небески прстен

КРСНО ИМЕ   је прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца, који су, међу Словенима, најбоље одржали Срби. Трагове тог обичаја имају или су га доскора имали сви Словени, па и Индоевропљани: Трачани, стари Грци, Дачани (са остацима у Малој Влашкој), Илири (са остацима код Цинцара и северних Арбанаса), Римљани (лар) и др. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању многобожачких веровања и обичаја, међу којима је било и крсно име. Успех је био незнатан. Остаци прехришћанских веровања одржали су се понегде до данас код културно напредних народа, па и код српског. Први српски архиепископ Сава (1174— 1235) поверио је свештенству да насилно и узалудно не прогоне стара народна веровања и обичаје, него да им даду хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Уношењем хришћанских и других једнобожачких елемената у многобожачка веровања и обичаје, затим прилагођавањем неколиких сродних обичаја у један или рас

ДУША се по народном веровању налази у грудима, у крви („душа куца"), или у костима („душа се закости запекла"), а код болесника и самртника —  у носу („душа му у носу стоји"). Душа полази од ногу а завршава се у грлу. За време сна, душа може изићи из тела, а човек тада у сну прати њен ход. Душа се замишља као дах (или ветар), као магла или сенка која из човека изађе чим умре. Ако би укућани почели кукати пре него што самртник издахне, његова душа може да се „предвоји", тако да пола душе изађе, а пола остане у телу, због чега се самртник дуго мучи. Да би душа умрлог изашла из куће, отворе се прозори. По општем народном веровању, за четрдесет дана душа умрлога лута око куће и по оним местима где је покојник боравио или куда је пролазио. За то време душа улази и у кућу, па се стога негде за четрдесет дана оставља одшкринут прозор у соби у којој је покојник издахнуо. Из истог разлога вода се за четрдесет дана не просипа преко прага, да би мртвац, односно његов

ДИВ  је митски горостас, човек огромне снаге и узраста: обичног човека држи на длану, лопатом га пребацује преко велике реке, баца топуз под облаке, па га дочекује рукама; својим дахом претура ћосаву децу, а куће руши и разноси као перушине. Има једно око на челу или на врху главе, густе обрве као шума и магични камен на врху главе, а корак му је велик колико пут од сахат хода. Мајке дивова грћ ужар својим дојкама, а њихове кћери (дивице, дивкиње) су милостиве. Дивове рађају виле с народним јунацима. Они су дволични и често глупи, па зато брзо наседају. Људима чине добра, али им и пакосте,па их и прождиру. Нерадници су, и све што им треба, отимају од људи. Сваки див има чаробни штап помоћу којег хвата жртве и прождире. Кад га изгубе или им се одузме, онда губе дивску снагу. Познају лековито биље. Живе у друштву у планинским пећинама а на улаз приваљују огромне плоче. По једној народној песми, нека мајка са сином стигла у дивску планину, ту нашла студену пећину и у њој седамдесет

УСКРСНУЋЕ ПОКОЈНИКА.  Мртвац не побуђује само жаљење за собом него и веровања. Он живи у сећању својих блиских рођака на јави и у сну, а утеха им је веровање да мртви продужавају живот у загробном свету. У далекој нашој народној прошлости људска смрт схватала се као привидна, слично сну и јави. Покојник, после оживљавања, аналогно оживљавању природе после зимског сна, ускрснућем одлеће у загробни свет. Такво прастаро веровање прихватиле су и једнобожачке религије, али с том разликом што народ верује да покојник одлази у загробни свет телом и тамо наставља живот као што га је имао на земљи, а по учењима једнобожачких религија, у загробни свет одлази само његова душа. На веровања о животу после смрти указују многи елементи у народном верском животу.  О покојнику се говори само похвално; ако се говори неповољно, може му се замерити и од њега очекивати грозна освета.  По веровањима, покојници су у покоју (миру) негде на западу, иза мора. За мртвим сином мајка се окреће „на за

