Obredne povorke

Obredne povorke po našem sokaku

Koledari

Običaj koji je, kažu, bio rasprostranjen kod svih Slovena, posebno Južnih, rano je zaboravljen i sada se samo naziru ostaci starih rituala. U koledama su učestvovali maskirani mladići koji su u dane od Badnje večeri do Bogojavljenja obilazili kuće u selu, pevali koledarske pesme, izvodili magijske radnje čestitajući domaćinu praznike sa željom za zdravlje i napredak. Zauzvrat domaćini bi ih darovali hranom, raznim đakonijama, kad-kad i novcem. Predpostavlja se da je običaj koledovanja bio duboko ukorenjen u banatskim selima ali je smetao crkvenim vlastima pa su ih ovi u par namaha zabranjivali. Međutim ostaci običaja zadržali su se do današnjih dana u obličju običaja korinđaša ili kao već hristijanizovanog oblika sa vertepom. U Bačkoj i Sremu kolede su rano izobičajene, pa je već polovinom XIX veka etnolozima bilo teško naći koledarske pesme. U nekim selima Banata ovaj običaj su održavali samo Romi i to kao usamljeni pojedinci. 

Pesma o koledama zabeležena u Mokrinu:

Vezak, vezla, koledo,
Devojčice, koledo.
Pred njom pao, koledo,
Sivi soko, koledo.
Pa je pita, koledo, A što vezeš, koledo,
Danaske je, koledo,
Velik praznik, koledo,
Rodiće se, koledo,
Hristos dete, koledo.

 

Korinđaši
Od druge polovine XIX veka, u svim selima Bačke i Banata, veoma retko i Srema, koledare su zamenili korinđaši. Deca, ponekad u pratnji odraslih, koja su u grupama išla od kuće do kuće pevajući – korinđajući pesme bez refrena - koledo. Često maskirani, podeljeni u grupe, u napred su znali koje ulice i kuće obilaze, ako bi došlo do „ulaska u tuđu teritoriju“ izbile bi i tuče među grupama mališana. Ako bi se pak okupili vrlo mali korinđaši, morali bi obavezno imati pratnju starije osobe kako bi se osigurali od onih starijih koji ih vrebaju iz mraka i otimaju iskorinđane đakonije. 

U korinđanje se odlazilo na Badnje veče, negde i posle badnje večere, jer neka domaćinstva nisu primala korinđaše pre završetka večere. Ima delova gde se korinđalo i na Novu godinu i Bogojavljenje. Pri dolasku kod domaćina, obavezno je bilo pitati „Je l' slobodno korinđati?“ posle dozvole domaćima otpočinje:

Pesma zabeležena u Titelu, Žablju i Gardinovcima
Sedi deda na jendeku,
Čuva moje seno,
Ja seno kravi dam,
Krava meni mleko da,
Ja mleko đaku dam,
Đak meni knjigu da,
Ja knjigu bogu dam,
On meni sreću da,
Ja sreću pa u vreću,
Tut, tut, tulijan,
Sto dvadeset i jedan,
Ako j' žarač, da begam,

Ako j' kolač, da čekam.

 

U nacionalno mešovitim sredinama deca iz pravoslavnih domova korinđala su kod stanovnika katoličke vere 24. decemra, a kasnije bi katolička deca korinđala kod Srba na 6. januar. Pri tom se često moglo čuti „Hristos se rodi na vaš Božić“, što je značilo da su deca druge vere. Za otpevane pesmice dobijali su se orasi, jabuke, slatkiši, ponekad i koja para, ako bi pak domaćini nakon otpevane pesme, odbili da iznesu đakonije, onda bi im sledilo: 
Koliko slame u kotarici,
Toliko đavola u gazdarici

Danas se retko mogu videti korinđaši, mada ih još uvek ima kako u Banatu tako i Bačkoj. Ima ih i u naseljima opštine Titel, nešto manje nego predhodnih godina, al'još uvek mlado, pa i staro korinđa. Deca đakonije, a stariji vino i rakiju. Zakorinđaju se, pa tako do ranih jutarnjih sati ne bi li dočekali jutrenje.
 

