Tradicija
Tradicija (lat.traditio: predanje, prenošeenje s kolena na koleno, usmeno širenje prica, poruka, verovanja, obicaj, vest, nauka) jeste proces prenošenja, predavanja i održavanja ideja, vrednosti, nacela obrazaca modela, usmeno i pismeno s generacije na generaciju. Tradicija je višeznacna kategorija koja ima svoja sociološka, kulturološka, antropološka, psihološka, religijska, istorijska, estetska, socijalizacijska, politikološka, filozofska i brojna druga odredjenja. Može se reci da bez tradicije ne samo da ne postoji ni jedna kultura u istoriji covecanstva vec se bez nje ne može pretpostaviti opstanak ni jedne ljudske zajednice.
Tradicija je skup vrednosti ideja, normi, obicaja koji su sadržani u «istorijskom pamcenju» kulturnom identitetu pojedinaca, grupa, naroda i covecanstva. Tradicija nastaje usmenim, mitološkim i ukupnim folklornim stvaralaštvom naroda i stoga se osnovano govori o mitološkoj, legendarnioj, epskoj, folklornoj etnickoj i istorijskoj tradiciji. Jednako se govori i o umetnickoj tradiciji pod kojom se najcešce podrazumeva nasledjivanje starih klasicnih: stilova, izraza, motiva tehnika, materijala.
U evropskoj i jugoslovenskoj umetnosti tradicija se pokazuje kao poseban oblik klasicizma tradicionalizma koji stoji naspram modernih, avangardnih pravaca i umetnickih pokreta.
U osnovama svih teoloških i religijskih ucenja tradicija ima posebnu ulogu i znacaj.
Postoje: hišcanska, katolicka, pravoslavna, protestanska, islamska, budisticka tradicija.
U hišcanstvu to je nalog Boga koji je poznat kao božansko otkrovenje, ali ne u vidu svetoga spisa, kakav je Biblija vec kao poruke koje je crkva dobila u usmenoj formi, a to je sve ono što su apostoli slušali od Hrista ili su to dobili po nadahnucu Svetoga duha ali to nisu zapisali vec su preneli narodu u posebnoj propovedi. U sastav religijske tradicije spadaju i odluke vaseljanskih i niza lokalnih sabora kao i dela crkvenih otaca, drevna bogosluženja i ritualna praksa. Pravoslavlje u sastav tradicije ukljucuje užu, a katolicizam širu crkvenu gradju obuhvatajuci u pojednostima i sve odluke rimskih papa. Protenstantizam za svoju tradiciju ne priznaje božansko otkrovenje. Tadicije drugih nehrišcanskih religija imaju svoje posebnosti. Tako u Islamu sunan brani apsolutnu moc Stvoritelja. Religijska tradicija u opštem i užem znacenju obuhvata istoriju svih poznatih religija i religijskih zajednica, ukupno teološkonasledje i versku praksu.
Tradicija na odredjeni nacin utice na psihologiju, mentalitet i nacin života pojedinaca, grupa, naroda i nacija. Ona se ne prenosi samo govorom (usmeno ili pismeno) vec i nacinom ponašamnja, nacinom života. U svim poznatim psihološkim školama poseban znacaj pridaje se uticaju tradicije na razvoj licnosti i društva. Psihoanaliticki pojam kolektivno nesvesno zasniva se na pojmu tradicija, kao što je slucaj i sa pojmom arheotip.
U pravnim odrednicama pod pojmom tradicija podrazumevaju se oblici prenošenja imovine od jednog valsnika na drugog. Ustanovljena u rimskom pravu ona je mogla oznaciti prenošenje samog predmeta, ali imati i simbolicko znacenje. Sa razvojem savremenih društava, s razvojem politickih nauka, pod tradicijom se podrazumevaju odredjeni nacini organizacije društva, delovanja organa vlasti i drugih subjekata politickog sitema, ukupni sistem mišljenja, kao i pogled na svet i ponašanje politickih partija i institucija. Tradicija postaje oznaka države koja se zasniva na tradicionalnim koncepcijama i sistemu vrednosti koje ovlaplodjuju razliciti sistemi vladavine.Filozofsko sociološki pristup pojmu tradicije predpostavlja takvo shvatanje tradicije koje obuhvata celokupnost ideja, oblika mišljenja, obicaja, ustanova i instituta, ukupnu duhovnu baštinu covecanstva. U sociološkoj teoriji, tradicija spada medju njena «najstarija pitanja». U filozofskom i sociloškom razmatranju prisutna su saznanja da se autoritet tradicije ne zasniva samo na dugotrajnom ponavljanju ponašanja i postepenom privikavanju na odredjene društvene zahteve vec da se izvor tradicije nalazi u covekovoj ontološkoj strukturi, što ukazuje da je tradicija jedan od neophodnih uslova covekovog života. Stoga je potreba za tradicijom, u odredjenoj meri nasušna ljudska potreba koja «krci sebi put do ljudskih srca time što ih u isti mah
oslobadja i zarobljava». U osnovnim filozofskim odrednicama nalaze se i ona znacenja koja govore o tradiciji kao univerzalnoj istorijskojkulturnoj pojavi koja omogucuje covekovo trajanje u vremenu i odredjenom socijalnom prostoru.
