ENCIKLOPEDIJSKI REČNIK Slovenske mitologije

ENCIKLOPEDIJSKI REČNIK

Autor: grupa autora

Prevodilac: Radmila Mečanin, Ljubinko Radenković, Aleksandar Loma

Urednici: Svetlana Tolstoj i Ljubinko Radenković.Ilustrovano

http://www.scribd.com/doc/13218091/Slovenska-Mitologija-Enciklopedijski-Recnik



SLOVENSKA MITOLOGIJA, Enciklopedijski rečnik, redaktori Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, Beograd, 2001, XXXV+593+lxxiv+A 24 str.


Dugogodišnja saradnja beogradskog etnolingviste Ljubinka Radenkovića sa timom istraživača Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka rezultirala je ove godine kapitalnom enciklopedijom  „Slovenska mitologija” koju kao izdavač potpisuje „Zepter book world”. Knjiga je vanserijska iz mnogo razloga – po širini  zahvata (pruža uvod u duhovnu kulturu svih slovenskih naroda), po svom multidisciplinarnom pristupu (iz ugla lingvistike, etnologije i folklora), po svetskom naučnom ugledu urednika i saradnika.
Beogradska „Slovenska mitologija” svojevrsni je izbor iz najkvalitetnijeg enciklopedijskog iskustva nekoliko slavističkih škola. Ono što se u savremenoj slovenskoj etnolingvistici podrazumeva pod „viša mitologija” obrađeno je u odrednicama proslavljenih ruskih semiotičara i lingvista i nekadašnjih koautora  Vjač. Vs. Ivanova i V. N. Toporova  (Baba Jaga, Belobog, Veles, Volosinji, Volh Vseslavjevič, Dažbog, Ivan-Budala, Ilja Muromec, Jarila, Jarovit, Mokoš, Pereplut, Perun, Prove, Rod, Rujevit, Satko, Svarog, Svarožić, Sventovit, Svjatogor, Semargl, Stribog, Hors, Crnobog), a nekoliko ih je sa potpisom V. J. Petruhina (npr. Triglav, Trojan). Ove odrednice preuzete su iz jednotomne „Slovenske mitologije” (Moskva 1995), ali su za ovu priliku dopunjene novim etimologijama i podacima iz komparativne mitologije Aleksandra Lome (Belobog, Veles, Volosinji, Dažbog, Jarila, Jarovit, Mokoš, Pereplut, Perun, Prove, Rod, Svarog, Svarožić, Sventovit, Semargl, Stribog, Triglav, Trojan, Hors, Crnobog). Iz pera Aleksandra Lome su i dve zasebne odrednice Pripegala i Radogost. Ime boga polapskih Slovena (Ljutića) Pripegala, Loma tumači kao *Pribygalwa/-głowa „onaj koji zadobija (kao trofej, neprijateljske) glave” i poredi ga sa imenom manastira Pribina glava/Pribiglava u Sremu sa pretpostavkom da je crkva podignuta na mestu paganskog svetilišta i imajući u vidu da se jedan deo pribaltičkih Slovena (Obodriti) u 6–7. veku preselio u srednje Podunavlje. Vrhovnog boga polapskih Slovena, Retrana – Radogosta, Loma etimološki povezuje sa sarmatskim *ard „zakletva” (prema najastarijem zapisu, iz 6. veka: Ardagastos) što odražava ključni termin indoiranske duhovnosti *rta- (načelo božanske istine, kosmičkog i moralnog poretka, otelovljeno u vatri). Ovo se dalje poredi sa srpskim nazivom za božićnog polaznika  – Radovan – čije su kultne radnje vezane uz ognjište. Etimološkim komentarom A. Lome bitno su osavremenjena dosadašnja znanja o starim slovenskim bogovima, posebno o Stribogu, Belobogu, Prove, Semarglu i Horsu. Ova značajna etimološka otkrića iz oblasti stare slovenske mitologije, kompetentno komentarisana sa stanovišta komparativne mitologije, koje je Aleksandar Loma objavljivao u  usko specijalizovanim lingvističkim publikacijamam, sada su okupljena na jednom mestu, sistematizovana i lako dostupna široj publici.
