Krsna slava u staroj srpskoj religiji
Krsna slava u staroj srpskoj religiji
Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva):
„O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala ‘od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome’; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim svecem.“[14]
U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, „krsna slava“, ali i postoje i nazivi poput: „slava“, „krsno ime“, ili „svetac“. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije hrišćanskog porekla, već se bazira na izrazito nehrišćanskim verovanjima i praksi):
„Obred je vrlo prost, i sastoji se u žrtvovanju koljiva i kolača, i napijanju vina (‘ustajanje u slavu’). Žrtvu prinose samo muški potomci, i to po pravilu domaćin kuće, dakle najstariji muški potomak (...) U kultu predaka, krsno ime najvažniji je žrtveni datum. Ako bi se desilo da muški potomci izumru, i da se na taj način proslavljanje krsnog imena prekine, to bi bila najveća nesreća.“[15]
Objašnjavajući u svome delu da se teorije po kojima je krsna slava izvorno crkveni praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je pomenuta proslava praznik iz stare srpske vere. Govoreći o žrtvovanju koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u slavu, on tvrdi da je to veoma poznat ritual iz mrtvačkog kulta, koji je poznat i u starim religijama drugih naroda. Zapravo, zaključak koji se izvodi na kraju jeste da je ova proslava zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih ostalih predaka. A ono što je još zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva „krsna slava“.
Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji
Prema Čajkanoviću i drugim autorima koje on navodi, naziv „krsna slava“ potiče zapravo od „slave“ tj. „proslavljanja“ krsnog simbola (drvenog krsta) kojim je bio predstavljan malopre pomenuti mitski predak ili neko od starinskih božanstava. Ovaj autor smatra da nazivi „slava Božja“, „krsni dan i krsnica“, kao i „krsni kolač i krsna sveća“, svakako ukazuju da je žrtva toga dana bila prinošena krstu. Odgovarajući na pitanje o kome se krstu zapravo radi, Čajkanović piše ovako:
„Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je mogućan samo jedan odgovor: slava je čisto domaći praznik, domaća misterija, i pošto je, kao takva namenjena nekom božanskom numenu, ne može ništa drugo doći u obzir nego onaj prost, drveni krst, koji se, kao najveća svetinja, nalazi na zidu u svakoj srpskoj kući. Tome krstu, koji je stariji i važniji i od same slavske ikone (...) namenjuje se slava i žrtvena gozba. Naravno da je sada od najvećeg interesa znati šta je u stvari taj krst, i koga predstavlja. Odmah možemo reći da on, prvobitno, nije bio hrišćanski simvol; najmanje bi se još smeo identifikovati sa krucifiksom[16], čiji je kult pravoslavnim Srbima nepoznat: taj domaći krst, po svome poreklu, je prethrišćanska kultna slika, starinski srpski idol.“[17]
Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog srpskog boga ili pak mitskog pretka, Čajkanović navodi i posebne propise koji su važili za izradu i čuvanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da bude napravljen od svetog drveta, kakva je na primer lipovina, leskovina, vrbovina ili tisovina. Takođe, poput starih Grka, Rimljana, Egipćana i Indijaca, koji su kupali i oblačili kipove svojih bogova, isti običaj važi i za srpski kućni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji se nosi pred povorkom ožalošćenih a potom zabada više glave pokojnika tj. njegovog grobnog mesta, oblači se tj. „kiti“ peškirom, koji zapravo treba da bude njegova haljina. Isti običaj se odnosi na krstove koji se postavljaju kao „strašila“ za ptice na žitnim poljima; oni se takođe oblače u „haljine“ - makar one bile stare i pocepane (ova „strašila“, zapravo, nekada su predstavljala idolske likove od kojih se očekivala zaštita useva i rodna godina. Uostalom svako zna da se ovih strašila ptice gotovo uopšte i ne plaše).[18] Što se tiče ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim delovima Srbije, prema Čajkanoviću i Savatiju Grbiću, postoji običaj da se na dan sv. Jovana ili Bogojavljanja (6. i 7. januara po starom kalendaru) kućne „ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto.“[19] Prema istom autoru, toga dana se, pored kupanja krsta kupaju i ljudi, što je treba da predstavlja ostatak verovanja da su se prethodnih „nekrštenih“ dana onečistili prisustvom demonskih duhova koji su posećivali njihove domove.[20] Ovaj običaj nas svakako podseća i na dešavanja koja se odigravaju u Srbiji svake godine na Bogojavljanje, kada u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih vodenih površina) skače nekoliko desetina plivača (mladića i devojaka) koji nastoje da prvi stignu do krsta koji je od strane pravoslavnih sveštenika spušten u vodu. Očigledno je da se ovaj običaj obdržava pod okriljem crkve i dalje, uprkos velikoj opasnosti da neki od učesnika (a pogotovo devojke) do kraja života upropaste svoje zdravlje.
Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva):
„O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala ‘od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome’; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim svecem.“[14]
U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, „krsna slava“, ali i postoje i nazivi poput: „slava“, „krsno ime“, ili „svetac“. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije hrišćanskog porekla, već se bazira na izrazito nehrišćanskim verovanjima i praksi):
„Obred je vrlo prost, i sastoji se u žrtvovanju koljiva i kolača, i napijanju vina (‘ustajanje u slavu’). Žrtvu prinose samo muški potomci, i to po pravilu domaćin kuće, dakle najstariji muški potomak (...) U kultu predaka, krsno ime najvažniji je žrtveni datum. Ako bi se desilo da muški potomci izumru, i da se na taj način proslavljanje krsnog imena prekine, to bi bila najveća nesreća.“[15]
Objašnjavajući u svome delu da se teorije po kojima je krsna slava izvorno crkveni praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je pomenuta proslava praznik iz stare srpske vere. Govoreći o žrtvovanju koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u slavu, on tvrdi da je to veoma poznat ritual iz mrtvačkog kulta, koji je poznat i u starim religijama drugih naroda. Zapravo, zaključak koji se izvodi na kraju jeste da je ova proslava zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih ostalih predaka. A ono što je još zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva „krsna slava“.
Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji
Prema Čajkanoviću i drugim autorima koje on navodi, naziv „krsna slava“ potiče zapravo od „slave“ tj. „proslavljanja“ krsnog simbola (drvenog krsta) kojim je bio predstavljan malopre pomenuti mitski predak ili neko od starinskih božanstava. Ovaj autor smatra da nazivi „slava Božja“, „krsni dan i krsnica“, kao i „krsni kolač i krsna sveća“, svakako ukazuju da je žrtva toga dana bila prinošena krstu. Odgovarajući na pitanje o kome se krstu zapravo radi, Čajkanović piše ovako:
„Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je mogućan samo jedan odgovor: slava je čisto domaći praznik, domaća misterija, i pošto je, kao takva namenjena nekom božanskom numenu, ne može ništa drugo doći u obzir nego onaj prost, drveni krst, koji se, kao najveća svetinja, nalazi na zidu u svakoj srpskoj kući. Tome krstu, koji je stariji i važniji i od same slavske ikone (...) namenjuje se slava i žrtvena gozba. Naravno da je sada od najvećeg interesa znati šta je u stvari taj krst, i koga predstavlja. Odmah možemo reći da on, prvobitno, nije bio hrišćanski simvol; najmanje bi se još smeo identifikovati sa krucifiksom[16], čiji je kult pravoslavnim Srbima nepoznat: taj domaći krst, po svome poreklu, je prethrišćanska kultna slika, starinski srpski idol.“[17]
Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog srpskog boga ili pak mitskog pretka, Čajkanović navodi i posebne propise koji su važili za izradu i čuvanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da bude napravljen od svetog drveta, kakva je na primer lipovina, leskovina, vrbovina ili tisovina. Takođe, poput starih Grka, Rimljana, Egipćana i Indijaca, koji su kupali i oblačili kipove svojih bogova, isti običaj važi i za srpski kućni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji se nosi pred povorkom ožalošćenih a potom zabada više glave pokojnika tj. njegovog grobnog mesta, oblači se tj. „kiti“ peškirom, koji zapravo treba da bude njegova haljina. Isti običaj se odnosi na krstove koji se postavljaju kao „strašila“ za ptice na žitnim poljima; oni se takođe oblače u „haljine“ - makar one bile stare i pocepane (ova „strašila“, zapravo, nekada su predstavljala idolske likove od kojih se očekivala zaštita useva i rodna godina. Uostalom svako zna da se ovih strašila ptice gotovo uopšte i ne plaše).[18] Što se tiče ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim delovima Srbije, prema Čajkanoviću i Savatiju Grbiću, postoji običaj da se na dan sv. Jovana ili Bogojavljanja (6. i 7. januara po starom kalendaru) kućne „ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto.“[19] Prema istom autoru, toga dana se, pored kupanja krsta kupaju i ljudi, što je treba da predstavlja ostatak verovanja da su se prethodnih „nekrštenih“ dana onečistili prisustvom demonskih duhova koji su posećivali njihove domove.[20] Ovaj običaj nas svakako podseća i na dešavanja koja se odigravaju u Srbiji svake godine na Bogojavljanje, kada u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih vodenih površina) skače nekoliko desetina plivača (mladića i devojaka) koji nastoje da prvi stignu do krsta koji je od strane pravoslavnih sveštenika spušten u vodu. Očigledno je da se ovaj običaj obdržava pod okriljem crkve i dalje, uprkos velikoj opasnosti da neki od učesnika (a pogotovo devojke) do kraja života upropaste svoje zdravlje.
Коментари