизоставна као поклон, »обележје« девојци (в. нпр. Срп. далм. маг., 20, 1861, 97 ид; Schneeweiѕ, Hochz. ‹= Die Hochzeitѕbräuche der Serbokroaten, Prag, 1929› 31), да сама реч »јабука« значи исто што и »прошевина, прстен« а просиоци зову се »јабучари« (Вук, Живот и об., 304; СЕЗ, 7 11; Беговић, 129 и др.). И о свадби има са ј. (која је иначе познати симбол плодности, cf. Handw. DA, 1, 511) доста обичаја, од којих се могу споменути ови. Ј. се меће на сватовске барјаке (СЕ3, 7, 20; 16, 212; 19, 153), на рогове свадбеног овна и свадбених брава уопште (СЕЗ, 17, 68, Јагодина; 19, 167); те ј. после једу млада и младожења и бацају се на кров зграде у којој спавају младићи ‹= младенци› (СЕЗ, 19, 180); на пријатељски колач (СЕЗ, 16, 203). Ј. девојка даје накоњчету (СЕЗ, 16, 223), баца у коло (ЖСС, 214; БВ 16, 1901, 154, Гацко), или преко младожењине куће (ТРЂ, ННЖ, 3, 110. Која девојка такву ј. уграби, прва ће се удати, ЛМС, 122, 112). Кад се појаве први момци — весници да је венчање свршено, младожењина мајка износи пред њих ј., и они се за њу грабе [ко је уграби, тај ће се први оженити] — н најзад је заједнички поједу (СЕ3, 19, 161). Сватови се не пуштају у девојачку кућу пре но што из пушке погоде ј. поста вљену на »копљу« на каквом високом месту (Вук, Пјесме, 2, 28, 503; 78, 240, cf. СЕЗ, 7, 21; 19, 139 ид, и Uѕener, Kleine Schrіften, 4, 96). У Далмацији кад сватови доведу младу у нови дом, она пребаци ј. преко куће (тако и иначе у западним крајевима, Беговић, 138), па онда клекне и пољуби праг (ТРЂ, ННЖ, 3, 22). У Ресави баца млада ј., коју сватови грабе (СЕЗ, 7, 40). Негде девер баца јабуке или новчиће преко куће, а деца трче н грабе их (Стражилово, 6, 539). За време ручка сватови у ј. забадају новце, и она се после да невести (СЕЗ, 32, 1925, 394; ЛМС, 122, 104); негде се то ради и пре свадбе (ZNŽOJS, 11, 113). Невеста треба да са младожењом подели и заједнички поједе ј. (коју је евентуално носила собом у недрима на венчање, СЕЗ, 14, 97; ТРЂ, ННЖ, 3, 106), и то или кад улази у младожењину кућу (СЕ3, 13, 1909, 384), или кад уђу у ложницу (СЕЗ, 7, 45; 17, 70; ZNŽOJS, 7, 1902, 193; Летопис Тимочке Епарх., 3, 1924; ТРЂ, ННЖ, 3, 12; 106). Старог свата младожења зове трећег дана на ручак јабуком (СЕ3, 19, 180).

Са ј. као символом плодности стоје у вези, свакако, многи свадбени обичаји, али се ова њена природа још јаче види из приповедака где је реч о партеногенези ‹СЕ3, 41, 598; упор. RGVV, 17, 1 (Clemen), 147›.

Ј. гранчица се понекад јавља и као магична шибљика. У једној приповетки девојка избавља заклетог јелена на тај начин што га удара трима младицама од ј. и крушке (Strohal, ‹Hrvat. nar. prіp., Zagreb, 1923› ј, 46; в. Поливка у ZNŽOJS, 8, 169). У вези са магичном снагом ј. постао је вероватно и пропис да, кад се детету први пут облачи кошуљица, треба кроз њу пропустити ј. (»да би дете било румено«, ZNŽOJS, 7, 186).

Ј. се употребљује и у дивинацији, нарочито љубавној. Према томе да ли је (»домаћа«) бадњиданска ј. здрава или црвљива, гата се у Срему о здрављу домаћина и домаћице (ГЗМ, 13, 465). Комад те исте ј. девојка на Нову годину ујутру, пред кућним вратима, загризе и према првоме који туда прође закључује каквог ће занимања бити њен будући муж (іb., 467; Schneeweiѕ, 137). На Божић ујутру баци девојка ј. у бунар, и очекује да јој се отуда одазове јеком драги (ZNŽOJS, 1, 142). На дан Свете Луције девојке одаберу по једну ј., па је сваки дан помало гризу до Бадњега дана, и оно што остане, баце у цркви међу момке, па на кога падне, тај ће јој бити муж (ZNŽOJS, 1, 245). Што је овде гатање, то је у неким другим случајевима (о којима има докумената само у народној поезији) божји суд. На кога падне ј. коју баци девојка, тај ће јој постати муж, упор. познату народну песму: »Бацала Тода јабуку: На кога падне јабука, Онога Тода да љуби« (Вук, 1, 394. В. и Wörterb. DM 1, 93). На сличан начин бира се у народним приповеткама и цар (БВ, 3, 222 ид).