Vertepi
„Vertep“ ili „betlehem“, „betlem“ kako ga je ko zvao pominje se u Vojvodini još prve polovine XVIII veka. Moguće je i njegovo starije poreklo, jer su u srednjem veku postojale srpske igre slične vertepu. Vertepska drama bila je izvođena u mnogim krajevima naše zemlje, ali su za nju znali i drugi Sloveni. 

U Vojvodini vertep se u glavnom pronosio na Badnje veče, prvi i drugi dan Božića, samo po negde na Mali božić i Bogojavljenje. Vertep je izrađivan u obliku makete crkvice sa tornjem i krstom, u čijoj je unutrašnjosti predstavljena scena Hristovog rođenja. Učesnici u ovoj komlikovanoj drami su 6 mladića; četvorica imaju uloge careva - Irod i tri mudraca Gašpar, Valtazar i Melhior, oni između sebe nose maketu. Njihova pratnja su dva pastira koji su nazvani „gube“. Carevi su nosili visoke krune od kartona i dugačke bele haljine ili majce. Pastiri su navlačili krznene kape, kožuhe, preko lica stavljali masku od krzna, a oko pojasa su nosili zvono ili klepetušu kako bi domaćinu najavili dolazak vertepa.

 

Vertepaši bi već od ulaza u dvorišta otpočinjali pesmu:

 

Vitlejemu slavni grade od Boga, od Boga,
Najviši si ti od grada svakoga, svakoga,...

Drama sledi: vertep se postavlja na sred sobe , a oko njega se raspoređuju carevi dok gube ostaju po strani. Dijalog između careva govori o njihovom susretu i Hristovom rođenju, a koji je predhodno naučen iz brošura. Carevi ukrštaju sablje iznad vertepa, a potom sledi dijalog pastira- guba koji je obično protkan šaljivom notom i na račun domaćina. Šaleći se sa ukućanima, a da ovi ne primete, pastiri trpaju u svoje džakove što kobasica što slanine. Vertepska drama bi se obično završavala recitalom jednog od pastira, nakon čega su svi pevali neku od crkvenih pesama, da bi zaželevši sreću i zdravlje domaćinu, primivši darove od njega, napuštali kuću.

 

Zvezdari i još po neki  
Pored vertepa, u nekim banatskim selima pronošena je „zvezda“. Grupu zvezdara činilo je tri do pet dečaka: četvorica obučena u bele crkvene stihare, a peti, zvani guba, sa bradom i brkovima od kudelje i prevrnutim bundašem. Na štapu su nosili zvezdu, često stavljenu u osvetljen fenjer i sa njome išli od kuće do kuće izvodeći istovetnu dramu kao i vertepaši. Ovaj običaj nije ustanovljen kod Srba na širem području Vojvodine, te se predpostavlja da je uticaj nemačkog stanovništva ili Hrvata naseljenih u nekim banatskim selima. Danas još u nekim selima zvezdu na osvetljenom fenjeru nosi jedan čovek obučen u belu odeću sa visokom krunom na glavi, a prate ga korinđaši sa klocalicom.

Klocalica ili šerbulj je grubo oblikovana životinjska glava od drveta, sa rogovima i pokretnom donjom vilicom, nataknuta na štap. Životinjska maska je obično presvučena krznom, a nosilac je nosi u visini glave kako bi mu se videla maska i noge. Masku prate po četiri dečaka, takođe maskiranih, noseći lonce i šerpe i praveći veliku buku. Klocalica je rumunski narodni običaj i ustanovljen je na područjima gde Srbi žive zajedno sa Rumunima.

Običaji obilaska kuća i čestitanja o božićnim praznicima, bilo u kom vidu i sadržaju počeli su se gubiti od 60-ih godina XX veka. Pojava samih obrednih povorki ima korene u magijskim kultovima iz paganskih vremena. To je i jedan od razloga zabrane takvih igara od strane crkve. Preživeli i izmenjeni oblici navedenih povorki danas imaju druga značenja, no bez obzira uvek mame osmehe. Zato nam ostaje samo da i sami delamo kako se ove povorke ne bi potpuno izgubile iz našeg sokaka i zaboravile.

Izvor: Dr Mila Bosić, Godišnji običaji kod Srba u Vojvodini, Novi Sad, 1996.
Priredila Aleksandra Nikolić

izvor