Povorke koledara
O maskama i ritualima u Srbiji
Vesna Marjanović: Zima se boji buke i graje, pa beži
Vesele, razuzdane povorke koledara krstarile
su Srbijom nekada u božićnoj sezoni, do Bogojavljenja. Smatralo se da se
u prerušenim i nagaravljenim ljudima, lica prekrivenih životinjskim
maskama, reinkarniraju preci.
U to gluvo zimsko vreme, kada nečiste sile, karakondžule, veštice i aveti idu u pohode, njihov zadatak je bio da čuvaju svoje bližnje, donesu blagoslov za berićetnu godinu, isteraju karakondžule, dodirom topuza ili sablje izleče bolesne… Ovaj deo bogate srpske tradicionalne kulture sada je na ivici zaborava.
- Odnedavno imamo Karneval brodova, Vrnjački i Pančevački karneval, defiluju Srbijom maske pravljene po uzoru na one iz Rio de Žaneira, a na sopstvenu tradiciju smo potpuno zaboravili. Srbija još nije legitimisala svoj identitet i nema jasan stav prema nematerijalnoj kulturnoj baštini, a mogla bi da bude nadaleko poznata po koledarima ili plašilima, recimo - kaže u razgovoru za "Blic" Vesna Marjanović, etnolog i autorka knjige "Maske, maskiranje i rituali u Srbiji".
Kada su nastale prve maske na prostoru Srbije niko zasigurno ne zna, ali se pretpostavlja da su poznate neolitske skulpture iz Vinče moguće projekcije maskiranih ljudi onoga vremena. Za najstarije oblike maskiranja u Srbiji naučnici ipak uzimaju koledare. Njihovo poreklo jedni vide u antičkim januarskim kalendama, a drugi podsećaju da se drevna slovenska boginja upravo tako zvala - Koleda.
- Smatralo se da jednom godišnje mogu mrtvi da napuste svoja staništa. Živi ih onda daruju hranom, slatkišima, kako bi ih umilostivili da pomognu u prosperitetu u novoj godini. U toku tih "nekrštenih dana" odvijale su se povorke kao kultna radnja najavljivanja i čestitanja dolazećeg "novog leta", "nove godine" - napominje Vesna.
U to božićno vreme u Srbiji gorela je obredna vatra pred kućama, na ulicama i raskršćima. Domaćinstvom se širio miris obrednog kolača spremanog za dar koledarima, a u daljini odjekivala pesma maskirane povorke. Odeveni u ovčje kože, sa životinjskom obrazinom na licu i zvonima o pojasu, naoružani drvenim sabljama i buzdovanima, išli su koledari od kuće do kuće.
- Oglašavali su se larmom, zvonjavom, jahali su trlice (tronožac za lupanje kudelje), zamahivali sabljama, močugama, vikali - uuu! Udarali su se tobolcima, skakali jedan prema drugom - izvodili simboličnu borbu, valjali se po snegu, igrali kolo. Tek nakon dobijanja dozvole domaćina ulazili bi u kuću - dočarava naša sagovornica.
U kući su obilazili oko ognjišta, džarali vatru, mlatili drvenim sabljama i močugama kao da se bore sa nevidljivim neprijateljem, objašnjava dalje Marjanovićeva. Premetali su žeravicu iz ruke u ruku i valjali se po ognjištu. Na kraju je cela grupa obilazila i igrala oko tanjira s raznim plodovima koje bi nakon igre podizala uvis. Smatralo se da se ovom magijskom radnjom utiče na rast useva. Kao znak plodnosti u koledarskim povorkama se često javljao i falus.
- Elementi orgijazma i razuzdanosti, kojima su bile praćene te svečanosti, trebalo je da stimulišu plodnost organskog sveta u novom godišnjem ciklusu. Maskirani životinjski likovi predstavljaju trag šumskih božanstava, duhova kozjeg izgleda - zaštitnika stoke. Ono što su helenski Pan i Satir, rimski Silvan i Faun, švedski Skougsman, ruski Lješi, to je i srpski Koledar – kaže Vesna.
Slični elementi karakterišu i pokladne povorke (vreme mesopusta pred uskršnji post, do Bele nedelje), koje su uglavnom simulirale svadbu. U njima je nevesta (maskirani muškarac) gotovo uvek predstavljana kao gravidna, dok je mladoženja ponekad nosio falus od praziluka.
- Maskirani u pokladnim povorkama izvode razne šale i posipaju se između sebe brašnom, perjem ili se zalivaju vodom. Poneko lice pa i telo namaže garom. Metež koji nastaje narod objašnjava na svoj način - "zima se plaši graje i buke pa beži". Ophod praktikuju zbog zdravlja, zabave, dobiti - napominje Vesna.
Iako su maskirane povorke bile jako popularne i s početka prošlog veka, a u Beloj Crkvi veoma ugledna ličnost bio predsednik pokladnih ludorija, ovaj deo naše tradicije polako izumire.
- Od sedamdesetih godina prošlog veka ostale su u praksi samo dečje koledarske i pokladne povorke, ali su danas i one retke. Ponegde su običaje preuzele marginalizovane grupe kao legitiman vid prošnje - pojašnjava Vesna Marjanović. - Profani praznici i svetkovine bili su osuđivani od strane crkve kao "neprijatelji duše" koji je razaraju svojim porocima, pijanstvom, upuštanjem u erotične pesme i opscene igre. A sa komunizmom je došlo osećanja stida prema svemu što je bilo u suprotnosti s novim društveno-političkim sistemom.
| Srbi u vučjem obliku Jedna od najpoznatijih koledarskih povorki su vučari. - To je povorka mladića ogrnutih vučjom kožom. Oni nose između sebe mrtvog vuka, napunjenog slamom, kroz čije je telo provučena motka. Vuk je u staroj religiji predstavljao čovekov alter ego, inkarnaciju duše pretka, te su povorke vučara sastavljene od pokojnika ili predaka. Verovalo se da se duša svakog Srbina može pojaviti u vučjem obliku – podseća Marjanovićeva. |
- Za koledarske maske od drveta deljane su u obliku čovečjeg lica. Brkovi su od crne kože sa vunom ili načinjeni od konjske strune, brada je zakucana koža ili konjski rep, a zubi zalepljena zrna pasulja. Na glavi goveđi rogovi. Pozadi je prišivena žuta, crna jagnjeća ili goveđa koža - objašnjava Vesna Marjanović.
Koledarske maske mogle su biti načinjene i od izdubljene tikve lejke sa rogovima od lima. Ponekad se između rogova stavljao konac na kojem visi lutka od krpa - „kukla“ (simbol zametka, rađanja) i crvene perlice koje zamenjuju „stare parice“, dok se zvončići prave od krep-papira i zamenjuju praporce.
izvor
Коментари