O relevantnim znacenjima pojmovnih odrednica:
U antropološkoj, sociološkoj i politikološkoj literaturi poznate su razliccite definicije tradicije. U najvecem broju poznatih odredjenja
polazi se od opšte prihvacenog teorijskog stava da je tradicija bitna predpostavka kontinuiteta kultura ili razvoja kultura koji u sebi nosi i raznovrsne oblike diskontinuiteta.
Cetri su osnovna pristupa u odredjivanju pojma tradicija:
kao regresu stagnaciji u kulturi,
kao modusu vivendi,
kao uslovu svake kulturne dinamike, i
kao razlicitom delovanju tradicije u duhovnoj i materijalnoj kulturi.
Pozitivne funkcije tradicije iskazuju se ne samo u održavanju stvarnih-trajnih i univerzalnih kulturnih vrednosti vec i u tome što je tradicija prisutna u razvoju-napretku kultura i predstavlja neotudjiv deo kontinuiteta svake nacionalne kulture. U raznovrsnim oblicima
savremene kulture prenose se transponovane izvorne kulturne i preoblikovane vrednosti i obeležja, koja se pokazuju kao sadržaj folklora, religije i nacina života svake konkretne grupe (naroda). Raskid s tradicijom u oblasti materijalne kulture jeste vidljiviji nego u oblasti duhovne kulture. U materiijalnoj proizvodnju tradicija deluje kao celina: prenosi postojeci nacin proizvodnje i time omogucava nastanak novog. Obicaj, religija, verovanje, ideologije i ostale duhovne tvorevine najprimetnije nose atibut tradicionalan pa je i razumljivo što su otpornije na promene i prisutnije u vecoj meri nego što se može ocekivati u savremenoj kulturi. U materijalnoj proizvodnji neposredno se iskazuje zamena tradicije napretkom, a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje ocigledan u oblasti duhovnog života i cesto ima samo simbolicka, metafizicka i mitološka znacenja. Zbog toga je u materijalnoj proizvodnji više nego u duhovnoj proizvodnji vidljivo prožimanje i medjudelovanje tradicije i napretka-razvoja. Saznaje da svaki napredak sadrži tradiciju, prvenstveno treba da bude shvaceno kao proces istoricne totalizacije kultura: napredak i tradicija su uzajamno uslovljeni i dijalekticki suprotstavljeni u odnosu su stvaralacke nacije.
Tradicija je skup vrednosti ideja, normi, obicaja koji su sadržani u «istorijskom pamcenju» kulturnom identitetu pojedinaca, grupa, naroda i covecanstva. Tradicija nastaje usmenim, mitološkim i ukupnim folklornim stvaralaštvom naroda i stoga se osnovano govori o mitološkoj, legendarnioj, epskoj, folklornoj etnickoj i istorijskoj tradiciji. Jednako se govori i o umetnickoj tradiciji pod kojom se najcešce podrazumeva nasledjivanje starih klasicnih: stilova, izraza, motiva tehnika, materijala.
U evropskoj i jugoslovenskoj umetnosti tradicija se pokazuje kao poseban oblik klasicizma tradicionalizma koji stoji naspram modernih, avangardnih pravaca i umetnickih pokreta.
U osnovama svih teoloških i religijskih ucenja tradicija ima posebnu ulogu i znacaj.
Postoje: hišcanska, katolicka, pravoslavna, protestanska, islamska, budisticka tradicija.
U hišcanstvu to je nalog Boga koji je poznat kao božansko otkrovenje, ali ne u vidu svetoga spisa, kakav je Biblija vec kao poruke koje je crkva dobila u usmenoj formi, a to je sve ono što su apostoli slušali od Hrista ili su to dobili po nadahnucu Svetoga duha ali to nisu zapisali vec su preneli narodu u posebnoj propovedi. U sastav religijske tradicije spadaju i odluke vaseljanskih i niza lokalnih sabora kao i dela crkvenih otaca, drevna bogosluženja i ritualna praksa. Pravoslavlje u sastav tradicije ukljucuje užu, a katolicizam širu crkvenu gradju obuhvatajuci u pojednostima i sve odluke rimskih papa. Protenstantizam za svoju tradiciju ne priznaje božansko otkrovenje. Tadicije drugih nehrišcanskih religija imaju svoje posebnosti. Tako u Islamu sunan brani apsolutnu moc Stvoritelja. Religijska tradicija u opštem i užem znacenju obuhvata istoriju svih poznatih religija i religijskih zajednica, ukupno teološkonasledje i versku praksu.
