Uskrsnuće pokojnika
УСКРСНУЋЕ ПОКОЈНИКА.
Мртвац не побуђује
само жаљење за собом него и веровања. Он живи у сећању својих блиских рођака на
јави и у сну, а утеха им је веровање да мртви продужавају живот у загробном
свету. У далекој нашој народној прошлости људска смрт схватала се као привидна,
слично сну и јави. Покојник, после оживљавања, аналогно оживљавању природе
после зимског сна, ускрснућем одлеће у загробни свет. Такво прастаро веровање
прихватиле су и једнобожачке религије, али с том разликом што народ верује да
покојник одлази у загробни свет телом и тамо наставља живот као што га је имао
на земљи, а по учењима једнобожачких религија, у загробни свет одлази само
његова душа. На веровања о животу после смрти указују многи елементи у народном
верском животу.
О покојнику се говори
само похвално; ако се говори неповољно, може му се замерити и од њега очекивати
грозна освета.
По веровањима,
покојници су у покоју (миру) негде на западу, иза мора. За мртвим сином мајка се окреће „на заходу сунца" и
говори: „Благо мени, ето сина мога." По другом веровању, загробни свет мртвих је на месецу. По Уставу руског
митрополита Георгија (1073—1074) свак: „аште кто целуетмесјац, да буде
проклјат!" Сви словенски народи, па и наш, као и многи други, одају
поштовање младом месецу. Нису
ретки босански стећци и старије надгробне плоче у области старе Рашке на којима
су покојници представљени
уздигнутих руку у полету за други свет.
Док покојник стигне у
загробни свет на месецу, потребно је да протекне година дана. За то време издају се даће и подушја у јелу и
пићу. Све потребе у загробном свету (старцима штап, ратницима стрела, штит, мач, сада пушка, младићу
свирала, девојци огледало, итд.) покојници носе уза се, управостављају се уза
њих и сахрањују са њима. То се често приказује и на надгробном камењу.
Покојници се спомињу
у народним молитвама, а у невољама се позивају у помоћ. Црногорски кнез Данило (1851—1860) проклињао је
потурице: „Сучим ћете изаћ пред Милоша (Обилића) и пред друге српске витезове" (у загробном свету). Народне тужиље
уз нарицање поручују преко умрлог наодру да посети покојнике у загробном свету
и да их извести о приликама потомака на
овом, земаљскомсвету. По предању:
„Нико није с оног
свијета разбијене главе дошао." За Марка Краљевића казује се да је жив на
другом свету и да ће се вратити на овај земаљски када буде потребан народу. Све
то показује да је народно
веровање да су покојници живи у загробном свету, да се крећу, једу и пију у
друштву својих рођака и
пријатеља, дубоко укорењено.
Неке индиције
показују да су стари Срби сахрањивани у положају полета, односно ускрснућа
зазагробни свет. Већина костура у старим словенским гробовима и могилама имају
руке испружене низбедра, али су откривени и такви који су имали уздигнуте руке
у висини лубање. У народу се још и сада строго
пази да се мртвац не сахрани завезаних руку и ногу, како би могао ускрснути.
Једна еминентна верска обавеза покојникових потомака је да
му подигну надгробно обележје од дрвета
или од камена, његову „вечну кућу" на земљи, ради сећања, спомињања, и да
му се не изгуби овоземаљски траг.
Народне представе ускрснућа покојника одржале су се не само у веровањима него и приказима на надгробном камењу, што је
нарочито добро очувано у Босни, Херцеговини и у области старе Рашке. Покојници су реалистичкипредстављени у полету у
загробни свет, уздигнутих руку,испружених или раскорачених ногу. Најизразитије
представе ускрснућа су барељефне фигуре покојникана стећцима. Оне имају
карактеристичне атрибуте који их прате: пун или српаст месец, антропоидникрст,
којим се симболише предак у загробном
свету, затим розета, лук, стрела, итд.
Народни мотив
ускрснућа покојника је често регресивно упрошћен и тако се дошло до идеографских представа, којих углавном
има три врсте: један је крст с косим крацима, други је антропоидан, сродан типу латинског крста, и трећи, као дериват антропоидног крста, је
антропоидни трозубац. Упадљиво
је, иако није искључиво тако, да су крстови с косим крацима на надгробиом камењу женских покојника, а антропоидни на камењу мушких покојника.
Подвојено обележавање мушких и женских
покојника настало је из верских разлога, јер у култовима и у верским обредима
мушкарци и женскиње не учествују
подједнако. Све три идеографске представе ускрснућа у народној орнаментици деформисане су украсним додацима у тежњи
украшавања.
Српски
митолошки речник
Коментари