VENAC
ВЕНАЦ
се
вије од разног цвећа и зимзеленог биља, а сада се употребљавају и вештачки
венци. Понародној песми: „Кад изведу лепоту девојку, не гледај јој венце ни
обоце, (јер су) венце кујунџије виле."Венац има кружни облик, што указује
да је у веровањима добио магијску улогу круга. Има и лучних венаца, који су
такав облик добили због нарочите употребе (славолуци и свадбени венци;
испод њих сепролази). По свом саставу, облику, а под утицајем круга, венац је
првобитно имао магијску улогу за заштиту од демона, тајанствених појава и
радњи, а по шаренилу цвећа, њихова мириса и по облицима лишћа, добио је
секундарну улогу: њиме се приказивала свечаност, победа, а приносио се и из
пијетета заслужним људима и покојницима.
У
каснијем друштвеном контексту венац је добио разне симболичне улоге и
ознаке. Аналогно магичном кругу, венац у нашој народној употреби симболише
Сунце. По једној народној песми, венац на девојачкој глави симболише сунчеву
светлост, а у преносном значењу животну радост: она наставља живот породице
младим нараштајем да се огњиште не угаси и кућа не запусти. Да би привукла
снагу сунца, девојка уочи Ђурђевдана умеси колач у облику венца, па на
празник гледа кроз њега у сунце. По једној народној песми, девојачки венац је
од злата, сребра и жутог цвета невена. Сва три елемента у саставу венца
подражавају сунце.Упадљиво је да се биљни венци у нашем народу употребљавају од
почетка соларне нове године(Божића), па углавном до Ивањдана (24. VI), управо
до летње солстиције. О Божићу ставља се венчић насваку кошницу, да се пчеле,
приликом ројења, не би плашиле и одлетале. Уочи Ђурђевдана или наЂурђевдан пре
сунца вију се венци од ђурђевог биља (ђурђевка, посвећеног св. Ђурђу) и
млечике, да би стока давала доста млека, од врбових гранчица да би било домаћег
напретка као што врба напредује у пролеће. Венац се ставља на улазу у двориште
и тор и уноси у кућу; њиме се опасује ведро где се музе стока; кроз
венац или кроз колач у облику венца музе се стока. Изјутра се стока протерује
испод лучног венца, који се поставља на излазу из тора. Венац од биља узбраног
на Биљни петак ставља се на врат првој ојагњеној овци или првој помуженој о
премлазу; ставља се поред воде одакле се узима за пиће идомаће потребе.
О
Тројицама (Духовима) изјутра црквени под је прекривен биљем на коме клече
верници за време богослужења; од тог биља праве се венчићи, који се носе кући и
стављају поред иконе или у одеће, да их заштити од мољаца, а девојке узимају
биље с пода испод десног колена и од њега вију малевенце, па, пошто
изиђу из цркве, машу њима на све стране и шапућу: „Богом суђени, ма где
си, пођи брзо за овим венцем, јер ће он увенути, а моје лице прецветати";
увече ставе венац под јастук заклињући суђеника да дође док венац није увенуо.
Спасовдански венац спомиње се у народним песмама: „Све девојке ружу беру,
ружу беру, венце вију." У Будви поране младић и девојка, оду на брдо
Спас, наберу цвећа, од њега извију два венца и ставе их на главе. Овог дана
венцом се опасују краве, да би биле
млечне.
Понегде се уочи Петровдана вију венци од Петровог биља и кукурека, па се
стављају на зграде.
Ивањдански
венци симболишу сунце и његову светлост у пуној снази. Ивањдан је био народни
празник летњег солстиција. Биље се бере уочи Ивањдана или изјутра пре сунца. Од
њега се вију венци истављају пред улаз у зграде, да штите од урока и болести.
Болесно дете се провуче кроз венац, да би оздравило, а одрасли се купају у
води у коју је стављен ивањдански венац. За време пролећне суше, иду
додоле од куће до куће. Оне, песмом и игром, изазивају кишу.Играчица додола има
на глави венац од биља и цвећа. У једној краљичкој песми пева се младићу: „На
руци му златан прстен, на глави му зелен венац." Пред крај жетве
ишчупају се три непожњевена влата или се узму из последњег снопа, па се одњих
извије венац. Девојка га однесе на глави домаћину и успут пева, па га стави
домаћину на главу. Он се чува за годину дана, а стари се искруни и његова
зрна помешају са семеном за сетву.
Венци у
магији имају магијску улогу. Девојка уочи Младог петка извије венац од бршљана,
ставига на главу и изговори: „Зелени венче, ти ћеш се осушити ако ми не
доведеш суђеника да те скине сглаве," па га баци у реку и каже: „Пливај,
пливче (пливачу), мој зелени венче, и допливај до Ђурђевемајке (која има сина
за женидбу)!" Затим провуче руке испод појаса, жмурећи набере биља и
цвећа,исплете други венац, кроз њега гледа на завољеног младића и, ако јој се
укаже прилика, обнесе га око њега, верујући да ће и он њу заволети.
