небески прстен

Ko je ofarbao Deda Mraza Istorija: Nova godina kakvu danas slavimo uvedena tek posle Prvog svetskog rata, Božić Bata je bio kolektivna ličnost, a Deda Mraza tek marketinški stručnjaci farbaju u crveno Kada bi okončali letnje ratarske radove i ubrali jesenje plodove, naši preci su ulazili u dug zimski period svetkovina. Dabome, uvek su postojali oni imućni koji bi to mogli da urade pred prepunom trpezom, i oni drugi, koji bi skromno prizivali pomoć Boga i svetaca kako bi im naredna godina bila rodnija. Deda Mraza današnji mališani očekuju širom otvorenih očiju, uz nadu da će im doneti pravi

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/1230688/U+sredi%C5%A1tu+pa%C5%BEnje.html Kaže se da polovina Srbije slavi Svetog Nikolu, a da druga polovina ide na slavu. Da li je to tačno? Da li zaista najviše Srba slavi Svetog Nikolu i zašto?  O značaju slava, o zimskim praznicima, tradiciji, običajima i ljudskoj prirodi, o druženju, porodici i prijateljstvima govore dr Vesna Marjanović, etnolog iz Etnografskog muzeja i Vesna Tomić, psiholog u Institutu za javno zdravlje "Doktor Milan Jovanović Batut". 

Novogodišnji običaji u Srba Brojni običaji vezani za proslavu Nove godine kod nas vuku korene iz daleke prošlosti. Sve do dvadesetih prošlog veka nije obeležavan 1. Januar, pišu "Novosti" Nova godina predstavlja obnavljanje života, a neki običaji vezani za taj dan vuku korene iz daleke prošlosti. I kod Srba, kao i kod većine naroda, slavljenje odlaska stare i dolaska nove godine je prastari religijski, društveni i kulturni događaj. Koliko toga znamo o ovom svečarskom danu i simbolici koja ga prati? "Srpski stari običaji spoj su staroslovenske i starobalkanske tradicije", kaže dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnografskom muzeju u Beogradu. "Praznik Kalende ili Koleda mnogi naučnici dovode u vezu sa praznovanjem Nove godine. To je prvi dan meseca od čega potiče i reč "kalendar

Tajanstveni bog kojeg je hrišćanstvo prognalo Kult Mitre u antičkom Rimu bio je obavijen velom tajne. Pisanih i originalnih izvora nema, ali zato postoje zapanjujuće paralele sa nastankom hrišćanstva i rođenjem osnivača vere 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru. Ulaz u podzemlje Rima je malo skriven u jednoj slepoj ulici nedaleko od reke Tibra. Na gornjim spratovima zgrade je smešten depo rimske opere, kostimi koje nekada nosila i božanstvena Marija Kalas. A dva sprata niže nalazi se jedno od najbolje očuvanih svetilišta boga Mitre. Elizabeta Karnabuči je arheološkinja i odlično poznaje ovo tajanstveno carstvo istorije vera starog Rima: „Ovo svetilište je vrlo profanog porekla“, kaže ona. „Mitreum je samo jedan od slojeva, kao svuda u Rimu. Prvi sloj potiče iz prve polovine prvog veka naše ere. U to vreme, ovde su postojale samo četiri zgrade koje su korišćene kao štale, verovatno za konje koji su se takmičili u Cirkusu Maksimusu. Od jedne od tih konju

Obredne povorke po našem sokaku Koledari Običaj koji je, kažu, bio rasprostranjen kod svih Slovena, posebno Južnih, rano je zaboravljen i sada se samo naziru ostaci starih rituala. U koledama su učestvovali maskirani mladići koji su u dane od Badnje večeri do Bogojavljenja obilazili kuće u selu, pevali koledarske pesme, izvodili magijske radnje čestitajući domaćinu praznike sa željom za zdravlje i napredak. Zauzvrat domaćini bi ih darovali hranom, raznim đakonijama, kad-kad i novcem. Predpostavlja se da je običaj koledovanja bio duboko ukorenjen u banatskim selima ali je smetao crkvenim vlastima pa su ih ovi u par namaha zabranjivali. Međutim ostaci običaja zadržali su se do današnjih dana u obličju običaja korinđaša ili kao već hristijanizovanog oblika sa vertepom. U Bačkoj i Sremu kolede su rano izobičajene, pa je već polovinom XIX veka etnolozima bilo teško naći koledarske pesme. U nekim selima Banata ovaj običaj su održavali samo Romi i to kao usamljeni poje

O maskama i ritualima u Srbiji Vesna Marjanović: Zima se boji buke i graje, pa beži Vesele, razuzdane povorke koledara krstarile su Srbijom nekada u božićnoj sezoni, do Bogojavljenja. Smatralo se da se u prerušenim i nagaravljenim ljudima, lica prekrivenih životinjskim maskama, reinkarniraju preci.   U to gluvo zimsko vreme, kada nečiste sile, karakondžule, veštice i aveti idu u pohode, njihov zadatak je bio da čuvaju svoje bližnje, donesu blagoslov za berićetnu godinu, isteraju karakondžule, dodirom topuza ili sablje izleče bolesne… Ovaj deo bogate srpske tradicionalne kulture sada je na ivici zaborava. - Odnedavno imamo Karneval brodova, Vrnjački i Pančevački karneval, defiluju Srbijom maske pravljene po uzoru na one iz Rio de Žaneira, a na sopstvenu tradiciju smo potpuno zaboravili. Srbija još nije legitimisala svoj identitet i nema jasan stav prema nematerijalnoj kulturnoj baštini, a mogla bi da bude nadaleko poznata