Tradicija na odredjeni nacin utice na psihologiju, mentalitet i nacin života pojedinaca, grupa, naroda i nacija. Ona se ne prenosi samo govorom (usmeno ili pismeno) vec i nacinom ponašamnja, nacinom života. U svim poznatim psihološkim školama poseban znacaj pridaje se uticaju tradicije na razvoj licnosti i društva. Psihoanaliticki pojam kolektivno nesvesno zasniva se na pojmu tradicija, kao što je slucaj i sa pojmom arheotip.
U pravnim odrednicama pod pojmom tradicija podrazumevaju se oblici prenošenja imovine od jednog valsnika na drugog. Ustanovljena u rimskom pravu ona je mogla oznaciti prenošenje samog predmeta, ali imati i simbolicko znacenje. Sa razvojem savremenih društava, s razvojem politickih nauka, pod tradicijom se podrazumevaju odredjeni nacini organizacije društva, delovanja organa vlasti i drugih subjekata politickog sitema, ukupni sistem mišljenja, kao i pogled na svet i ponašanje politickih partija i institucija. Tradicija postaje oznaka države koja se zasniva na tradicionalnim koncepcijama i sistemu vrednosti koje ovlaplodjuju razliciti sistemi vladavine.Filozofsko sociološki pristup pojmu tradicije predpostavlja takvo shvatanje tradicije koje obuhvata celokupnost ideja, oblika mišljenja, obicaja, ustanova i instituta, ukupnu duhovnu baštinu covecanstva. U sociološkoj teoriji, tradicija spada medju njena «najstarija pitanja». U filozofskom i sociloškom razmatranju prisutna su saznanja da se autoritet tradicije ne zasniva samo na dugotrajnom ponavljanju ponašanja i postepenom privikavanju na odredjene društvene zahteve vec da se izvor tradicije nalazi u covekovoj ontološkoj strukturi, što ukazuje da je tradicija jedan od neophodnih uslova covekovog života. Stoga je potreba za tradicijom, u odredjenoj meri nasušna ljudska potreba koja «krci sebi put do ljudskih srca time što ih u isti mah
oslobadja i zarobljava». U osnovnim filozofskim odrednicama nalaze se i ona znacenja koja govore o tradiciji kao univerzalnoj istorijskojkulturnoj pojavi koja omogucuje covekovo trajanje u vremenu i odredjenom socijalnom prostoru.
O relevantnim znacenjima pojmovnih odrednica:
U antropološkoj, sociološkoj i politikološkoj literaturi poznate su razliccite definicije tradicije. U najvecem broju poznatih odredjenja
polazi se od opšte prihvacenog teorijskog stava da je tradicija bitna predpostavka kontinuiteta kultura ili razvoja kultura koji u sebi nosi i raznovrsne oblike diskontinuiteta.
Cetri su osnovna pristupa u odredjivanju pojma tradicija:
kao regresu stagnaciji u kulturi,
kao modusu vivendi,
kao uslovu svake kulturne dinamike, i
kao razlicitom delovanju tradicije u duhovnoj i materijalnoj kulturi.
Pozitivne funkcije tradicije iskazuju se ne samo u održavanju stvarnih-trajnih i univerzalnih kulturnih vrednosti vec i u tome što je tradicija prisutna u razvoju-napretku kultura i predstavlja neotudjiv deo kontinuiteta svake nacionalne kulture. U raznovrsnim oblicima
savremene kulture prenose se transponovane izvorne kulturne i preoblikovane vrednosti i obeležja, koja se pokazuju kao sadržaj folklora, religije i nacina života svake konkretne grupe (naroda). Raskid s tradicijom u oblasti materijalne kulture jeste vidljiviji nego u oblasti duhovne kulture. U materiijalnoj proizvodnju tradicija deluje kao celina: prenosi postojeci nacin proizvodnje i time omogucava nastanak novog. Obicaj, religija, verovanje, ideologije i ostale duhovne tvorevine najprimetnije nose atibut tradicionalan pa je i razumljivo što su otpornije na promene i prisutnije u vecoj meri nego što se može ocekivati u savremenoj kulturi. U materijalnoj proizvodnji neposredno se iskazuje zamena tradicije napretkom, a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje ocigledan u oblasti duhovnog života i cesto ima samo simbolicka, metafizicka i mitološka znacenja. Zbog toga je u materijalnoj proizvodnji više nego u duhovnoj proizvodnji vidljivo prožimanje i medjudelovanje tradicije i napretka-razvoja. Saznaje da svaki napredak sadrži tradiciju, prvenstveno treba da bude shvaceno kao proces istoricne totalizacije kultura: napredak i tradicija su uzajamno uslovljeni i dijalekticki suprotstavljeni u odnosu su stvaralacke nacije.
Коментари