Венци
се употребљавају и у друштвеним обичајима. Кад се роди дете, онда се родитељима
честита принова и пожели се да дочекају зелене венце свом детету
(венчање). Пошто кум први пут ошиша мало дете, стави му нову капу и венчић на
главу, пожели да порасте велико и да му, приликом венчања, држи венце. Раније
су деца у свечаним приликама носила зелени венац на глави, који их је штитио од
урока. Главе синова кнеза Лазара, Стевана и Вука (старији је имао око десет
година, а други је био млађи), имају венце, како се то види на фресци из 1381.
у манастиру Раваници, у Србији.
Две
шипарице зарекну се да се друже и да живе у присној љубави као сестре, па се
пољубе кроз венац од цвећа. Зелени венац на глави носили су младићи и девојке
као знак да су спремни за женидбу,односно удају. У једној народној песми пева
се: „Ви, младенци, зелени ви (вам) венци." По другој песми, девојка
спремна за удају носила је зелени венчић на глави, јер се одлучила: „да пије
вино црвено,да носи венац зелени и да љуби младог јединца."У Кордуну
девојке су носиле на глави венац од вештачког цвећа. На седељкама младићи су
вребали прилику да завољеним девојкама скину венац с главе и да их тако
придобију за себе. Приликом прошевине, младић је давао девојци венац и тиме
означавао да је испрошена. У околини Шибеника каже се за заручену (верену)
девојку да је „под венцем", а у Шибенику „под круном", коју је
добила од заручника. По улогама, венчани венац и венчана круна у црквеном
обреду су синоними: стефанос означава владарску круну и круну верског мученика,
а венци изабранике младенце који ступају у брак (отуда: венчање).
Црква је
народни венац заменила круном (дијадемом), али је задржала инародни венац,
природни или вештачки. Немања је 1196. предао престо сину Стевану: ,,....и сам
венчав јего" (крунисао га). Народни венчани венац био је од витких
лескових прутића, привезаних црвеним конопцем и искићених цвећем. У тимочким
пределима искупе се девојке на три дана пред венчање младенаца на дрвљаник код
младожењине куће, и ту, уз запаљену свећу која симболише сунце, вију свадбени
венац и певају: „Виј се, венче, завијај се..." Када сватови стигну по
девојку, онда одива девојка погледа кроз венац од смиља и босиља на младожењу,
да би јој био потчињен. Девојка, пред полазак на венчање, рашчешљану косу
спусти низ леђа (не сме бити сплетена ни завезана), на главу стави венчић, који
уцркви размени с младожењом; у Мачви се девојци стави венац на главу с
превесом, који се иглама причврсти за венац. У јужним крајевима Србије венчани
венац је од лима, украшен цвећем, куповао га јекум. Венчани венац носи невеста
за четрдесет дана од венчања, да би остала гравидна. Од венчаног
венца настала је, с додацима накита, невестина свечана капа венац
(смиљевац,перјаница, а од ње коњга, џега). Такву капу носиле су невесте по свој
Србији до пред крај XIX века, па и изван ње. Жене у млавским селима носиле су
око 1826. неку врсту високе полукружне капе, а такву једну капу у облику венца
нацртао је Ф. Каниц 1860. у околини Параћина. У Подрињу носила се сродна капа
тарпош. Те невестине капе украшавале су се пауновим перјем са „окцима" за
заштиту невесте одзлих очију. Њима се појачавала заштитна улога невестиног
венца од урока.
Свадбени
венац од биља и цвећа, лучног облика, ставља се на главни улаз у двориште или
на улазу кућу, испод кога пролазе младенци, законици, сватови и гости. И он је
имао улогу заштите младенаца и сватова од злих духова, а сада се њиме означава
место за скупљање сватова и место породичног весеља. Кад умре девојка или
младић, онда им се око главе стављао венац од цвећа. Венац се носио, па се и
сада носи, испред мртваца, када се понесе на сахрану, и остављао се на његовом
гробу. Значење венца(„котача, воденице") на стећцима неједнако се
објашњава: старији писци сматрају га знаком ратничкеславе, млађи пак
објашњавају да је покојник обећан праведнима у рају, а по најмлађим представља
покојникову главу с венцом, јер се венац редовно носио на глави за живота, он
је атрибут покојникове главе. Год. 1719. записан је међу вотивима Мазура у
Пољској и венац од воска, који су спремали људи који су патили од главобоље, да
би оздравили. Према томе, венац у мртвачком култу симболисао је покојникову
главу, а сада се њиме изражавају његове за живота стечене заслуге.
Коментари