Zimski solsticij – dan kada su bogovi umirali i ponovno se rađali Iako se zimski solsticij više slavi na sjevernoj hemisferi, slavili su ga i Inke, ali u lipnju. Rimski blagdan Nepobjedivog Sunca kršćani su tijekom 4. stoljeća pretvorili u Božić Prosinac je najmračniji mjesec, a ljudi su od

„Ста­ро се­ло” чу­ва оби­ча­је у Мо­крој Го­ри ду­го се чу­ва­ла тра­ди­ци­ја да до­ма­ћин ста­вља бе­ле ру­ка­ви­це на ру­ке да би бад­њак исе­као, ка­ко би му, по ве­ро­ва­њу, жи­то би­ло бе­ло Тр­пе­за за Бад­ње ве­че у му­зе­ју Ста­ро се­ло у Си­ро­гој­ну (Фо­то С. Јо­ви­чић)     Ужи­це – У пра­ста­рој др­ве­ној ку­ћи, ка­кве су не­кад гра­ђе­не сву­да по на­шим бр­ди­ма, под­ло­жен бад­њак на ог­њи­шту усред глав­не про­сто­ри­је. Ва­тра пуц­ке­та, све­ћа до­го­ре­ва, сла­ма је на по­ду, а тр­пе­за сва у оби­љу по­сне хра­не. Ма­ли­ша­ни пи­ју­чу, три кру­га око под­ло­же­ног бад­ња­ка оби­ла­зе. Ти­ска се ста­ро и мла­до у тој не­ве­ли­кој про­сто­ри­ји, али с па­жњом: да при­су­ству­ју ве­ков­ном об­ре­ду, а не на­ру­ше све­чар­ску при­ли­ку. Ова­ко се већ де­це­ни­ја­ма у глав­ном зда­њу стал­не ет­но-по­став­ке Му­зе­ја „Ста­ро се­ло” у Си­ро­гој­ну на Зла­ти­бо­ру обе­ле­жа­ва Бад­ње ве­че у скло­пу тра­ди­ци­о­нал­них бо­жић­них о

Љиљана Пешикан-Љуштановић Лутка и обред "Сцена", часопис за позоришну уметност, књ. II, бр. 5-6, год. XXXVI, септембар - децембар, Нови Сад 2000, 44-46. Лутка уопште, па и сценска, код нас се, готово по правилу, првенствено везује за децу, а тек потом за релативно апартне позоришне експерименте или, пак, културе удаљене од нас у простору и времену - попут далекоисточних позоришних форми, или народског сатирично-гротескног луткарског театра, типа Панча или Петрушке, те покладних и карневалских лутака и маски. Вероватно најређе, лутка "за одрасле" тражи се у далекој културној историји, у обредној пракси традиционалних заједница. Управо на Балкану, стицајем специфичних историјских околности, ови су се обреди, на широком простору и у низу разноликих форми, очували током XIX, а фрагментарно, у знатно мањем обиму, и до половине XX века. Обреди који су, негде од зимске краткодневице до летње дугодневице, извођени да би се осигурало успешно о

Слава може и у ресторану, али умерена Не постоји правило да слава мора да се обележава у кући, њен смисао је у молитви, заједништву и бризи за оне који имају мање него ми Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу. Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових новина гледа црква? – Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје ис

КУЛТ ВУКА У СРПСКОМ НАРОДУ „Човек човеку је вук.“      српска народна пословица           Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп...то је вук.                 Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”.            У средњем веку, вук је имао значење исто као Србин.       То веровање да је вук митски представник српског народа је толико моћно утицало на свест његову да је овај појам био основа бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена до данашњих дана. Уз појам славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именим

Риба, сарме и – печене јабуке са медом Како се мењао начин живота, тако се мењала и понуда на славској трпези Шта друго него сукоб генерација – и то за славским столом. Само тим речима може се објаснити зашто су неки модерни свечари за Светог Николу пре два дана, на пример, уз пребранац као специјалитет, такорећи за сва времена, служили шпагете са морским плодовима. Неки савремени домаћини су се поносили пастрмком у вину и посним лазањама које су ставили пред госте, иако су се њихове прабабе и прадеде пре седамдесет година дичили паприкама пуњеним пиринчем и киселим купусом куваним опет са пиринчем и на крају запрженим зејтином. Те морске плодове старе домаћице нису „брале” по супермаркетима; све и да су хтеле у Београду су могле да уђу у највећу самопослугу на Балкану тек 1958. и то у ону на Цветном тргу... Како се мењао начин живота, тако се мењала и понуда на славској трпези. Некад давно, ако је веровати хроничарима и етнографским изворима, најчеш

Vreme broj 488, 13. maj 2000. Rastvaranje naroda Dvornikovićeva "Karakterologija Jugoslovena" pojavljuje se sad treći put u proteklih 60 godina – svaki put u novoj Jugoslaviji. Prvo izdanje objavljeno je 1939. kod Gece Kona, upravo dok je počinjao Drugi svetski rat; pretisak je, opremljen kratkim pogovorom Vladete Jerotića, objavila beogradska "Prosveta" 1990, neposredno pred raspad SFRJ. Isti izdavač je ovih dana ponovo štampao izdanje iz 1990, ponavljajući i Jerotićev pogovor. Imajući na umu sudbinu naroda čijim se karakterima kao naučnik više od dve decenije bavio, prve i druge države Južnih Slovena i samog Vladimira Dvornikovića, sujeverni čitalac ima sve razloge da se uplaši od onog što nam se opet sprema, sad kada je knjiga ponovo objavljena. Pažljiviji čitalac, međutim, može da Dvornikovićevo kapitalno de