Neobični običaji u Timočkoj krajini prilikom sahrana

Neobični običaji u Timočkoj krajini prilikom sahrana

Sa pokojnikom sahranjuju i živu kokošku

Zaječar - Bila skoro sahrana, neka baba, mnogo stara... Iskopali smo grob, čekamo povorku, popa, rodbinu, da se odradi red, pa da zatrpamo. Kad ono pre nego da donesu sanduk, žure ljudi prema nama, guraju se, ma k‘o da kasne na autobus. Šta je, pomislim, ‚oće ovi da nas biju?! Kad počeše da stižu, pa jedan za drugim ‚vataju grumenje zemlje iz iskopane rake, pa počeše da se gađaju. Doduše, vidi se da su ciljali u noge, ali jedan dobi zemlju u lice, drugom se zemlja zadržala na košulji, k‘o leptir mašna - priča radnik gradskog groblja u Zaječaru o nesvakidašnjem običaju za vreme sahrana.

Ispred groblja u Zaječaru

Posle mu je kolega objasnio da je takav red, valja se, kad nekog pogodiš zemljom iz tek iskopane rake, to donosi veliku sreću, a što je najvažnije, nema šanse „da ti budeš sledeći“. Osim tog običaja, meštani Zaječara i okoline imaju još načina kako „da prevare smrt“.
Svaki kraj ima svoje običaje vezane za sahranu. Iako je gubitak člana porodice najteži trenutak u životu, pojedina narodna verovanja su toliko neobična i banalna da posmatraču sa strane naviru suze na oči - ali od smeha. Vesna Đurašević, vlasnica ovdašnje radnje za pogrebnu opremu „Venac“, svakodnevno se susreće sa nesvakidašnjim običajima.
- Recimo, veoma je učestalo bacanje zemlje sa groba niz vrat na leđima „da ti mrtvak ne dolazi u san da te davi“. Meni je još uvek neobična pojava da većina meštana okolnih sela sebi kupuje sanduke za života, pa ih posle čuvaju na tavanu ili u štali. Imali smo slučaj da je jedan meštanin sela Trnavac 15 godina pre smrti kupio sebi kovčeg i čuvao ga - kaže gospođa Đurašević.
Kako postoji verovanje da „gde su dva, tu je i treći“, naš narod se dosetio pa „vara smrt“ tako što podmeće kokošku umesto eventualnog trećeg člana porodice. Proces je jednostavan. Zakolje se kokoška, telo obavezno baci, a krvava glava sahrani zajedno sa pokojnikom. Zatim se toj krvavoj glavi pali sveća isto kao i pokojniku, ostavljaju se 40 dana, ostavlja se hrana na grobu. U selima između Knjaževca i Svrljiga meštani su otišli još dalje jer sa pokojnikom sahranjuju živu kokošku. Iako nedužna ptica ispod zemlje sigurno poživi još malo dok se ne uguši ili ne ugine od gladi, nju familija pokojnika ispoštuje kao i izgubljenog člana porodice - pale joj sveću, daju pomen...
Da bi se sprečio još neki smrtni slučaj u istoj porodici, postoji još jedan „proveren“ način. Za to se angažuju strine ili tetke, nije važno po kom su kolenu rod, jedino je važno da brzo trče.
- Kod nas se nakon sahrane dolazi u kuću pokojnikove porodice na ručak. Tu je najvažnije da pop prvi ne zakorači u kuću jer će onda još jedan član porodice da napusti ovaj svet - kaže nam jedna meštanka.
Tako da „pop baksuz“ ne uđe prvi, nekoliko žena od domaćina dobije zadatak da nakon sahrane pretekne popa i prve pređu prag. Dešava se i da izguraju sveštenika sa ulaza, pa da čak rade i laktovi... Sve za dobrobit familije.

Varaju smrt lutkom
Vesna Đurašević navodi još jedan vrlo rasprostranjen običaj ovdašnjeg stanovništva koji se koristi u slučajevima kada u kratkom roku šira porodica izgubi dva člana.
- Među narodom postoji verovanje da u sanduk sa pokojnikom u tim slučajevima treba da se stavi napravljena lutka ili glava zaklane kokoške - kaže nam Vesna Đurašević. 
izvor