KRSNO IME

КРСНО ИМЕ

  је прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца, који су, међу Словенима, најбоље одржали Срби. Трагове тог обичаја имају или су га доскора имали сви Словени, па и Индоевропљани: Трачани, стари Грци, Дачани (са остацима у Малој Влашкој), Илири (са остацима код Цинцара и северних Арбанаса), Римљани (лар) и др. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању многобожачких веровања и обичаја, међу којима је било и крсно име. Успех је био незнатан. Остаци прехришћанских веровања одржали су се понегде до данас код културно напредних народа, па и код српског.

Први српски архиепископ Сава (1174— 1235) поверио је свештенству да насилно и узалудно не прогоне стара народна веровања и обичаје, него да им даду хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Уношењем хришћанских и других једнобожачких елемената у многобожачка веровања и обичаје, затим прилагођавањем неколиких сродних обичаја у један или растављањем једнога у неколико сродних, настале су знатније разлике у прослављању прехришћанских обичаја, па и крсног имена. Када се ти релативно новији елементи изузму из данашњег прослављања крсног имена код Срба и у њих унесу издвојени, очувани у божићним, заветним и другим обичајима,онда се долази до крсног имена и његове улоге у верском животу старих Срба, а затим и код словенских и других индоевропских народа. Аналогије потврђују старину тог заједничког обичаја још из индоевропске заједнице.

Постоји теорија да крсно име припада култу мртвих (М. Васић, В. Скарић, В. Чајкановић, Л.Нидерле и др.). Она се углавном позива на употребу кољива о крсном имену, које се употребљава укулту мртвих. Међутим кољиво је грчко, унето је преко цркве у наше градове, изузетно понегде и поселима у околини већих градова и манастира. Да је кољиво црквени елеменат, потврђује не само грчки назив него и спремање два крсника (колача): један је народни, који се ломи у кући а други, излишни,носи се са кољивом цркви. И још неки елементи и индиције потврђују погрешност теорије да крсно имеприпада култу мртвих. У култу мртвих нема радосних расположења, а у крсном имену она настају пре прославе, за време гошћења, и трају до завршетка прославе. Према томе: „крсна слава свуда код нас обухвата редовно само живе, а тек изузетно и мртве... у већини случајева ритуал за живе, према данашњем стању ствари, заузима увек главни и најважнији део славе" (Р. Грујић).

У народним молитвама о крсном имену редовно се позивају Бог и свеци, као заштитници дома,његове чељади, и имовине, да подрже и унапреде, а у невољама да помогну. То је секундарна појава у прослављању крсног имена, настала под утицајем хришћанства, а примарни облик прославе био је везанза култ сунца, које се замишљало као божанство добра и дародавца обилне летине, од које је знатнозависио живот људи. То божанство се персонификовало и приказивало у облику антропоидног крста,који се редовно поставља према истоку, сунчеву рађању, у обреду опште народне молитве, а у обреду домаће представљен је на обредном хлебу крснику који се поставља на источној страни стола. Отуда сеу народу источна страна назива и крсна:„Обишао крсно и западно." О крсном имену свећа, каоеквиваленат сунца, пали се на источној страни, а мртвима на западној. О крсном имену верници су окренути крсту, запаљеној свећи и истоку, а у култу мртвих крст, запаљена свећа и учесници окренутису западу.

 Неки Радин завештао је 5. јануара 1466. да се милостиња за његову душу има издавати осим о великим празницима, како је то прописала црква, још и о крсном имену јер је за Радина и крсно име велики домаћи празник: „И на дан светога Георгија, мога крснога имена."

 Крсно име је прослава крста, његова имена. По данашњој аналогији: „Пођи у име Божје" — значи: Пођи уз Божју помоћ. У тој тежњи прославља се и крсно име, сада светац, домаћи заштитник. Ународу се нигде о крсном имену не подижу и не пију здравице за покој душа покојника, као што се точини у култу мртвих, него се испијају:

 „Да Бог помогне", „Да крсно име укрсти животом и здрављем апоље родом и берићетом" (летином). Стара српска црква прихватила је крсно име као спомен свецазаштитника дома и као спомен предака, па је у том смислу саставила најстарију молитву за благосиљањекрснога колача и кољива. Захваљујући том потезу српске цркве, обичај и обреди о крсном имену су опстали и најбоље су их одржали Срби.

Запаљена свећа о крсном имену је супституција огња из прехришћанског времена. Огњу су сеприносиле крвне и бескрвне жртве: крсна свећа гори у посуди с разним врстама жита и варива, сада накрсном хлебу; она се пали на рогу вола и на посуди с вином. Све то показује привидно жртвовање жита,варива, вола и вина домаћем божанству и заштитнику. Понегде се и сада жито (зрна) жртвује о крсномимену бацањем увис. Њега је заменио колач крсник, а кољиво је завела црква као излишни и сувишниелеменат поред колача. Обредни колач (крсник) окреће се наопосуно (по сунцу), од леве (негативне стране према десној (позитивној), ради домаћег напретка, подиже се увис (дизање у славу), да се усевиподижу према сунцу и зру; он се редовно ломи: „Колач ломити, Бога молити" — (не сече се), а то показује његову употребу из времена када се у народу није располагало металним сечивима.

