Ko je ofarbao Deda Mraza

Ko je ofarbao Deda Mraza

Istorija: Nova godina kakvu danas slavimo uvedena tek posle Prvog svetskog rata, Božić Bata je bio kolektivna ličnost, a Deda Mraza tek marketinški stručnjaci farbaju u crveno

Kada bi okončali letnje ratarske radove i ubrali jesenje plodove, naši preci su ulazili u dug zimski period svetkovina. Dabome, uvek su postojali oni imućni koji bi to mogli da urade pred prepunom trpezom, i oni drugi, koji bi skromno prizivali pomoć Boga i svetaca kako bi im naredna godina bila rodnija.

Deda Mraza današnji mališani očekuju širom otvorenih očiju, uz nadu da će im doneti pravi poklon, jer crvenu dežmekastu siluetu svako od njih sanja danima pre 31. decembra. Ali, Deda Mraz uopšte nije bio crven do 20. veka! Da bismo bolje shvatili slavlja koja su uveliko otpočela, potražili smo etnologa, dr Vesnu Marjanović, koja nam je dočarala kako su slave, Božić i Novu godinu obeležavali naši preci.
Badnjak samo iz šume
- Badnjak se nekada donosio iz šume, a tek kasnije domaćini iz gradova počinju da ga kupuju - kaže dr Marjanović. - Postoje nedoumice da li se to radilo ujutru ili uveče. Sasvim prirodno je da su naši preci odlazili ujutru po badnjak, da bi u savremeno doba, zbog brojnih obaveza, to moderni domaćini počeli da rade po podne, kada završe posao. Isto tako, postojali su i običaji, na primer u Zemunu, u vojvođanskom delu Beograda, da badnjak ne bude zapaljen, već ga tokom Badnje večeri domaćini drže ispod stola, kako bi ga posle praznika vezivali za voćke nadajući se boljem rodu.

„RIMSKA“ NOVA GODINA Do četvrtog veka u starom Rimskom carstvu Nova godina je obeležavana 1. marta i to su bile takozvane Martovske ide, na početku novog ciklusa vegetacije i buđenja prirode. Trebalo je neko vreme da se odomaći kalendar nazvan po Gaju Juliju Cezaru, jer je pre toga godina počinjala u martu. Štaviše, imena meseci iz tog kalendara su i danas sačuvana iako su neprecizna. Tako septembar, oktobar, novembar i decembar znače sedmi, osmi, deveti i deseti mesec u godini. Istovremeno su Vizantinci slavili 1. septembar, a ruska crkva je do 13. veka dočekivala novu godinu 1. marta, a kasnije, do 18. veka, 1. septembra. Od 16. veka pojedine zemlje u Evropi prihvataju, jedna za drugom, 1. januar kao početak nove godine.

Kolektivno paljenje badnjaka nije bilo uobičajeno do devedesetih godina prošlog veka, čak ni u portama crkvi. Prvi put je dobilo na značaju kada ga je kraljeva vojska između dva rata nosila pred dvor, pa je to bila ceremonija sa vatrom na otvorenom. U suštini, Božić je praznik okupljanja porodice i simbol zajedništva, pa je sve vezano za dom i ognjište.
- Devedesetih godina počinje „utrkivanje“ ko je više Srbin i pravoslavac i tada se ustaljuje običaj paljenja badnjaka ispred opštinskih zgrada, na javnim prostorima i ispred crkvi - kaže naša sagovornica. - Posle toga dolazi do određenog „filtriranja“ i ponovne umerenosti u upražnjavanju starih običaja.
Česnica, kolač koji je bio umešen za Božić, takođe je bio veza sa porodicom, njenim očuvanjem i proricanjem budućnosti. I ona je „iskoračila“ iz intimne kućne atmosfere i sada se pojavljuje u javnom prostoru, kao zajednička ceremonija. Stari običaji nalažu da u česnici bude parica, kukuruz, a nekada su bili i deo jarma, deo kućnog praga... To je simbolički nalagalo da će onaj kome se zalomi taj deo tokom nastupajuće godine više računa da vodi o domaćinstvu, drugi će svoj posao imati pri očuvanju stoke...
Preko obala Save i Dunava, u Vojvodini domaćice su česnicu mesile kao suve pite, a uz njih je išao i božićni kolač. U česnicu su stavljali sve što je bilo povezano sa kultom predaka: orahe, med, suvo koštunjavo voće i parice.
- U tim krajevima bio je mešen poseban kolač čija gornja površina je bila ukrašena simbolom onoga što je povezano sa početkom novog agrarnog ciklusa: stilizovanim grožđem, svinjama, volovima, astralnim simbolima sunca i meseca. Sredina tog kolača bila je vrlo bitna jer je na njoj bila takozvana ruža u koju je bio uboden stručak bosiljka.
Kada se ovakav kolač lomi na Božić, ona strana na kojoj je ostala ruža čuva se do Malog Božića (14. januara) pa se tada ponovo iznosi na trpezu.
Kolač za pretke

