ИДОЛ.

ИДОЛ.

 По веровањима врло примитивних људи и племена, неке ствари које се истичу облицима или каквим другим особинама, седишта су духова. То су фетиши којима се изражава поштовање те се држена нарочитим местима. На вишем ступњу људске културе, од фетиша се развио идол. Замишљало се да су ти духови преци људи, па су представљани у људском облику од глине, дрвета и камена. С временомони су почели да се обожавају те су постали супституције божанстава рата, здравља, земљорадње, стоке,итд.

Стари Словени имали су у својим отвореним и непокривеним храмовима идоле (сохе, модле,балване и др.), божанстава. Божје и демонске идоле градили су и поштовали пред крај својих многобожачких веровања, управо до појаве једнобожачких веровања. О балтичким и полапским словенским идолима говоре Титмар, Хелмолд и други стари писци. Када је браниборски бискуп Херберт, у почетку XII века, дошао међу полапске Словене да би их одвратио од многобоштва, уништио је многе њихове идоле. Стари писани извори спомињу да је свака руска кућа имала идоле, које су држали на полицама онако како се сада држе иконе светаца у Малорусији. У изворима се казује да су се идоли секли и спаљивали, а то значи да су прављени од дрвета, али их је било и од камена и драгоцених метала. По Несторову летопису (из поч. XII в.), Перунов кип био је постављен с другим идолима на једном хуму код Кијева. Он је био од дрвета, са сребрном главом и златним брковима. Стари словенски идоли имали су тунику (врста огртача), а атрибути су им били оружје и пехар или рог за пиће. Балтички идоли одликовали су се поликефализмом, чију је суштину тешко објаснити. По И. Фадлану (прваполовина Х века), руски трговци клањали су се ступовима с људским главама и њима жртвовалиплодове и животиње.

 На врло примитивне идоле који су претходили антропоидним, указују стари народни називи кап,соха, у значењу отесаног пања, затим, могућно, и назив високо, а од Х века одомаћили су се туђи,турско татарски називи балван, (и)стукан, кумир, стод, грчки идол, мађарски кип. Пошто су идоле имали Источни и Западни Словени, морали су их имати и Јужни Словени, који су се издвојили из словенске заједнице и, као многобошци, населили у првој половини VII века Балканско полуострво и суседне подунавске земље. Не постоји разлог да Јужни Словени чине изузетак међу другим Словенимаи Индоевропљанима те да немају идоле у својој верској прошлости. Могућне су неке верске и психичке разлике, настале под другачијим поднебљем, као и оне које су настале под утицајима затечених балканских народа и њихових суседа, али то су секундарне тековине.

 У одговору папе Николе I посланицима бугарског кнеза Бориса 865. споменути су идоли код Бугара. Камени и дрвени „кумири" спомињу се у проповедима презвитера Козме Бугарима у Х веку, а у Житију св. Наума, с почетка Х века, два пута се говори да је отац Наум ускраћивао македонским Словенима служење идолима (транскрибовано): „... Кумири бо камени и дрвени сут вештију (стварикоје) ни видјат, ни слишат... еретици же не клањајутсја иконам, но кумири нарицајут сја." Угарски краљЛадислав (1063—1074) основао је Загребачку бискупију, да би се повратили они које је заблудаидолопоклонства отуђила од поштовања правога Бога. Идоли се спомињу и у Животопису св. Симеуна(Немање) од краља Првовенчаног. По краљу Првовенчаном (1216), нека жена, кћи властелина, удата замужа од „кривоверних", исповедала се Немањи пред окупљеним збором (у преводу): „И не могућитрпети смрада глухих идола и мрске јереси" —