Drugi mitološki sloj, odrednice „niže mitologije”, po svojoj prirodi i obilju raspoložive građe, zahtevao je drugačiji pristup leksikografskoj obradi. Ovaj skup odrednica metodološki je vezan za tradiciju enciklopedije „Slovenske starine. Etnolingvistički rečnik”, čija su prva dva toma (od planiranih pet) objavljena u Moskvi 1995. i 1999. Zapravo se beogradska “Slovenska mitologija” bitno razlikuje od svojih ruskih prethodnica upravo postojanjem specifičnih južnoslovenskih realija mahom iz sfere demonologije. Sve ove odrednice potpisuje jedan od urednika celog poduhvata, Ljubinko Radenković (avet, aždaja, Atila, babice, bajanja, vodeni bik, German, groznica, drekavac, karakondžula, Kraljević Marko, krsnik, lada, lamja, leljo, macić, nekrštenac, nemušti jezik, oblačari, olovo, orko, pasoglav, prikaza, raskovnik, sveti Sava, srebrni car, stopan, suđenice, todorova subota, Todorci, usud, hala, čuma, šejtan). Ovakav impresivan doprinos slovenskoj mitologiji zapravo i nije iznenađenje – posle dugodišnjg interesovanja za narodnu magiju južnih Slovena, Ljubinko Radenković je poslednjih godina u zemlji i inostranstvu objavio i ceo niz naučnih radova na temu  slovenske „niže mitologije”. Ove odrednice su nešto ekstenzivnije od ostalih. Sa leksikografske strane npr. nabrajaju skoro sve nominacije nađene u etnografskoj i leksikografskoj građi i imaju znatno veću literaturu ispod osnovnog teksta.
Saradnici na moskovskom projektu „Slovenske starine” i ovom prilikom pokazali su se kao izuzetni poznavaoci slovenske narodne tradicije u celini ali i svojih užih specijalnosti, tako A. V. Gura već tradicionalno potpisuje zoonimske odrednice (bubamara, vuk, gavran i vrana, gnezdo, gušter, daždevnjak, detlić, žaba, zec, zmija, jastreb, jež, jelen, kornjača, krtica, kukavica, lasica, lasta, leptir, mačka, medved, miš, mrav, orao, pas, pčela, riba, roda, slepi miš, sova, ševa) i ritualni kompleks braka (brak, venčanje, snošaj), T. A. Agapkina kalendarske praznike (Bele poklade, Velika nedelja, Veliki četvrtak, Đurđevdan, Kostroma, Mitrovdan, Mladenci, Petrovdan, post, Spasovdan, Uskrs) i drveće (vrba, glog, drvo, dren, zova, jasen, jasika, jela, jova, kleka, leska, lipa, orah, oskoruša, paprat, tisa, hrast), A. A. Plotnikova – realije duhovne kulture južnih Slovena (npr. Jeremija – koautorski sa T. A. Agapkinom, baba Marta, Badnje veče – koautorski sa L. N. Vinogradovom, verige, dodola, zduhač, sv. Ignjatije, jednomesečići, krstonoše, kukeri, lazarice, lila, martenica, sirovari, slava, stožer, survakane, česnica), V. V. Usačova – biljke (bosiljak, „brada”, breza, žito, zdravac, zimzelen, imela, jabuka, jasenak, konoplja, kopriva, kruška, kupina, proso, šipak), a A. L. Toporkov – slovensko pokućstvo i ishranu (npr. vatra, zemljani sud, jelo, kašika, nož, peć, piće , prag, prozor, sito, so, sto, stupa, tučak, hleb). Svakako da su najsloženije leksikografske zadatke ipak obavili N. I Tolstoj, sa širokim spektrom interesovanja između ostalog i za obrede i obredne radnje, a nije na odmet još jednom napomenuti da je N. I. Tolstoj bio istovremeno i odličan poznavalac južnoslovenske kulutre (npr. anatema, badnjak, blizanci, bog, bogatstvo, Bogorodica, vino, vo, vučji dani, sv. Georgije, grom, duga, istok–zapad, močvara, mreža, nebo, pakao, hamajlija), S. M. Tolstoj – opet sa veoma širokim interesovanjima, a posebno za ritualne radnje i kategorije vremena (npr. vila, vreme, grad, grebeni, Ivanjdan, ime, kalendar