DUŠA
ДУША
се по народном веровању налази у грудима, у крви („душа
куца"), или у костима („душа се закости запекла"), а код болесника и
самртника — у носу („душа му у носу
стоји"). Душа полази од ногу а завршава се у грлу. За време сна, душа може
изићи из тела, а човек тада у сну прати њен ход.
Душа се замишља као дах (или ветар), као магла или сенка
која из човека изађе чим умре. Ако би укућани почели кукати пре него што
самртник издахне, његова душа може да се „предвоји", тако да пола душе
изађе, а пола остане у телу, због чега се самртник дуго мучи. Да би душа умрлог
изашла из куће, отворе се прозори. По општем народном веровању, за четрдесет
дана душа умрлога лута око куће и по оним местима где је покојник боравио или
куда је пролазио. За то време душа улази и у кућу, па се стога негде за
четрдесет дана оставља одшкринут прозор у соби у којој је покојник издахнуо. Из
истог разлога вода се за четрдесет дана не просипа преко прага, да би мртвац,
односно његова душа могла слободноприћи. У неким крајевима за четрдесет дана,
свако вече по заласку сунца, на месту где је умрли издахнуо поставе на столицу
кандило, чашу воде, некад и вина, и парче шећера. Крај столице принесу заостало
покојниково одело и запале свећу. Негде мећу хлеб, со и воду, понекад и вино,
јер држе да ћесе душа умрлог вратити. Кад ујутру нађу да је пиће у чаши мало
усахнуло, верују да је душа умрлога теноћи долазила. За четрдесет дана од
покојникове смрти не започиње се никакав рад, плетење, сновање,зидање неке
зграде и сл. Наведени обичаји откривају веровање да се душа покојника задржава
у најближем додиру саживима за четрдесет дана, односно до дана када распадање
тела знатно одмакне.
По једном руском веровању, мртвацу се срце распадне
четрдесетог дана. И по нашим обичајима и веровањима, после четрдесет дана душа
више није у тако непосредној и блиској вези с кућом и сродницима, али како
показују многи обичаји, код нас се верује да душа борави на земљи годину дана,
односно док се тело сасвим не распадне. За то време дају се непосредне даће
покојнику и том приликом оставља се за њега празно место, намењује му се део
житног приноса или се рачуна да покојник за годину дана има свој део у кући, од
којега се спрема даћа за његову душу. И надгробни споменик мора се поставити у
току прве године после смрти покојника, јер је и по нашем народном веровању
надгробни камен примарно служио као склониште душе. Исту примарну улогу имало
је и дрвеће посађено на гробу.
По општем народном веровању, умрли највише оскудевају у
води. Због тога негде родбина носи по саборима
воду и нуди присутне целе прве године, а за првих четрдесет дана вода се сваког
дана носиу четрдесет кућа. На овакав посредни, заправо симболични начин вода се
даје другим лицима, а у ствари се намењује покојницима. Али исто се тако вода
даје и директно покојнику. За мртвацем се носи суд сводом, крчаг с водом меће
се у ковчег, а негде се сваког дана до четрдесетнице прелива гроб водом.Овакви
су обичаји познати широм света, имају их и остали словенски народи, а по једном
објашњењу,преливање гробова водом првобитно се вршило у намери да се убрза
распадање тела, како би се душа што пре ослободила трулежи. Тело које не може
да се распадне у Црној Гори су звали очајаник или очајник (чајати — чекати).
Како је познато, стари су Словени ослобађали душу и
спаљивањем мртваца.Саопштење да је тело цара Душана сахрањено уз свете ватре,
као и обичај спаљивања мртваца за које се сматрало да су се повампирили,
објашњавају се као траг овог старог словенског обичаја. По народном веровању,
душа може да пређе у неку животињу а затим од животиње у човека,негде се
замишља као миш, негде као пчела, или се верује да душа умрлог лута четрдесет
дана у обликуптице, лептира или неке друге мање животиње око места где је
покојник живео тражећи храну и пиће. Често је веровање да душа умрлог прелази у
новорођено дете. Колико је живео човек у којега је душа била раније, верује се
да ће толико дуго живети и дете у које је душа прешла. Човекова душа „може само
три пута да се у другог прероди". Верује се да су од Цветница до Пресвете душе
умрлих„распуштене" и слободне те живе по цветним ливадама. За то време не
скупља се кишница, да се нека душа не „удави".
Српски митолошки речник
Коментари