Slava je autentičan srpski praznik, a mi ga upražnjavamo na ovaj način od sredine 19. veka, jer 1868. godine mitropolit Mihailo pravi reformu kodeksa o slavljenju slave. U selu i gradu nema značajnijih razlika u načinu obeležavanja. U narodnom svetkovanju krsne slave provejavaju dva kulta koji su isprepleteni, i to je agrarni, koji je okrenut ka dobrom poljoprivrednom rodu u nastupajućoj sezoni, kao i onaj koji je okrenut kultu predaka. - Odnos prema slavskom kolaču je drugačiji u različitim delovima Srbije, pa tako oni na jugu imaju i do četiri kolača za jednu slavu, a u Vojvodini često nema ni žita ni kolača - kaže dr Marjanović. - Posle naseljavanja pod Arsenijem Čarnojevićem, u Sremskim Karlovcima postoji predanje koje kaže da su se tamo Srbi zarekli kako neće mesiti kolač dok se ne vrate na svoja ognjišta, i zato na njihovim slavskim trpezama nema kolača. Doduše, moguće je da ova odluka ima veze i sa tradicionalnim srpski inatom, jer je Marija Terezija uvela pravilo plaćanja crkvene takse za one koji nose ovu pogaču na osvećenje u crkvu, pa su oni rešili da to ne čine.
U Beogradu je stalni običaj bio da domaćini pred goste iznose slavski kolač, žito i sitne kolače, a bilo je važno i da gosti po završetku slavskog dana pobroje koliko su slava obišli. Nije bila retkost da se nađu u desetak domaćinstava tokom samo jednog dana.
Nova godina
Tek od 1919. godine, kada smo uveli građanski kalendar, počelo je stidljivo obeležavanje Nove godine, mada je 31. decembar bio uglavnom običan dan kada bi Beograđani pocepali decembarski list sa kalendara i pustili januar da poteče svojim tokom.
Pre toga bio je obeležavan Mali Božić, odnosno početak julijanske nove godine, koju crkva i danas praktikuje.
- Srpska pravoslavna crkva nikada nije usvojila gregorijanski kalendar, mada su naši susedi, poput Grka, Bugara i Rumuna to uradili, uz određena pravila. Tako, na primer, oni imaju fiksne praznike, poput Božića, koje obeležavaju istog dana kao i katolici, ali pokretne praznike, kao što je Uskrs, praznuju u isto vreme kad i mi.
Posle Prvog svetskog rata počinje diskretno obeležavanje dolaska nove godine po novom kalendaru, prvo u urbanim sredinama, ali ni taj način praznovanja nije bio dočekivanje ponoći, kako mi to danas činimo. Bilo je večernjih okupljanja, ali ona nisu podrazumevala toliko dugo zadržavanje u kafani. Istovremeno, zemunski katolici 31. decembra slave Silvestrovo, tada priređuju bal, ali celo slavlje ne dopire do same ponoći.

VOJNA KRAJINA U okolini Šajkaša i drugih mesta koja su u Vojvodini bila u okviru Vojne krajine, postojale su ceremonije zajedničkog paljenja badnjaka, ali to je bila veza sa odsutnim vojnicima koji su često bili i glave porodica, odnosno njihova duhovna veza sa domom.

- Bdenje do ponoći bilo je prirodno i očekivano samo o Božiću, ali ne i o ostalim praznicima u to doba godine - zaključuje dr Marjanović.
- Posle toga dolazi drugo vreme, kada posle Drugog svetskog rata komunistička ideologija rešava da nipodaštava crkvu i da ukine tradicionalne praznike, ali i oni prave seoske slave i praznuju druge praznike koje su osmislili tako da budu tek nekoliko dana pored onih, starih praznika, kako bi porodična i druga okupljanja ostala tradicionalna, ali da im izbace duhovnu i versku težinu.
Dugo putovanje
Deda Mraz je dugo „putovao“ do našeg podneblja, a kako kaže dr Marjanović, „preživeo je“ ovo putešestvije iz svih arhaičnih religija drevne Evrope, uključujući drevne nordijske i germanske narode, pa koren nosi od božanstava kakva su bila Vodan, Odan i kasnije, Sen Kler, da bi posle dobio karakteristike Svetog Nikole. (Prvo je bio Santa Nikolaus, a potom Santa Klaus) Tokom 17. veka „pretvoren“ je u Božić Batu, uz karakteristike darodavca Isusa Hrista.
- Deca su večita kopča između starog i novog, prošlosti i budućnosti i zato njih treba darivati za praznike. Pratili su ih medenjaci u oblicima zvezda za rođenje Hristovo, najzad i njega su pohodila prilikom rođenja tri mudraca noseći poklone.
Sa masovnim iseljavanjem evropskog stanovništva u Sjedinjene Američke Države seli se i mit o Sent Kleru, a „Koka-kola“ počinje da koristi taj lik za svoje reklamne kampanje. Prvobitno, preteča Deda Mraza nosio je crnu bundu, a imao je belu bradu, baš kao što to ima i njegov savremeni potomak. Tek kasnije ga marketinški stručnjaci boje u crveno i modifikuju mu kapu, pa danas tako izgleda.
Kod nas ovakav Deda Mraz stiže drugom polovinom 20. veka. Do tada su svi koledari bili Božić Bate, odnosno svi koji daruju decu bili su jednakog statusa, pa je ovaj božićni darodavac bio kolektivan. Tek kasnije, kaže dr Marjanović, kreće tržište i masovna proizvodnja svega što može da donese zaradu prilikom velikih praznika.
izvor