небески прстен

ЗАБЕЛЕЖЕНО НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ Тајне у црепуљи Одвајкада су у пиротском крају прављене плитке посуде за печење хлеба на отвореном огњишту, знало се како су, када и које жене могле да их праве, о чему говори пример из Гостуше Фото Аца Ђорђевић Одувек су мешење хлеба и кување били посао жена, а до средине прошлог века у неким крајевима оне су саме правиле и посуђе, што би се у народу рекло газиле црепуљу – плитку посуду у којој се пече хлеб на отвореном огњишту. Додуше, у појединим областима централне Србије израђују их и данас, али мушкарци. Oсновна разлика је у томе што су женске део домаће радиности, уобичајених кућних послова, а мушке се производе полупрофесионално. Женске црепуље могу да имају рупу (у западној Србији на пример), као што се и мушке израђују и без механичке справе, и уз употребу ручног витла, објаснила нам је мр Биљана Ђорђевић, виши кустос у Народном музеју у Београду. Црепуља се на балканским просторима, готово неизмењеног облика, изра

O Nikoljdanu Iz svog najranijeg detinjstva najviše pamtim sletove na televiziji, koje sam opčinjeno posmatrala, pitajući se kako li uspevaju da prave onakve šarene figure. Sećam se i priredbi za 29. novembar, ali i pesmice koju sam napisala o 1. maju, a koju je učiteljica okačila na pano u holu škole: „Prvi maj vole svi radnici jer tada nema posla u fabrici” i tatinog straha da će da ga hapse zbog mog jezika. A bilo je bezazleno, verujte. Bila su to vrlo neobična vremena. Ne znam za druge, ali u mojoj kući kao da su postojala dva života – jedan javni i jedan tih i skriven. U tom drugom životu, u kući moga dede slavio se sveti Nikola, za Božić bih dobijala čokolade koje su bile umotane u svileni papir, a na Uskrs jaje crveno kao krv. Ali, tiho i u krugu najbližih. Tako je bilo najbolje za sve. Volela sam te proslave u kući koji je zadržala dah predratnog Beograda. Moj deda je zauvek ostao čovek starog kova, povijen od teških godina koje su ga šibal

http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/2a15f0dd568d4f34a557532b8a768b08.pdf   Funkcionalna analiza porodične slave Za razliku od najvećeg broja dotadašnjih radova, koji su, uglavnom, imali za cilj da rekonstruišu poreklo i razvoj proslavljanja krsnog imena, Dušan Bandić se u svojoj studiji pozabavio problematikom koja se tiče porodične slave u savremenim uslovima.15 Naime, Bandić je pokušao da dođe do odgovora na pitanje zašto je slava, za razliku od većine drugih porodičnih praznika, i dalje veoma ”aktuelna” i nije izgubila mnogo od svog nekadašnjeg značaja. Pri razmatranju navedenih problema, Bandić je kao polaznu tačku uzeo jedan od temeljnih postulata funkcionalne analize – tezu da je svaki kulturni fenomen determinisan svojim funkcijama, odnosno, da postoji za-to što funkcioniše. U vezi s prethodno rečenim, Bandić postavlja i dve dodatne pretpo-stavke koje je neophodno razmotriti. Prva pretpostavka je da - ako je sud-bina slave uslovljena njenim funkc

Krsna slava u staroj srpskoj religiji Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva): „O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala ‘od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome’; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim svecem.“[14] U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, „krsna slava“, ali i postoje i nazivi poput: „slava“, „krsno ime“, ili „svetac“. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije hrišćanskog porekla,

Tradicionalno ruralno pokućstvo u funkciji higijene Miloš R. Matić Etnografski muzej u Beogradu           Sažetak : Postoji opšte uverenje da je u ruralnim sredinama nivo higijene veoma nizak. U literaturi je odavno skrenuta pažnja na loše higijenske uslove u kojima je donedavno, a ponegde još i danas, živelo naše seljaštvo. Higijenski uslovi su ocenjivani kao loši, jer su posmatrani iz ugla već formiranog građanstva, ali da li su oni i objektivno bili loši? Ne može se govoriti o tome da je naše tradicionalno seljaštvo u potpunosti odbacivalo ideju o higijeni tela i neposrednog okruženja, već moraju biti razmotreni razni faktori koji su uticali na to da seljaštvo potiskuje svest o higijeni. Higijenske prilike u tradicionalnom ruralnom okruženju, koje su ujedno odraz svesti stanovništva i njihove percepcije veze između higijene i z