narodni, kiša, krađa, mesec, mleko, naopako ponašanje, nedelja, nečista sila, oblaci, obmana, ogledalo, petak, pobratimstvo, ponedeljak, praznik, raj, sveci, smrt, sreda, suze, suša, trudnica, utorak, četvrtak, češalj, čudo) i L. N. Vinogradova, često koautorski sa S. M. Tolstoj, bez uže specijalizacije, sa opšteslovenskim realijama (npr. bunar, venac, veštica, voda, vrata, gatanje, zadušnice, zemlja, izvor, jaje, koledari, maskiranje, metla, nečisti pokojnici, obilažanje, onaj svet, pozivanje). Svoje leksikografske zadatake odlično su obavili i drugi članovi moskovskog etnolingvističkog tima O. V. Belova, M. M. Valjencova, G. I. Kabakova, J. J. Levkievska, O. V. Sanikova, I. A. Sedakova, J. S. Uzinjova i V. V. Usačova.
Enciklopedija sadrži 420 odrednica koje su između sebe povezane unutrašnjim upućivanjem, kao i znatan broj praznih odrednica kojima se upućuje na osnovnu reč, koje su često termini iz drugih slovenskih jezika: planetnik > oblačari, poganec > karakondžula, pozoj > zmaj, posevaljniki > koledari, razriv trava > raskovnik, rokita (štamparska greška: rokitu) > močvara.
Autori enciklopedije uzgred su morali da rešavaju i problem književne nominacije lokalnih etnografskih realija (npr. počudište > urok, svirci > nekrštenci, šetek > macić, škrateljc > macić), ili da se odlučuju između dva naizgled ravnopravna etnografizma (polaznik > polažajnik). Jasno je da, onda kad postoji,  književni srpski termin ima prioritet (pust > bele poklade). Isti problem se postavljao i kod slovenskih realija kojih nema na Balkanu (gumenščik > ovinik). Nekada su oba termina stavljena u naslov odrednice (stopan, namestnik), a praznom odrednicom namestnik upućuje se na stopan. U slučaju fonetski bliskih termina gde su oba uporedo stavljena u naslov (šejtan, šaitan; šulikuni, šilikuni; marena, morena; krsnik, kresnik), nema praznih odrednica šaitan, šilikuni, morena, kresnik. Na odrednicu pasoglav, psoglav postoji upućivanje pod derivatom psoglavac.
Svu složenost uredničnog posla u ukrštanju odrednica ilustrovaće odrednica raskovnik, koja u svom terminološkom delu sadrži brojne slovenske termine ovog pseudofitonima od kojih su samo za neke otvorene prazne odrednice, npr. sh. špirgasta trava, zemaljski ključ, ukr. i sh. klin-trava, sln. mavričin koren, rus. razriv-trava, plakun-trava, sh. mandragora, modra sjekavica, junak-trava,  a nisu npr. za  bug. razkovniče,  mak. ež trava,  sh. demir-bozan, zemlji ključevi, ključ zemaljski, trava od bukagija, trava od otvora, detelina s četiri lista, rus. lom, solnečnik, polj. rozryw, koje se inače pominju u odrednici raskovnik. Na odrednicu veštica upućuje se sa praznih odrednica striga, bosorka, ali nema praznih odrednica sa ist. sl. znaharka, vedьma (postoji vedomec koje upućuje na oblačari), nema čarovnica, čarodelka (čarovnici upućuje na maskiranje). Svakako da praksa fonetskog posrbljivanja termina iz drugih slovenskih jezika, u slučaju da su oni nosioci odrednice, dodatno komplikuje urednički posao.
Prilikom traženja odrednica potrebno je ponekad proveriti azbučni red, tako se nižu: karakondžula, kapa ... krilati konj, kraljice.. palačinke, palica, pakao... todorova subota, todorova nedelja.
