ĐAVO

 ЂАВО

У многобожачком веровању европских народа ђаво није постојао. О њему се дознало преко хришћанства. Али стари словенски назив „чорт" за ђавола показује да су стари Словени веровали у ђавола и пре појаве хришћанства. У борби са старом вером, српска црква је тежила да уклони демоне и богове. Један од богова старе вере проглашен је за ђавола, противника Бога. Тако су германски бог Водан и стари словенски Црнобог постали ђаволи. Схватања о ђаволу код европских народа и код нас развијала су се самостално. Тако је ђаво асимиловао у себе многобројна бића из старих веровања и митова и постао нешто друго од онога што је био у најранијем хришћанству. Ђаво у српским веровањима и предањима је личност доста сложена. По својој спољашности, понашању, склоностимаподсећа на старинске шумске и пољске демоне (по В. Чајкановићу) (сотона, Хроми Даба)

 Враг је стари народни назив, познат у свим српским крајевима, али је углавном постао архаичан, потиснут, под утицајем цркве, грчким називом ђаво. Стари назив „бес" за ђавола одржао се углавном на Косову и Метохији. Име ђавола се не спомиње, јер: „Зло долази без позива." „Ми о вуку, авук на врата." Када се спомене, онда се дода: „Далеко му лепа кућа." „Споменуо се, не повратио се." УГрбљу уз реч враг пљуне се на леву страну и изговори: „Налет га било." „Анатема га било." „Часни гакрст убио." Зато се његово име радије замењује погрдним називима или еуфемизмима: некрштеник,налетник, нечастиви, нечастивник, нежид, брадаило, куси, репоња, рогоња, водац, матори, проклетник,анатемник, анђама. По веровању, када је Бог створио земљу и небо, живео је сам, па му досадило. Једном спази свој лик у води, па га оживи. Тај оживели створ почне да квари божије послове. Онда Бог створи човека,супарника непослушног створа, ђавола. По другој верзији, најстарији анђео у рају постао је охол, често

се замерао Богу, па је покушао да постане старији од њега. У тој тежњи придобио је уза се неке анђеле,па пошли на Бога. Али их је Бог предухитрио и све истерао из раја: најгрешније је отерао у пакао, мање грешне је протерао с неба и они сада лутају по васиони, а колебљиве отправио на земљу. Тако су од непослушних анђела постале три врсте ђавола: паклењаци у паклу, ветрењаци у ветру и нечастиви на земљи. Сви они мрзе Бога и све што је он створио, па и људе. Пошто су ђаволи постали божији отпадници, то они не трпе њега и његово име, нити имају поздраве у којима се спомиње Бог.

  Напослетку, постоји и веровање да се ђаво испилио из јајета које је снео петао од девет година, а које је човек носио под левим пазухом три месеца. Зато ђаво понекад помаже човеку у његовим невољама.

Ђаво има лик човека, али с малим роговима на врху чела, са избуљеним и крвавим очима, руњав је по целом телу, у лицу црн, са шиљастом брадицом унапред повијеном као у јарца, ретким брковима, а нос му је дугачак и повијен као у орла. Млађи ђаволи имају реп, а старији су куси, јер им је отпао. Ушии ноге у ђавола су као у козе, на рукама прсти са орловским ноктима. Ђаволи имају само једну кост, па иона је шупља. У поређењу се казује: „Ружан као ђаво." Он је демон загробног или тамног света, а све што је у том свету црно је, па је и он црн.

Од атрибута, ђаво има малу капицу, у којој је његова чаробна моћ. Ко успе да му је некако одузме, тај постаје видовит. Ђаво нуди све што се зажели да би повратио своју капицу. Он носи уза се црни чаробни штап. Ко успе да прибави његов штап, тај добија моћ опсењивања. Ако се штап изгуби,изгуби се и та моћ. Ђаво губи магијску моћ и кад стане пред гравидну жену, јер је она од Бога благословена зато што под срцем носи чедо. Пакленаци имају у паклу тророги штап у облику оста,којима гоне и набадају грешнике.

Станишта ђавола су вирови, ритови, дубоке реке с вртлозима, понори, језера, јаме, пећине, стареводенице, кућишта, бунари, дрвета, мостови и раскрснице. Ђаволи не улазе у судове који имају поклопце. Најрадије се задржавају под воденичним витлом. Они се непрестано крећу, никад нису на једном месту. Путују ноћу, нарочито за време некрштених дана. Пред зору ускачу у старе бунаре, да у њима предане. Има их у рупама, на буњиштима, дрвљаницима и свуда код вода.