У народној митологији и приповеткама ј. се спомиње изванредно често. Нарочито је често реч о митским ј. које расту на дрвету коме евентуално не припадају, и које обично, у планини и у језеру, чува аждаја, или арслан, или друго какво чудовиште: такве ј. треба да донесе јунак као понуду неверној жени, или мајци, или сестри, или лажном царевићу (»са букве ј. из велике воде Калаџијнске«, Вук, Пјесме, 1, 7, 154; »јовове ј.« Красић, Прип., 2, 20; »јошеве ј.«, СЕЗ, 41, 1927, 213; »са врбе ј.«, іbid., 492, упор. и стр. 79 и 119; БВ, 9, 1894, 138. За »јаворове« и »јабланске« ј. упор. Мојо Медић, Јабланске јабуке, Бранково коло, 4, 1889, 888 идд). Из ј. роди се девојка (СЕЗ, 41, 1927, 115); створи се злато (іbid., 239); када се баци на дивљу планину, начини се кроз њу пут (ЛМС, 145, 1886, 106 ид); од јабука, ко их поједе, нарасту рогови (СЕЗ, 41, 1927, 216; 520; Поливка у ZNŽOJS, 13, 1908, 213); умрла царева кћи, кад окуси од ј. коју је мајка дала сину који је у војску полазио, оживи (СЕЗ, 41, 1927, 59); ј. које вештице дају вештурцима, ако их ко други окуси, поквариће му стомак (Караџић, 3, 1901, 186). Ј. се у приповеткама узима и за пробу искрености, код два пријатеља: ако је онај коме се дâ да је пресече, тачно преполови, ни мање ни више, онда је прави пријатељ (СЕЗ, 41, 1927, 167; Boѕ. nar. prіp. ‹Sіѕak, 1870› № 30; БВ, 1, 1886, 236; Срп. дијал. зборн., 1, 1905, 666; Шаулић, 1, 1, № 1; № 17; 1, 2, № 174. Упор. и СЕЗ, 41, 1927, 516, и Handw. deѕ deutѕch. Märch, I, 92).

Ј. (дрво) не може да роди зато што је на »виловитом« месту (СЕЗ, 41, 1927, 313); »горка и отровна« ј. помаже делију девојку зато што је према њој била пажљива (СЕЗ, 41, 1927, 180). Златне ј. спомињу се веома често и у народним приповеткама (нпр. СЕЗ, 41, 1927, 189; 222), и песмама (‹в. нпр. RJA, 4, 388с›). У легендама жртвовано чедо, пошто се десила палингенесија, игра се јабуком од злата (нпр. Вук, Пјесме, 2, 3, 116). Ј. која расте насред раја, а своје гране надноси над паклом споменута је мало раније.

За змије кажу да имају некакву златну ј., коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју. Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и ј. не поврате (ZNŽOJS, 19, 119).

»Јабучица« коју људи имају у грлу (а жене је немају) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога) није прождро, него му је остала у грлу (Вук, Рјечн., ѕ. v. јабучица; А. Николић, Срп. нар. прип., стр. 186; СЕЗ, 13, 348; ZNŽOJS, 19, 195). Постоји и једна врста ј. која се зове адамчица. и она је постала од ј. коју је Ева дала Адаму. На њој се још види пет бразда од Евиних прстију (ZNŽOJS, 16, 40).

Кад ко некога хоће да позове на мегдан, пошаље му ј., коју овај, ако прима позив, поједе (СЕЗ, 8, 292).

Ј. се употребљује у бајањима, као лек; нарочиту спасоносну снагу има ј. која је печена у устима божићне печенице (нарочито помаже болесницима од врућице, ЖСС, 169). Ј. помаже против грознице (и то нарочито њен други род, СЕЗ, 13, 437); у том случају на њој се радо »записује« (Караџић, 4, 1903, 203), и то покаткад Соломуново слово (СЕЗ, 13, 297). Коштице од ј. такође помажу од грознице (СЕЗ, 13, 241). Кад ко болује од врућице, онда се више његове главе расече ј. и дâ му се да поједе, а семе из ње сади се у земљу, и том приликом упућује се молитва светом Петру (ZNŽOJS, 7, 170). Јабука је лек и од »изеда« (опште изнемоглости, іb., 172), гушобоље (СЕЗ, 13, 437; 14, 227), опекотине (ЖСС, 274), од брадавица (забоде се у ј. 40 трна мање један, па се баци у јендек, где људи не газе: када се ј. осуши, и брадавице ће нестати, СЕЗ, 40, 1927, 236). Ј. сирће добро је за убој, а печена ј. за мицину (ZNSOJS, 11, 264); ј., кувана у вину, кад жену боле сисе (ZNŽOJS, 9, 49). Ј. се уопште носи болесницима као понуда (БВ, 7, 1892, 125).

Јабуке у сну значе непријатност, болест, беду (СЕЗ, 13, 442; 32, 119; Зборник, 137а); али значе и гозбу, пир (ZNŽOJS, 19, 206).

Међу типична αδυνατα ‹= што не може бити› у народној поезији долазе ј. са јавора (»…удати се нећу, Док не роди јавор јабукама, Сува врба питомијем грожђем«, БВ, 10, 1895, 28; упор. и 16, 1901, 364; Вук, Посл., 2187), и са врбе (неверна жена тражи да јој човек донесе, прип., СЕЗ, 41, 1927, 492, № 22).