 Данашњем колачу крснику претходио је хлеб без кваса (погача), као што је божићњем колачу претходила чесница. У обреду крснога имена народни назив за бесквасни хлеб потиснут је  речјu погача,речју старог поромањеног становништва на Балкану, а у божићњем се одржао — чесница — јер црква није успела да реформише божићне обреде као што је то успела са обредима о крсном имену. Уз помоћ чеснице, примитивног печења њеног и погаче, и облика оба хлеба, даје се пратити првобитни облик и симболика крсног хлеба. Сви округли обредни хлебови (колачи) који се спремају и других дана преко године, или у облику котура (са шупљом средином), па и они који се спремају за прославу крсног имена,симболишу сунце, а они који имају српасти облик спремају се само за обреде мртвачког култа, јер сусупституција српастог месеца. Колач српастог облика нигде се не спрема за прославу крсног имена.Колач у обреду крсног имена спрема се у облику крста или има налепљен крст од теста преко горњеповршине. Крст је фигура божанства у људском облику с раширеним рукама, али је на округлој површини добио краке једнаке дужине, постао равнокрак; антропоидни крст (с доњим најдужим кракоми горњим најкраћим) је идол из многобоштва, који је добио хришћанско обележје:часног крста — уданашњој прослави крсног имена. Крсна погача и божићна чесница пекле су се редовно у упрету (врућем пепелу са жаром) на отвореном огњишту (примарној пећи), а то показује њихову далеку старину.

По Хелмолдовој хроници, која је писана о Словенима у XII веку, богови највише воле крвне жртве. Нема народа који их није приносио боговима, па су то чинили и наши далеки преци. Оне су биле честе, скупе и тешке, јер су се приносиле и људске као најдраже божанствима. Црква је крвну жртву заменила употребом вина (пуња) у обредима. Сада се о крсном имену спрема крвна жртва — животиња — и бескрвна — вино. Употреба вина у обреду и у гозби (части) крснога имена не припада култу мртвихнего магији, којом се дочарава изобиље у домаћем напретку: „Колач се преливао вином, а дом миром,животом, здрављем и сваким добром!" У народним молитвама о крсном имену жели се: „Да се бачвепреливају вином, куће чељадма, тор овцама и говедима, њиве класјем," итд., затим:

 „У чије се здрављевино пило, све му здраво и весело било, родило му и жито и вино, понајвише пшеница белица и у кућисве мушка дечица!" По једној народној песми, нерасположени гост о крсном имену, било да је гладан,жедан и уплакан, скрнави крсно име. Зато се домаћин труди да о свом крсном имену изазове весело расположење гостију јелом и пићем, јер се по њиховом расположењу огледа и расположење домаћегзаштитника, од којега се очекују помоћ, заштита и дарови. Крсно име је свечан и радостан дандомаћина, његове чељади, па и гостију.

 У народним молитвама нема никаквог трага мртвачког култа. Устајање, дизање и напијање упрослави крсног имена су најсвечанији чинови. Устајањем се изражава поштовање првобитно сунцу, јерсу сви учесници окренути истоку, а то се обавља, осим изузетака у нарочитим приликама (нпр. подТурцима), пре подне, док напредује дан. Сунце се заменило антропоидним идолом, крстом, садахришћанским свецем. Наопосуно (по сунцу) окретање крсног колача показује да крсно име припадакулту сунца. Тог окретања нема у култу мртвих.

 У свакој години прослављају се два крсна имена: једна прослава је пролећна и општа, најчешће сеоске друштвене заједнице, када се моли божанство за кишу као преку потребу усевима, а друга сепрославља у јесен, када су плодови летине убрани, као захвалност божанству. Под црквеним утицајем,прославе крсног имена распоређене су преко целе године. Остаци старијег временског прослављањакрсног имена одржали су се у прослављању главне или велике славе (крсног имена) и мале или летњеславе (славе као главне и преславе као мале славе).

 Крсно име је везано за земљу која се користи, односно за њиве са усевима и за пасишта. Знатнокасније оно се везало за породицу, а њеним разграњавањем, и за род и братство. Расељено становништво из својих матица носило је родовско или „крвно" крсно име, које је наслеђено од предака.

По стиховима једне народне песме, старијег стила, певају се догађаји из 1571: „Пераштанима беше крсно име крстов данак, да би нас помогао, скупили се бијаху пред црквом светог крста и тузаједно јунаци хладно вино испијаху... једну чашу бијаху пили у славу крсна имена, славни Пераштани."По стиховима се дознаје да црква у Перасту није имала име хришћанског свеца, него похришћањеногстарог народног крста, који није био потиснут ни у XVI веку. Осим тога, сви Пераштани, разних родова,славили су Крстовдан зато што је земљиште Пераштана било под окриљем крста. Остаци по хришћањеног прослављања крсног имена везаног за земљу одржали су се понегде и до данас. И сада када муж оде жени у кућу, онда слави крсно име земље на коју је дошао, а своју „крвну" преславља.

Људи који остану без земље не напуштају крсно име. Они га прослављају као заштитника дома и његовечељади. Такво крсно име је наслеђено, везано за род. Крсно име наслеђено од претка, а које није везаноза земљу, дало је повода погрешном гледишту да је оно настало као култ заслужног претка. Таквогледиште прихватила је и црква, али она у том претку види првог родовског члана који је напустиомногобоштво и прихватио хришћанство. п. ж.

Српски митолошки речник