DIV

ДИВ  је митски горостас, човек огромне снаге и узраста: обичног човека држи на длану, лопатом га пребацује преко велике реке, баца топуз под облаке, па га дочекује рукама; својим дахом претура ћосаву децу, а куће руши и разноси као перушине. Има једно око на челу или на врху главе, густе обрве као шума и магични камен на врху главе, а корак му је велик колико пут од сахат хода. Мајке дивова грћ ужар својим дојкама, а њихове кћери (дивице, дивкиње) су милостиве.

Дивове рађају виле с народним јунацима. Они су дволични и често глупи, па зато брзо наседају. Људима чине добра, али им и пакосте,па их и прождиру. Нерадници су, и све што им треба, отимају од људи. Сваки див има чаробни штап помоћу којег хвата жртве и прождире. Кад га изгубе или им се одузме, онда губе дивску снагу. Познају лековито биље. Живе у друштву у планинским пећинама а на улаз приваљују огромне плоче. По једној народној песми, нека мајка са сином стигла у дивску планину, ту нашла студену пећину и у њој седамдесет дивова, међу њима дивски старешина. Кад су дивови спазили сина поред мајке, насрну да му одсеку главу, али је он имао добру сабљу и посекао их све.  

По предању, један је див постао на необичан начин. Муж и жена били без деце. Једном отишли упланину и тамо нашли извор. Жена се напила воде са извора и затруднела. Добила је сина и дала му име Див. Дете порасло снажно и прождрљиво, па се отисло у свет. Успут наишло на возара који је претурио кола с гвожђем; помогне му да подигне кола и возар му да гвожђа, од којег направи велику секиру.После Див стигне у планину, где нађе човека с колима, а волове му појели вуци. Див ухвати два вука и упрегне у кола. Идући даље, Див стигне у млин, у коме га нападну духови, али их он све побије својом секиром. У млину спази камен како се сам окреће. Зачуди се, јер то није нигде видео, приђе му да га пољуби, а камен му, окрећући се, окрвави губицу. Тада се Див разболи и нестане га негде на путу.

 У народу се казује да су људи били у далекој прошлости велики и снажни. Њихове девојке носиле су надгробне плоче од камена у прегачама. Оне су подизале куће од дивских костију. У једном босанском селу има на брежуљку старо Дивско гробље (мраморје), од којег је и сада остала покоја надгробна плоча. Прича се да су у селу некада живели дивови. Они су порушили Жељезна врата(Ђердап на Дунаву), па их је бог побио стрелом. Стараче (напуштена и суха речна корита) су, поверовању, остаци бразда од орања дивова. Див је био Вук Махнити, који је у Црној Гори презиђивао планине , затим његов брат, који је састављао Цијевну и Морачу, церски Тројан, дивљан народних приповедака и дивљи човек дубровачких песника. Див се претвара у животиње, тада живи у јами, посећује воденице и раскрснице. На „џиновску трпезу" (сто) не сме да се нагази.

Реч див је старословеиска, сродна иранској dēv, индијској deva, латинској divus, која значи божанство. Немачки назив Dienstrag за уторак остатак је од имена божанства TIV, старонемачки div. На наша веровања о постојању дивова деловали су туђи утицаји, оријентална и стара грчка веровања о киклопима.

Српски митолошки речни