напустила је мужа.О истребљивању многобожаца (јеретика) у Немањиној држави Доментијан овако говори 1264.(транскрибовано): „... Мрак идолскије лети многобожија... и капишта разроушише се, и цркви Христовепоставише се и идоли скрушише се." У Иловичкој крмчији, писаној 1262, забележено је, мимо осталог:„И в древех и в камених начеше чинити балвани... в древех останци идолослуженија... идолскаја требишта подобает скроушати же и потреблјати рекше црквица их раскопавати, н' аште котори избт'кидолослуженија не остал се или в местех неких или в лесах и в дубравах..."По предањима старих писаца, Иван Равењанин (око 1345—1420) очистио је Диоклецијанову гробницу у Сплиту од многобожачких кипова и посветио је за катедру Блаженој девици. У манастиру Дечанима једна фреска из 1348—1350. представља св. Ђорђа како обара идоле. По запису из 1567. уманастиру Војиловици, код Панчева, монах Тома жали се како су Турци од многих српских цркава направили своје мечите (мошеје) и: „капишта своја бесовскаја" (ђавоља). Иако стари писани извори хришћанских достојника могу бити алузија на идоле, ипак се они односе на стварне и постојеће идоле међу Јужним Словенима, јер их потврђују и други подаци.

 О идолима код Срба говорио је почетком овога века К. Јиречек и дошао до закључка да они „посвој прилици нису познавали идоле, од којих код њих нема никаквог трага". На колебљиви Јиречеков закључак осврнуо се В. Чајкановић, по коме Јиречек: „није дубоко улазио у ово питање, иначе извесноне би смео да доведе у сумњу један тако важан детаљ из примитивног култа само зато што о њему нијенашао директних података у старим споменицима". Пољски етнолог А. Брикнер отишао је још даље. Он је закључио да ни стари Словени нису имали својих идола, а уколико су их имали, да су били туђи.Међутим Г. Крек и Л. Нидерле утврдили су, по старијим писаним изворима, да су Западни и ИсточниСловени имали своје идоле. Према томе, и Јужни Словени, као трећа словенска грана, морали су их имати.

 После примања хришћанства, у Срба у IX веку, иконе светаца замениле су идоле у храмовима, ау кућама су биле изузетне. Ту се нису држале јер за њих, у примитивним српским зградама, није било места:нису могле да се држе у мрачном и димљивом одељењу са отвореним огњиштем, а у одељењима у којима су спавали брачни парови нису смеле бити због верског скрнављења. И сада људи радије поклањају иконе црквама него да их држе у кућама.

Хришћански „часни крст" сменио је народни, прехришћански крст, који за хришћанске проповеднике није био „часан". Тај народни крст, антропоидног облика, био је, у ствари, кућни идол,исто што и римски лари и пенати (в.крст, пањ, соха, стожер, колац). Народ је у идолима гледао ликове својих предака и божанстава у људском облику. Антропоидни крст има знатно упрошћену, регресивну представу човечијег тела са уздигнутим или раширеним или подвијеним рукама. Верници су од идолa очекивали помоћ онако као што сада очекују од хришћанских светаца у ликовима икона. Они су се обраћали идолима молитвама и метанисањима као што се сада обраћају иконама. Идоли су настали у народу, а иконе су туђе творевине, унете у народ с хришћанством. Мимо кућних (породичних) идола,имале су их и друштвене заједнице (родовске, племенске, сеоске). Ови други постављали су се на заједничким светилиштима, њима су се верници молили и приносили жртве за општу заштиту у невољама (од пожара, поплава, града, суше, болести, напада непријатеља и др.), а жртве су приносилииз захвалности  посвећено дрво, оброк).

После примања хришћанства, како саопштавају стари писци, многобожачка светилишта и идоли рушени су, а на њиховим местима подизане су цркве. Идоле су заменили хришћански крст латинског типа, који је обликом ближи антропоидном народном крсту од крста грчког типа, који је знатно стилизован, и иконе. Утапање многобожачких елемената у хришћанске потврђују и народне пословице:„Ниједан кип није пружио руку од себе, него сваки пригрлио к себи." Стару пословицу заменила је млађа, хришћанска: „Ниједан светац од себе руку не држи, него себе" (себи), — или: „Сваки светац ксеби руке" (држи); у предању: „Поп никад не даје, него само узима." У једној народној пословици казујесе: „Не ваља к'д ти дрвени бог суди!" У народној прошлости под Турцима, кад се Турчин наљути на Србина хришћанина, подвикне му: „Крсте липови!" То је остатак успомене на идола у облику крста од липовине, који су Срби употребљавали у својим молитвама. Материјални остаци старих српских идола нису откривени. Они су давно нестали, јер су се правили од дрвета, слабо печене или непечене глине иод сламе. Оно што се од идола није одржало у материјалним остацима, одржало се у веровањима,обредима и предањима.

Српски митолошки речник