Кучи казују да највише ђавола има у Букумирском језеру, а Херцеговци у Нинчој јами у Гатачком пољу. Неки топоними судобили имена по ђавољим стаништима: Вражје језеро на Дурмитору, а са обе стране језера је по једна брдска Вражја главица, Вражје полице у Кучима, Ђавољи мост на реци Карашу, Вражогрнци, село на реци Рашкој код Новог Пазара, једно село на Тимоку код Зајечара и једно код Сјенице, Врагопеч је огранак Шаре, Вражица је врх у рашком Подгору, Вражји камен је у Пчињи, Вража глава је топоним у власинском селу Броду, Вражја глава је вис повише извора Темске. Сви наведени називи топонима,осим једног, су из времена пре појаве употребе туђег назива ђаво.По предању, станиште ђавола је било у меху на дну мора. Кад су се намножили, прешли су насуху земљу, па их, тобож, сада има по старим гробљима, под кућном стрехом, на тавану, у запустелим инедовршеним кућама. Састају се на раскрсницама, у потоцима, старим или напуштеним воденицама,под старим мостовима и под орасима. Радо се веру по дрвећу, нарочито на врбу и зóву,завлаче се у трску и трње. Привиђају се ноћу, али се невидљиво јављају и дању. Присуствују људским пословима.Кад се појави вихор, казује се да у њему играју ђаволи с вештицама.

Враг и паклењак су народни дуалистички називи за ђавола. Враг је смирен, добар ђаво. Отуда је настао назив враголан за шаљивчину. О добром врагу казује се:

„Ни ђаво није тако црн као што људиговоре." „И ђаволу треба запалити свећу" (каже се када се избегне нека очигледна опасност). „Ужди(запали) свецу једну свећу, а ђаволу двије." „У невољама се и ђаво зове у помоћ." По предањима, ђаво је позајмио сиромаху врећу новаца, дао ловцу демонског пса, прихватио цареву кћер коју је отац проклео,наградио човека који му је спасао живот, одржао дату реч, вражја мајка је скривала јунака од погибије,итд. Ђаволи обилато помажу несрећне и сиромашне људе, али им зато односе душе у пакао. По предању, неки човек запалио ђаволу две свеће и молио му се да му покаже скривено благо, итд. Па ипак људи не препоручују никакав савез са ђаволима, јер: „Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају."Ђаво је извор пакости, зла, несреће, неугодности: „Не лези ђаволе." „Ђаво не оре и не копа, него само озлу мисли" (ради). Он је окретан и препреден, али је понекад глуп, па му и обичан човек доскаче.Паклењак је зао ђаво из пакла:

„Ушао паклењак у кућу и од тада пође све наопако, прво свађом, па ондатучом."

Ђаво је представник деструктивности и сваке негације. Када је Бог створио овај наш свет, онда је ђаво, насупрот њему, створио свој ђавољи свет. Бог је створио човека, а ђаво жену, Бог овцу, а ђавокозу, Бог пса, ђаво мачку, Бог зеца, ђаво лисицу, Бог вола, ђаво коња, Бог јегуљу, ђаво змију, Бог пчелу,ђаво гусеницу, Бог правду, ђаво кривду, Бог винову лозу, ђаво купину, Бог босиљак, ђаво коприву, Богизворску воду, ђаво ракију, Бог свиралу, ђаво гајде. Ђаво је створио вука, али без душе. Онда је Бог даодушу вуку и од тада вукови гоне ђаволе. Када човек посумња у присуство ђавола, онда изговори: „Вукти на пут."

По веровању, дете је до крштења у власти ђавола. За време крштења дува се и пљује преко детета, да би се отерао ђаво. Када дете иде натрашке, онда га води „водац" (ђаво). Ђаволи не трпе људе који се крсте. Сваком човеку ђаво чучи на левом рамену и наводи га на грехове и зла дела. „Ђаво гананео" (или: навео). „Ђаво га носи, неће да мирује." „Гони га куси." Када човек греши, онда се ђаво радује и подиграва. Ђаволи свраћају људе с правог пута, заводе их по пољима и потоцима, јашу их и хране нечистоћом. Они предводе насилнике и крче им пут. Њима народ приписује и све размирице на српским средњовековним дворовима. Немању су напала браћа „ђавољим навођењем". Краљ Првовенчани казује да се Стрез, „наведен ђаволом, одметнуо и пошао на мене".