ПЕЋИНА. Улога пећина у животу људи била је знатна у време појаве најстаријих живих бића и људи на Земљи. Оне су биле њихова природна склоништа. Мимо практичне улоге, пећине су биле и култна места пећинских људи. Мрачна тајанственост пећина, њени разноврсни и необични облици сталоженог и окамењеног бигра (сталактита, сталагмита, набораних завеса, облика људских иживотињских глава, итд.), промукло жуборење пећинске и подземне воде дуж пукотина, студена језера,стравично кретање ваздуха на пећинским улазима побуђивали су људску машту и приче о пећинама као стаништима прастарих, митских бића: о вилама пештеркињама, змајевима, дивовима, дивљим бабама идругим демонима; у пећинама се чује клопарање вилинских разбоја (натре), сакривених и окамењених кошница које је кум куму украо; дугачким и непроходним пећинским каналима силази се у доњи,подземни свет.Таква веровања очувала су се у народним предањима нашега народа, међу којима је и оно покоме народни јунак Марко Краљевић није умро, већ

 ЈЕЛЕН.   —  Једно од најстаријих људских веровања је свакако поштовање јелена. Као света животиња познат је у Малој Азији још из друге половине трећег миленија. Код северних народа Азије и Европе поштовање и веровања у вези са јеленом сачувала су се до наших дана. Код српског народа остали су,колико се сада зна, само трагови о томе да је јелен некада био света животиња. У Јабланици (Србија), сваке године на дан 12. јула на Петровој гори одржавао се велики сабор.На том месту стоји камени жртвеник на којем је приношена жртва, обично овца, чија крв треба да гапопрска. Легенда овако објашњава обичај. Некада је на пропланак где се приносила жртва сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве. Једне године народ је заборавио да их донесе и тада је јелен наредио да њега принесу на жртву. Зато као успомена на ово легендарно жртвовање јелена са златним роговима, сваке године крв једног брава окићеног цвећем требало  је дапопрска жртвеник. Д. Срејовић мисли д

 ЂАВО У многобожачком веровању европских народа ђаво није постојао. О њему се дознало преко хришћанства. Али стари словенски назив „чорт" за ђавола показује да су стари Словени веровали у ђавола и пре појаве хришћанства. У борби са старом вером, српска црква је тежила да уклони демоне и богове. Један од богова старе вере проглашен је за ђавола, противника Бога. Тако су германски бог Водан и стари словенски Црнобог постали ђаволи. Схватања о ђаволу код европских народа и код нас развијала су се самостално. Тако је ђаво асимиловао у себе многобројна бића из старих веровања и митова и постао нешто друго од онога што је био у најранијем хришћанству. Ђаво у српским веровањима и предањима је личност доста сложена. По својој спољашности, понашању, склоностимаподсећа на старинске шумске и пољске демоне (по В. Чајкановићу) (сотона, Хроми Даба)  Враг је стари народни назив, познат у свим српским крајевима, али је углавном постао архаичан, потиснут, под утицајем цркве, грчким на

 ВЕНАЦ  се вије од разног цвећа и зимзеленог биља, а сада се употребљавају и вештачки венци. Понародној песми: „Кад изведу лепоту девојку, не гледај јој венце ни обоце, (јер су) венце кујунџије виле."Венац има кружни облик, што указује да је у веровањима добио магијску улогу круга. Има и лучних венаца, који су такав облик добили због нарочите употребе (славолуци и свадбени венци; испод њих сепролази). По свом саставу, облику, а под утицајем круга, венац је првобитно имао магијску улогу за заштиту од демона, тајанствених појава и радњи, а по шаренилу цвећа, њихова мириса и по облицима лишћа, добио је секундарну улогу: њиме се приказивала свечаност, победа, а приносио се и из пијетета заслужним људима и покојницима. У каснијем друштвеном контексту венац је добио разне симболичне улоге и ознаке. Аналогно магичном кругу, венац у нашој народној употреби симболише Сунце. По једној народној песми, венац на девојачкој глави симболише сунчеву светлост, а у преносном значењу живо