Osnovnu strukturu odrednice čini prvo enciklopedijska definicija, zatim sledi inventar slovenskih termina i opis „spoljne manifestacije”,  pa funkcije i predikati, lokusi, vreme i atributi. Mitološka bića su, u skladu sa postulatima ruske etnolingvističke škole, u principu opisivana po sledećoj šemi: termini, spoljašnji oblik, poreklo, mesto i vreme pojavljivanja, funkcija, protivnici, veza sa određenim biljkama/životinjama i veza sa bojama/brojevima.
Svakom pionirskom enciklopedijskom i leksikografskom poduhvatu uvek se može uputiti primedba na izbor odrednica, ali je profil ove knjige vrlo jasno definisan u njenom uvodu („najsažetiji opis slovenskog modela sveta, građenog na mitološkim osnovama”). To što, na primer, nema odrednice „žetva” može se delimično nadoknaditi odrednicom „žito”, moguća odrednica „oranje” može se nadoknaditi sadržajem postojećih odrednica „orač” ili „oboravanje”.
Samo na slovo „I” ruska enciklopedija „Slovenske starine” sadrži sledeće odrednice: Ivan Kupala, Ivan golovosek, igla, Ignatij, igra solnca, igruška, igry narodnye, igry pri pokojnike, idoly, Ieremija, izgnanie ritual'noe, izmerenie, ikona, ikota, il'in den', Il'ja sv., imeniny, imja, inej, inorodec, incest, Ioann krestitel', Iosif, Iosif obručnik, irej, ispug, istočnik, Iuda, ijul', ijun'. U navedenom pregledu masnim slovima su istaknute odrednice koje se javljaju i u „Slovenskoj mitologiji”, za koju npr. „meseci u godini” nisu predviđeni kao tema, a postojeće odrednice su bitno skraćene: tako odrednica „ime” zahvata tri enciklopedijska stupca, dok integralna odrednica u „Slovenskim starinama”, iste autorke S. M. Tolstoj, ima dvanaest enciklopedijskih stubaca. Sa duge strane, zahvaljujući odrednicama preuzetim iz gore navedene moskovske „Slovenske mitologije”, postoje pod slovom „I” odrednice Ivan-budala (Ivan-durak, Ivanuška-duračok) i Ilja Muromec, kojih nema u “Slovenskim starinama”.
Posle uredničkog uvoda sledi, iz ruskog jednotomnika preuzet uvodni tekst N.I. Tolstoja „Slovenska narodna verovanja”, kao i skraćena verzija rada V.N.Toporova „Bogovi starih Slovena” iz knjige „Skice za slovensku istoriju i kulturu” (Moskva 1996). Iz enciklopedije „Slovenske starine” preuzeta je bibliografija u celini i nekoliko odrednica. Prema priloženoj bibliografiji stiče se uvid u impresivni repertoar korišćenih izvora. To su zapravo svi releventni slavistički lingvistički, etnografski i folklorni radovi, kao i arhivska građa (ovde treba istaći pre svega rezultate terenskih istraživanja kolektiva ruskih etnolingvista u Polesju).
            U beogradskoj slavističkoj sredini već desetak godina postoji značajna etnolingvistička tradicija. Ona je pre svega vezana za imena dvojice beogradskih autora „Slovenske mitologije”, Lj. Radenkovića i A. Lome, ali i uz časopise „Kodovi slovenskih kultura”, „Raskovnik” i zbornike radova „Čudo” i „Erotsko u folkloru Slovena” pod uredništvom  D. Ajdačića. Nekoliko odrednica danas se mogu dopuniti našom najnovijom literaturom, to su npr. rad A. Lome o Crnobogu objavljen u „Kodovima slovenskih kultura”, i T. A. Agapkine o paprati u zborniku radova „Čudo” (Beograd 2001).
Knjiga „Slovenska mitologija” grafički je lepo opremljena i sadrži vrlo informativne ilustracije. Priloženi spisak „prenumeranata” jasno govori da značaj ove knjige znatno prevazilazi usko nacionalne okvire. Pred nama je delo koje je istovremeno zanimljivo štivo ljubiteljima tradicionalne kulture, a pouzdan i obavezan priručnik naučnim istraživačima različitih profila.

Biljana Sikimić (Beograd)