Ђаволи присуствују људским радовима и кваре им послове: заустављају воденице, ловцимаодапињу клопке, итд. Зато људи сваку несрећу и штету приписују кусим (старим, искусним) ђаволима.Да би придобили човека, ђаволи се довијају на разне начине и измишљају разна средства да га приволе.У тој тежњи они га упућују у своје ђавоље послове. Када то остане без успеха, онда узјашу јарчеве иљуде, муте и пресушују изворе, заустављају воденице и изазивају буру. Они наводе самоубице у смрт,грешницима ваде душе и односе их у пакао, мртвацима деру кожу прве ноћи по сахрани, итд.

Ђаволи живе дуго година и за то време стекну многа искуства и знања. Зато су куси (стари)ђаволи опаснији од репоња (младих). Стари ђаволи знају многе мајсторије, пронашли су воденицу, косу,основали ковачки занат. Зато родитељи у источној Србији не дају децу на ковачки занат. Ђаволи познају лековито биље и лечење. Бајањем и басмањем ђаволи се призивају у помоћ болесницима. По предању,ковач Вид избио је ђаволу око и утерао га у мехове, да из њих дува у ватру. И жена је успела да надмудри ђавола који је пред њом оседео. Ђаво је хтео све да буде, само не шегрт, војник и воденичар.

У народним приповеткама чест је мотив о претварању ђавола у људе и животиње, како му кад затреба: у мајстора, трговца, вука, магарца, јарца, коња, копца, голуба, врапца, миша, итд., али најрадијеу пса, мачку и јарца, обавезно црне боје, па се зато од куће гоне туђи пси, а туђе мачке се не пуштају укућу. Човек -ђаво има једну ноздрву. Ђаво се може у све претворити, само не у овцу и пчелу, јер су оне благословене од Бога. По легенди, ђаво се претворио у теле, па изишао на пут. Наишла два човека с колима, спазили теле, па га намамили да пође с њима. Успут им теле поломило спице (паоце)на точковима. Онда се оба човека сете да је то ђаво, па се прекрсте и телета нестане. Кад се ђавопретвори у калуђера, онда је за њега боља кривда него правда. Претворени ђаво показује се човеку који се није прекрстио за четрдесет дана.

По легендама, ђаволи краду од Бога сунце и месец. Они носе сунце на левом рамену, а кукавицу на десном. Ђаволи гасе звезде и њима гађају људе на земљи (појава метеора). Када се појави помрачење сунца, људи пуцају из пушака према њему, да би растерали ђаволе који га нагризају. Из куће се износи вода у чистој посуди, да би сунце у њој видело с које га стране нагризају. Верује се да помрачење сунца и месеца настаје у тренутку када се св. Илија сукоби с ђаволима. Св. Илија је успео да једног ђавола громом прикује за месец, чији се лик и сада види на њему. Ђаво се боји св. Илије, Пантелије и Атанасија, затим освећене воде, грома, крста, петла, глога и светлости, плаши се од вука и змије. Када загрми, ђаво се сакрије човеку у леву ногавицу, жени под сукњу, затим под мотику, секиру, будак, у димњак, под дрво, крст на цркви и под леву козју ногу. Зато св. Илија гађа громом све те предмете. Чим загрми, ђаво се завуче у стомну (тестију) с водом, а св. Атанасије га у њој заклопи.По легенди, неки рибар је извадио из мора стомну у којој је био ђаво. У страху од грома, ђаво се увлачи и у човека. Човек с ђаволом у себи постаје махнит, обестан, зао, склон нападу и убиству. Такве људе воде манастирима, да им монаси молитвама или претњама истерају ђавола из тела. Када гром удари у дрво, онда се верује да је под њим био ђаво. Дрво опаљено громом не употребљава се. У народу се казује да се ђаво може убити само једним ударцем; ако се удари двапут, онда оживи. По другој,супротној, верзији, ако се удари једном, онда ђаво моли да се удари и други пут, јер се од једног ударца створе два ђавола; ако се не удари други пут, онда оба цркну.

Људи се штите од ђавола хамајлијама, записима, ватром, трном, крстом и магичним кругом.Змија бежи од ватре, а ђаво од крста: „Бежи као ђаво од крста." Он се прогони глоговином, тисовином,црним петлом, дувањем и пљувањем. Када се појави вихор или црни облаци, ђаволи се гоне под лево колено и ту крепају. Када пада киша и истовремено сунце греје, у народу се казује да тада ђаво туче своју жену или да се ђаво жени с мечком. У западним крајевима казује се: „Бура гони, враг се жени."Једном се ђаво наљутио на козу, па јој зубима ишчупао реп, али се брзо покајао и зашио га под њенудоњу вилицу. Тако је коза добила браду.

Српски митолошки речник