ИДОЛ.  По веровањима врло примитивних људи и племена, неке ствари које се истичу облицима или каквим другим особинама, седишта су духова. То су фетиши којима се изражава поштовање те се држена нарочитим местима. На вишем ступњу људске културе, од фетиша се развио идол. Замишљало се да су ти духови преци људи, па су представљани у људском облику од глине, дрвета и камена. С временомони су почели да се обожавају те су постали супституције божанстава рата, здравља, земљорадње, стоке,итд. Стари Словени имали су у својим отвореним и непокривеним храмовима идоле (сохе, модле,балване и др.), божанстава. Божје и демонске идоле градили су и поштовали пред крај својих многобожачких веровања, управо до појаве једнобожачких веровања. О балтичким и полапским словенским идолима говоре Титмар, Хелмолд и други стари писци. Када је браниборски бискуп Херберт, у почетку XII века, дошао међу полапске Словене да би их одвратио од многобоштва, уништио је многе њихове идоле. Стари писани извори с

Богови су међу нама Многобожачка религија Старих Словена током V и VI века нове ере дакако је оставила трагове у данашњим обичајима и веровањима. Многи су радови написани на тему веровања и обичаја Старих Словена али је већина базирана на штурим подацима које су за собом оставили византијски хроничари. Ево неколико интересантних момената и предпоставки: „Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима које је он родио. То веровање се подудара са веровањем угрофинских народа о врховном небеском богу ( Никш'е паз, Нум), које је управљање светом препустионижим божанствима.“ Врховни бог у различитим облицима посећује домове људи доносећи обиље и срећу, што представља остатак почетних представа о богу даваоцу богатства и обиља, те се данас Божић сматра персонификацијом тих веровања. „Словенски бог неба и непогода (падавина, летњи

Честитамо на дуго очекивани одмор, нова ера, са новом епохом - Jyтpo Данa Сварога !!! Ми имамо многе облике календарске нотацијe. Сада je лето 7.521 од стварања у Стар Храм (С.М.З.Х.). Али то не значи да је наш свет настао пре 7.521 година! Стварање света у давна времена je мировни споразум између зараћених народа ; Велике трке (Cp6oсловени -Аријевци) и Велики 3мaj (древнa Kинa или Арима ), кojи је закључен у јесењoj равнодневници, првoг данa у првoм месецу, лета 5.508 год. пнe. Србскocлавенскo - Аријевски ( РАССЕНЫ - СEPБЫ ), кнез ХAHУMAH , који је владао у Белeводе и Арима односно древна Кинa, владар АXPИMAH , пре 7.521 година, закључи cy мировни споразум.

Бажена, Бела, Белика, Белка, Белослава, Белоснежа, Берисава, Берислава, Биса, Бисера Блага, Благица, Благомила, Благомира, Благорода, Благота, Благуша, Блажена, Богдана, Богета, Богиша, Боголепа, Богосава, Богослава, Богумила, Богуслава, Богухвала, Божа, Божедана, Божедара, Божемила, Божена, Божидара, Божица, Бока, Борина, Борислава, Боса, Босна, Бранимира, Бранислава, Братомила, Брена, Будимила, Будимира, Будислава, Ведана, Векослава, Вела, Велена, Велибора, Велика, Велимира, Велина, Велинка, Вера Верна,Верослава,Веруша, Веса, Веселина, Веселинка, Веска , Веслава, Весна, Вида, Видана, Видосава, Вила, Вита, Витана, Витомира, Вишемила, Вишеслава, Влада, Владана, Владелина, Владимира, Владисава, Владислава, Владица, Власта, Властимила, Властимира, Властимирка, Воислава, Вукана, Вукосавка, Вукослава, Гага, Галина, Галка, Гана, Года, Годица, Голуба, Гора, Горана, Гордана, Горислава, Горица, Госпава, Гроздана, Груша, Грушица, Давора, Дада, Далибора, Далина, Дана, Даница, Данка, Д