Krst
КРСТ
Археолошким
истраживањима открило се да су прастари народи крст употребљавали знатно пре
појаве монотеистичких религија. Најстарији крстови констатовани су на
предметима из млађег каменог доба. Етнолошким истраживањима открило се да крст употребљавају
на разним предметима многа нехришћанска племена на ниском културном ступњу у
свим крајевима света. Египћанска божанства, Озирис и Изида, имала су по три
крста, којима се означавала њихова бесмртност. Колумбо и његови пратиоци
затекли су 1492. међу америчким урођеницима употребу крста као амајлије, а
морепловац Џ. Кук видео је 1772. на Новом Зеланду урођенике који стављају
крстове на гробове својих саплеменика.
Крст
је старословенски назив. Он је старим Словенима био познат и употребљаван је знатно
пре примања хришћанства. Као симбол хришћанства, настао је тек у III веку нове
ере. Крст као украс који се носио на ланчићу о врату био је честа појава код
старих Словена. Код Јужних Словена крст се употребљавао на разним предметима
који су служили човеку током целог живота, па и после његове смрти. Знатна
употреба крста показује да је он имао значајну верску улогу, а украсну отуд што
је био од племенитих метала. И стари Срби су знали и употребљавали крст пре
примања хришћанства. Још и сада се у народу разликују две врсте крста: један је
„часни", хришћански, док је други народни, који за цркву није био часни,
већ „пагански" (по В. Чајкановићу).
Међу
остацима српског средњовековног насеља код Сталаћа откривени су керамички
фрагменти са отисцима крста. Релативно веома честа употреба знака крста на
средњовековним стећцима потврђује да их нису клесали припадници богумилске
верске секте, јер они нису признавали крст за хришћанско обележје. Али пошто
крст на стећцима није хришћански него народни, могли су га употребљавати и
богумили. На стећцима крст не означава припадност хришћанству, нити Христа,
него је то стилизована антропоидна представа покојника у гробу испод стећка.
Ако на стећку има неколико крстова, онда они представљају заслужне покојникове
претке у загробном свету, међу којима је и покојник. Истраживачи
симболичких представа на стећцима утврдили су да на њима има „чудних
крстова", као што су необични и крстови на старим босанским повељама. Они
нису хришћански, јер их прате атрибути из прехришћанског народног живота, међу
којима се истичу: крст с главицом на горњем краку, крст с рукавима, с
младим (српастим) месецом, с тордираним ужетом изнад крста, итд.
Наш
народни крст није настао пуким случајем. Он је израз општег народног веровања у
антропоидно божанство, које се представљало сохом (идолом) с раширеним рукама .
Тај прелаз од фигуре антропоидне сохе ка конкретном крсту види се, мимо других,
на овом примеру. Да не би црепуља прсла приликом њена прва печења на отвореној
ватри, на њу се стављала заштитна мала антропоидна фигура од глине, или би се,
место ње, преко сирове црепуље запарао крст у истој улози. И првобитна улога
крсних и сродних знакова на спољашњем дну народних земљаних лонаца била је
иста.Од регресивне представе магичних фигура настао је антропоидни крст с
једнаким положеним крацима:с горњим најкраћим, понеки уместо горњег крака има
главицу, и доњим најдужим краком, дакле,антропоидни крст. Стилизовањем народног
крста настала су два изразита хришћанска:
један
латински,који се по облику незнатно удаљио од народног (има, по величини, три
једнака крака, а четврти, доњи,дужи је од њих); други је грчки тип крста, који
се, под утицајем магијског круга и округлих посуда (нпр.црепуље), по облику
знатније удаљио од народног крста; он има сва четири једнака крака.
Крст
не потиче само од једног мотива — магијске фигуре, идола. Он је могао да
настане и по другим мотивима, како се то дознаје по њиховим неједнаким облицима
и улогама. Крст на човекову телу, његовој одећи, посуди, оруђу, колевци, итд.
има заштитну улогу, а крст на надгробном дрвету или камену је представа
покојника у гробу, који је понегде приказан са уздигнутим рукама на свом путу
узагробни свет. Богови, нарочито нижа божанства, представљани су не само крстом
него и табуисаним стожером, коцем, сохом или својим одговарајућим ознакама .
Крст
је супституција човека и покојника. Владика Петар I (1747—1830) препоручио је
Црногорцима свештеника коме је дао свој крст „мјесто мене самога". Има
доста архивских докумената по којима се види да је крст замењивао људе, односно
њихове потписе. Такав је и један из 7. II 1775,када је поп Василије
Злоковић из Бијеле потписао неписмене сведоке на једном завештењу, а сведоци
поред својих потписаних имена ставили су „крст за вишу вјеру" (потврду
онога што је записано узавештању). Или овај пример: по једном допису од 26. V
1838. дознаје се да је тада било у обичају у селима у околини Неготина да се
пред сахрану мртваца његова нога и нога болесника сапну у путила, па болесник
братими некога да отклопи путила са сапетих ногу. Тако се чини по свој Србији
када се обавља
братимљење,
али се уместо покојникових ногу сапињу доњи крак надгробног крста и болесникова
нога (в.братимљење). Крст од леда, сада црквени, замењује некадашњу људску
жртву рекама или језерима (в.Богојављење, крстоноше). Крст на надгробном
барјаку је супституција покојника у гробу. У шумадијском пределу Јасеници,
дрвеном крсту спремљеном за умрло дете обуче се одело које је дете носило за
живота, те тако изазива представу живог детета пред пратњом. Пред растанак
с покојником стави се црквени крст на његове груди, па се тако посредно целива
крст уместо мртваца.
