Religija, mitologija, sekta
Religija, mitologija, sekta
Reč„mitologija“ se uglavnom koristi u kontekstima kao što su „skandinavska mitologija“, „mitologija starih Grka“, „mitologija Inka i Maja“ i sl. „Religiju“, pak, najčešće koristimo kada govorimo o sadašnjosti, o nekoj velikoj, opštepoznatoj i opšteprihvaćenoj ideologiji misticizma, kao što su hrišćanstvo, islam ili judaizam.
Podela između „religije“ i „mitologije“ se u suštini svodi na podelu između politeizma i monoteizma, kao i na podelu staro-novo. Mitologija starih Grka je mitologija zato što je, pod jedan politeistička i, pod dva stara. Islam je religija zato što je, pod jedan monoteistička i, pod dva postoji i danas. Kada bi islam izumro, vrlo brzo bi najverovatnije ljudi krenuli o njemu da pričaju kao o „mitologiji Arapa“. Mnogo kulturologa i antropologa se ipak ne bi složilo sa ovakvom definicijom. U svakom slučaju, jedno je jasno - da li u nekom sklopu verovanja u magična bića, demone i duhove na nebu, tih bića ima više ili je tu samo jedno, i da li se u to veruje sada ili se verovalo nekad, svejedno je.
I Zevs i Alah su likovi iz knjiga, i nijedan od njih stvarno ne postoji. Koliko god da je izmišljenih prijatelja na nebu, oni opet ostaju izmišljeni, a praviti razliku između imaginarnih etniteta nije preterano nužno, sem ako se ne bavite psihopatologijom. Mnogo je važnije pitanje - zašto čovek uopšte izmišlja prijatelje na nebu? Da li mu fale prijatelji na zemlji? Da li je moguće da mu je život toliko loš da je prinuđen da zatvori oči i sanja o zagrobnom životu koji i ne postoji? Da li mu je toliko loše na ovoj planeti da mora da se nada da će po smrti naći nešto bolje?
Bertrand Rasel je jednom naveo kako je religija ništa više do sekte koja je uspela. I u potpunosti je bio u pravu. Pod imenom „religija“ vodi se prihvaćen set verovanja; pod dezignacijom „sekta“ su verovanja koje većina ljudstva nije prihvatila. Hrišćanstvo je počelo kao sekta od par stotina ljudi, da bi potom postala i jedna velika, rasprostranjena religija. Niko neće reći „velika rasprostranjena sekta“. Ono što je ovde važno shvatiti jeste da niti jedan sklop verovanja, ma koliko „mali“ ili „veliki“, raspostranjen ili nerasprostranjen bio, on opet ostaje samo to - sklop v e r o v a nj a - a ne fakata. Kada bi sekta Jehovini svedoci postala najrasprostranjenija na svetu, njihova stanovišta ne bi preko noći postala tačna. Kada bi se satanizam raširio svetom, naopaki pentagram ne bi najednom dobio magične moći, kao što se u hrišćanstvu pripisuje magijska moć krstu u borbi protiv vampira i čega-još-već. Nije uopšte teško biti objektivan, ma koliko je Kant svu objektivnost uspešno postavio na noge pa potom i uništio u svojim „Kritikama“.
Ljudi se, pak, plaše sekti, jer ta sama reč sadrži jednu veoma negativnu konotaciju. Sećam se prikaza jedne minorne sekte, ne sećam se ni kako se zove, ali se sećam verovanja - identična su hrišćanstvu, osim što se razlikuje u jednoj jedinoj stvari. „Sekta“ smatra da je Isus Nazarećanin bio obešen, a ne raspet. Velika razlika, zar ne? I ta razlika pravi od tog skupa verovanja sektu. Pitam se samo da li njeni pripadnici nose minđuše i brojanice u obliku omče za vešanje, i da li tu omču kače o retrovizor. Vrlo je moguće.
izvor
Reč„mitologija“ se uglavnom koristi u kontekstima kao što su „skandinavska mitologija“, „mitologija starih Grka“, „mitologija Inka i Maja“ i sl. „Religiju“, pak, najčešće koristimo kada govorimo o sadašnjosti, o nekoj velikoj, opštepoznatoj i opšteprihvaćenoj ideologiji misticizma, kao što su hrišćanstvo, islam ili judaizam.
Podela između „religije“ i „mitologije“ se u suštini svodi na podelu između politeizma i monoteizma, kao i na podelu staro-novo. Mitologija starih Grka je mitologija zato što je, pod jedan politeistička i, pod dva stara. Islam je religija zato što je, pod jedan monoteistička i, pod dva postoji i danas. Kada bi islam izumro, vrlo brzo bi najverovatnije ljudi krenuli o njemu da pričaju kao o „mitologiji Arapa“. Mnogo kulturologa i antropologa se ipak ne bi složilo sa ovakvom definicijom. U svakom slučaju, jedno je jasno - da li u nekom sklopu verovanja u magična bića, demone i duhove na nebu, tih bića ima više ili je tu samo jedno, i da li se u to veruje sada ili se verovalo nekad, svejedno je.
I Zevs i Alah su likovi iz knjiga, i nijedan od njih stvarno ne postoji. Koliko god da je izmišljenih prijatelja na nebu, oni opet ostaju izmišljeni, a praviti razliku između imaginarnih etniteta nije preterano nužno, sem ako se ne bavite psihopatologijom. Mnogo je važnije pitanje - zašto čovek uopšte izmišlja prijatelje na nebu? Da li mu fale prijatelji na zemlji? Da li je moguće da mu je život toliko loš da je prinuđen da zatvori oči i sanja o zagrobnom životu koji i ne postoji? Da li mu je toliko loše na ovoj planeti da mora da se nada da će po smrti naći nešto bolje?
Bertrand Rasel je jednom naveo kako je religija ništa više do sekte koja je uspela. I u potpunosti je bio u pravu. Pod imenom „religija“ vodi se prihvaćen set verovanja; pod dezignacijom „sekta“ su verovanja koje većina ljudstva nije prihvatila. Hrišćanstvo je počelo kao sekta od par stotina ljudi, da bi potom postala i jedna velika, rasprostranjena religija. Niko neće reći „velika rasprostranjena sekta“. Ono što je ovde važno shvatiti jeste da niti jedan sklop verovanja, ma koliko „mali“ ili „veliki“, raspostranjen ili nerasprostranjen bio, on opet ostaje samo to - sklop v e r o v a nj a - a ne fakata. Kada bi sekta Jehovini svedoci postala najrasprostranjenija na svetu, njihova stanovišta ne bi preko noći postala tačna. Kada bi se satanizam raširio svetom, naopaki pentagram ne bi najednom dobio magične moći, kao što se u hrišćanstvu pripisuje magijska moć krstu u borbi protiv vampira i čega-još-već. Nije uopšte teško biti objektivan, ma koliko je Kant svu objektivnost uspešno postavio na noge pa potom i uništio u svojim „Kritikama“.
Ljudi se, pak, plaše sekti, jer ta sama reč sadrži jednu veoma negativnu konotaciju. Sećam se prikaza jedne minorne sekte, ne sećam se ni kako se zove, ali se sećam verovanja - identična su hrišćanstvu, osim što se razlikuje u jednoj jedinoj stvari. „Sekta“ smatra da je Isus Nazarećanin bio obešen, a ne raspet. Velika razlika, zar ne? I ta razlika pravi od tog skupa verovanja sektu. Pitam se samo da li njeni pripadnici nose minđuše i brojanice u obliku omče za vešanje, i da li tu omču kače o retrovizor. Vrlo je moguće.
izvor
Коментари