JELEN

 ЈЕЛЕН.  

—  Једно од најстаријих људских веровања је свакако поштовање јелена. Као света животиња познат је у Малој Азији још из друге половине трећег миленија. Код северних народа Азије и Европе поштовање и веровања у вези са јеленом сачувала су се до наших дана. Код српског народа остали су,колико се сада зна, само трагови о томе да је јелен некада био света животиња.

У Јабланици (Србија), сваке године на дан 12. јула на Петровој гори одржавао се велики сабор.На том месту стоји камени жртвеник на којем је приношена жртва, обично овца, чија крв треба да гапопрска. Легенда овако објашњава обичај. Некада је на пропланак где се приносила жртва сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве. Једне године народ је заборавио да их донесе и тада је јелен наредио да њега принесу на жртву. Зато као успомена на ово легендарно жртвовање јелена са златним роговима, сваке године крв једног брава окићеног цвећем требало  је дапопрска жртвеник. Д. Срејовић мисли да се у овој легенди види траг ритуалног убијања јелена на крају жетве ради обезбеђења плодности за идућу годину. Обичај на Петровој гори упоређује са обичајем Буфонија у старој Атини, где се на крају жетве жртвовао један во. Обичај Буфонија веома сликовито одражава ратарску културу.

Међутим, поштовање јелена припада ловачким културама, још од времена горњег палеолита, а јавља се и код сточара одгајивача јелена. Код Чукча, који гаје стада јелена, нагодишњи празник симболично се приказује сусрет јелена са домаћим огњиштем, а постојао је и обичај да се сви чланови заједнице намажу крвљу жртвованог јелена.И у развијеним културама јелен се везује за божанства која представљају заштитнике дивљачи.Аријан саопштава да су Келти сваке године приносили жртву Артемиди о њеном рођендану. Обичај јасно показује да су дивље животиње припадале богињи, и да јој се морала дати накнада за њиховоу бијање (за сваког зеца, лисицу и јелена које би убили у току године) закључује Фрезер.

Гаји на Суматри, пре него што ће ловити јелене, сматрају да треба да добију дозволу од невидљивог господара шуме. Артемида воли хајку, нарочито на јелене. Пошто је ухватила два пара јелена, живе их упреже у златне кочије и одјезди на север преко трачке планине Хајме. Артемиди је била посвећена Керинска кошута са бронзаним копитима и златним роговима као у јелена, па су стога ову кошуту и називали јеленом. Гревс претпоставља да је Актајон био свети краљ прехеленског култа јелена, растрзан на комаде на крају владавине од педесет месеци, и уједно сматра да овај ритуални обичај има много сличности са ритуалима описаним у ирским и велшким митовима из првог века пре наше ере.

 Према свему томе, изгледа много вероватније да и јелен из наше народне легенде припада овом митолошком кругу и да представља шумско божанство, тим пре што је и на нашем терену нађен споменик који приказује Дијану како је „клекла на јелена, који је подвио ноге, те објема рукама чврсто ухватила животињу за рогове". Веома је значајна једна амфора из Винче са представом лова на јелене накоју указује и Д. Срејовић. На основу података С. Тројановића, Д. Срејовић је довео у везу са јеленом и клоцалицу, дрвену маску, која би требало да представља јелена као хтонску животињу, јер се са њом изводе обичаји на Бадње вече, о Новој години и Месојеђу. На Бадње вече клоцалица иде са поворком других маскираних лица од куће до куће и скупља арове. Маске у облику животиње, обично јарца са чегртаљком, познате су и код Словака, Пољака и Румуна. У Дубровнику су уз месојеђе, такође, ишле маскиране поворке укојима јетурица представљала најважнију маску. Турица је доведена у везу сатуром, врстом дивљегбивола. Што се тиче маскираних поворки, оне треба да представљају духове предака или демоне доњега Света. Појава маске у виду јелена,  јарца, тура или коња у овим поворкама вероватно је траг некадашњегпоштовања животиња (в.клоцалица).н. п. и ш. к. 

Српски митолошки речник