Крст
латинског типа заступљен је на народном надгробном камењу, на преслицама и
орнаментима у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори и Македонији, али знатно
мање од крстовагрчког типа, а у далматинским пределима чешће. Већи део старијих
крстова ове врсте на надгробном камењу је антропоидан, а млађи су настали под
утицајем цркве преко занатлија клесара и дуборезаца и имају хришћанска обележја.
Крст грчког типа заступљен је код свих хришћана балканских Словена на
надгробном камењу, улазним вратима на кућама, преслицама, ускршњим јајима,
обредним хлебовима,земљаном посуђу, ручним и другим дрвеним справама и у
орнаментици. Равнокраки крст хумског кнеза Мирослава записан је на његову
уговору с Дубровником 17. јуна 1190. Он је заступљен на босанском надгробном
камењу, од Кулинове надгробне плоче (1204) до стећка госта Милутина. Већи део
крстова ове врсте сада има хришћанско обележје. Ретки су антропоиди (с главицом
на горњем краку, више ихима на старијим него на млађим плочама), јер су крстови
ове врсте стилизовани. У народној текстилној орнаментици многи су настали
техником укрштања разнобојних и разноврсних жица (покрстице) радиукрашавања, а
не из верских побуда.
Крстом
или на њему обављала су се заклињања. Дубровчани су се заклињали краљу
Владиславу(1234 —1240): „К'лнемо се тебе (теби)... и у ч'стни и
животворешчи крст." Краљица Јелена (1273— 1314)поклања крст манастиру
Сопоћанима и проклиње сваког који би га узео на силу из манастира „да га
Богубије и крст ч'стни". Краљ Милутин проклиње крстом сваког који би се
дрзнуо да оспори права манастира Бањске, која су одређена повељом писаном око
1316: „И да га побије сила ч'снаго иживотворештаго крста." У оба народна
устанка, 1804. и 1815, учесници су се заклели на крсту намеђусобну верност и
народну корист. У парницама међу људима обављало се заклињање и на крсту, да би
се поверовало њиховим исказима.8Грци су, приликом одређивања спорних земљишних
међа, носилиу рукама крст (ставродијавасија). Под утицајем цркве и наши преци
понекад су, уместо ношења бусена и трна на темену главе приликом показивања
земљишне границе, носили у рукама црквени крст, који је,нема сумње, заменио
ношење народног крста као идола. Они су, по грчком начину, носили „часни и
животворни крст" између 1391—1425, приликом одређивања границе земљишног
поседа манастира Ватопеда у Светој Гори. Манастирски посед био је код села
Невољана у области Струме.
Крст
је имао и заштитну улогу. У народу је и данас веома честа употреба крста као
заштите противу болести, демона, временских непогода и сваког зла. У животу
људи употребљава се од рођења до после смрти. Дете се штити од урока и злих
очију ако се обележи нагарављеним крстићем по челу илицу, крст се реже на
колевци, ушива у повој и детињу одећу, ако је од глога, носи се као амајлија,
јерод њега беже демони: „Бежи као ђаво од крста." Ако се заноћи напољу на
сумњивом месту, онда се око себе запара по земљи круг или четири крста. Ако се
ноћу појави приказа, треба се прекрстити и ње ће нестати. Одећу која није
стављена под заштиту крста, односе ђаво или вила. Крст се ставља болесникуна
оболели део тела: „Где крст прекрстио, ту и излечио!"
Крст
је чувар куће, њених зграда и чељади од болести, демона и пожара, као што је
чувају венаци сечива (нож, срп, маказе и др.). У једној народној молитви казује
се: „Крст у кућу, крст на кућу, крсти,Боже, ово место..." Општа је
употреба крста од новог теста на улазним вратима у кућу или надовратнику, који
чува кућу од присуства сваког зла. На кућама са шиндраним крововима у ј-з нашим
областима поставља се дрвени крст за заштиту од грома. Крст од катрана на
кућним вратима и прозорима гони демоне од куће. Пошто се у кући увече запреће
жар у упрет на огњишту, онда се по пепелу запара крст, да се вештице не
скупљају око огњишта. Крст је чувар насеља од пожара, а становништва од
болести. Путописац Дерншвам видео је 1553. на једном брежуљку испред села
Белицекод Цариброда (Димитровграда) два дрвена крста. По путописцу, њима је
означено хришћанско село.Тумачење је погрешно. То су били сеоски заветни
крстови, вероватно дуалистички: један је био посвећен божанству добра, други
божанству зла, код једног се држала јутарња молитва, код другогвечерња.
По
веровању, крст штити и усеве. Бискуп у манастиру св. Ивана у Сутјесци посветио
је 1642.неколико крстова, да се употребе: „противу злу облаку и
граду". У тимочком селу Боровцу има дрвени крст с натписом: „Спасовдан
обновљен 1. маја 1813. године у брду Орешју за берикат (летину) од град,подигну
Милутин Јовановић..." Неки човек имао је у својој башти на Пештерској
висоравни надгробни крст од камена, који се и сада назива, по власнику баште,
Хусов крст. Власник је веровао да му покојникпод крстом чува башту од
временских непогода, па је крст брижљиво чувао од скрнављења.
Српски
митолошки речник, 1970. Нолит, Београд
група
аутора: Кулишић, Петровић, Пантелић
Коментари