Силвани – пси српских ратника

Силвани – пси српских ратника
Аутор Павле Лековић

Ни мит, ни стварност. Заправо, може се рећи и једно и друго. Било ко, ко о овим псима нешто зна, мора познавати историју српскога народа, и не само историју, већ и митове, предања, која су се преносила кроз генерације.

У веровања о овим псима такође спада и прича да их је лично Бог подарио нама да би нас чували и бранили од разних зала и невоља, па и од нас самих. Прастаро српско и влашко веровање казује да је човек настао од вука, па кад су се браћа раздвојила, богови су људима подарили псе да се људи и вукови не би завадили једни са другима. Код Срба се сматра  да је тај пас управо Силван јер је пре доласка хришћанства ово био вук заштитник Шумског Бога у старој словенској митологији.

Колико велико поштовање су стари Срби имали према својим псима говоре називи који су ти пси носили, зависно од врсте: хајкачи су били Хајкаши или Дагари, планински пси овчари и мечкари били су Лавови, а Силвани као пси над псима – Змајеви. Реч „пас“ се готово никада није употребљавала, а и када јесте, њено значење је углавном било погрдно, јер су се псима сматрале џукеле, јединке без карактера и јуначког срца. Понеки стари власници и познаваоци Силвана, своје псе не називају тако, већ искључиво – Змајевима. У доба владавине династије Немањића, у Србији се оснива моћни витешки ред, Ред Црвеног Змаја. Припадници овог реда нису били само српски витезови, већ и Бугари, Румуни, Хрвати, Власи, Грци, укратко – витезови са целог Балкана који су били спремни да бране и погину за истину, јер то је била истина и правда свих староседелаца Балкана. Пси пратиоци српских витезова су тада, а и много година пре оснивања, били управо Силвани, док се чак и мисли да је ред по њима и назван Црвени Змај. Црвени – због витешке браће који су били браћа не само по мачу већ и по крви, а Змај по псу који их је кроз све векове постојања водио из таме ка светлости. Од имена овог витешког реда касније су и многи српски јунаци из народа добијали име Змај, као Змај Огњени Вук, Змај од Јастрепца, Змај од Авале. Наравно, Силван није био само привилегија витеза и владара, већ је био и пас српског пастира и сељака. Српском чобанину тај пас је био све, од чувара стоке и огњишта па до заштитника од од демона и злих сила.

Свестран, интелигентан и неописиво храбар какав се каже да је био, у ратним походима је имао значајну улогу као једно од веома битних оружја српског ратника.

Код Силвана, женке су носиоци карактера, док су мужјаци „хладне главе“. Оне обележавају територију и при борби са непознатим неретко се бацају на грло. Мужјаци су сталоженији, свесни своје снаге и јаких очњака, избегавају борбу док не процене да је време да крену у сукоб. Познато је да не штеде ни себе нити противника. Када Силван уђе у сукоб са зверима или другим псима, исход мора бити нечија смрт. Њему не промиче ништа, а ако особа или животиња не побегне на време, има велике шансе да ту и заврши свој живот. Након Косовског боја дошло је до масовног помора паса јер су их Османлије сматрали помоћницима Шејтана. Током педесетих година ХХ века свест народа о њиховим псима опстала је, али је паса било мало. Тада се десило огроман раст популарности немачког овчара. Ови пси, који су у многочему слични Силвану, пронашли су своје место као вучјаци у новом свету, свету који је одбацио Силване.