небески прстен

ЗАБЕЛЕЖЕНО НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ Тајне у црепуљи Одвајкада су у пиротском крају прављене плитке посуде за печење хлеба на отвореном огњишту, знало се како су, када и које жене могле да их праве, о чему говори пример из Гостуше Фото Аца Ђорђевић Одувек су мешење хлеба и кување били посао жена, а до средине прошлог века у неким крајевима оне су саме правиле и посуђе, што би се у народу рекло газиле црепуљу – плитку посуду у којој се пече хлеб на отвореном огњишту. Додуше, у појединим областима централне Србије израђују их и данас, али мушкарци. Oсновна разлика је у томе што су женске део домаће радиности, уобичајених кућних послова, а мушке се производе полупрофесионално. Женске црепуље могу да имају рупу (у западној Србији на пример), као што се и мушке израђују и без механичке справе, и уз употребу ручног витла, објаснила нам је мр Биљана Ђорђевић, виши кустос у Народном музеју у Београду. Црепуља се на балканским просторима, готово неизмењеног облика, изра

O Nikoljdanu Iz svog najranijeg detinjstva najviše pamtim sletove na televiziji, koje sam opčinjeno posmatrala, pitajući se kako li uspevaju da prave onakve šarene figure. Sećam se i priredbi za 29. novembar, ali i pesmice koju sam napisala o 1. maju, a koju je učiteljica okačila na pano u holu škole: „Prvi maj vole svi radnici jer tada nema posla u fabrici” i tatinog straha da će da ga hapse zbog mog jezika. A bilo je bezazleno, verujte. Bila su to vrlo neobična vremena. Ne znam za druge, ali u mojoj kući kao da su postojala dva života – jedan javni i jedan tih i skriven. U tom drugom životu, u kući moga dede slavio se sveti Nikola, za Božić bih dobijala čokolade koje su bile umotane u svileni papir, a na Uskrs jaje crveno kao krv. Ali, tiho i u krugu najbližih. Tako je bilo najbolje za sve. Volela sam te proslave u kući koji je zadržala dah predratnog Beograda. Moj deda je zauvek ostao čovek starog kova, povijen od teških godina koje su ga šibal

http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/2a15f0dd568d4f34a557532b8a768b08.pdf   Funkcionalna analiza porodične slave Za razliku od najvećeg broja dotadašnjih radova, koji su, uglavnom, imali za cilj da rekonstruišu poreklo i razvoj proslavljanja krsnog imena, Dušan Bandić se u svojoj studiji pozabavio problematikom koja se tiče porodične slave u savremenim uslovima.15 Naime, Bandić je pokušao da dođe do odgovora na pitanje zašto je slava, za razliku od većine drugih porodičnih praznika, i dalje veoma ”aktuelna” i nije izgubila mnogo od svog nekadašnjeg značaja. Pri razmatranju navedenih problema, Bandić je kao polaznu tačku uzeo jedan od temeljnih postulata funkcionalne analize – tezu da je svaki kulturni fenomen determinisan svojim funkcijama, odnosno, da postoji za-to što funkcioniše. U vezi s prethodno rečenim, Bandić postavlja i dve dodatne pretpo-stavke koje je neophodno razmotriti. Prva pretpostavka je da - ako je sud-bina slave uslovljena njenim funkc

Krsna slava u staroj srpskoj religiji Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva): „O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila hrišćanskog porekla i postala ‘od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo kome’; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kakvom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim hrišćanskim svecem.“[14] U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, „krsna slava“, ali i postoje i nazivi poput: „slava“, „krsno ime“, ili „svetac“. Prema Čajkanoviću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno ne samo da nije hrišćanskog porekla,

Tradicionalno ruralno pokućstvo u funkciji higijene Miloš R. Matić Etnografski muzej u Beogradu           Sažetak : Postoji opšte uverenje da je u ruralnim sredinama nivo higijene veoma nizak. U literaturi je odavno skrenuta pažnja na loše higijenske uslove u kojima je donedavno, a ponegde još i danas, živelo naše seljaštvo. Higijenski uslovi su ocenjivani kao loši, jer su posmatrani iz ugla već formiranog građanstva, ali da li su oni i objektivno bili loši? Ne može se govoriti o tome da je naše tradicionalno seljaštvo u potpunosti odbacivalo ideju o higijeni tela i neposrednog okruženja, već moraju biti razmotreni razni faktori koji su uticali na to da seljaštvo potiskuje svest o higijeni. Higijenske prilike u tradicionalnom ruralnom okruženju, koje su ujedno odraz svesti stanovništva i njihove percepcije veze između higijene i z

Ljubinković: Vredni tragovi iz starog sveta | Kultura | Novosti.rs

Старословенски језик, заједно са српским, македонским, словеначким и бугарским, спада у групу јужнословенских језика. То је уједно и први књижевни језик свих Словена. Старословенски је језик који су у IX веку створили Ћирило и Методије на основу говора Словена из околине Солуна и „опремили“ га одговарајућом азбуком (глагољицом) како би са грчког превели богослужбене књиге, а понајпре Јеванђеље. Иако су Солунска браћа за велики део речи нашла одговарајуће словенске изразе, старословенски ипак обилује и грчким терминима и граматичким конструкцијама. Грчким се говорило у Византији, а био је у то време прави „светски“ језик. Уз грчки, латински и готски, старословенски је четврти језик на свету на који је преведено Свето писмо, Словени су се уврстили у ред народа који Божију реч примају и слушају на свом језику, а 864. се сматра годином почетка словенске писмености. Језик Старословенски је имао чак 15 вокала, међу којима су била два полугласника, чак четири вокална р и л и два назала, какв

Krsna slava u Srba "Ko Krsno ime slavi onom i pomaže" Piše: Dragomir Antonić Slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj i najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je praznuju pripadnici drugih naroda slave je kao srpski i pravoslavni običaj. Slava je veoma obiman kompleks običaja i obreda sa mnogo oblasnih razlika u shvatanjima i u izvođenju, a i sam naziv ima više sinonima. Tako se slava zove i: krsno ime, sveti, sveto, blagdan, krsna slava, praznik, služba, den, sečemo leb, lomimo leb, panagir, svetac, svetec, sveden, panađur, pamet svetom, kućanska slava, liturgija, liturđija, leturđija. Ukupno dvadeset imena za jedan običaj, a pretpostavljam da ima još naziva koji ovde nisu zabeleženi. O poreklu slave ima sijaset mišljenja i tumačenja, ali bez obzira na svu različitost u mišljenjima, ostaje činjenica da Srbi danas čuvaju i poštuju slavu kao najvažniji običa

Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства! Ј. Матијевић | 23. новембар 2014. novosti.rs Празник породице посвећен светитељу заштитнику домаћинства, обликован у средњем веку, постаје до краја недеље део нематеријалног културног наслеђа човечанства ДО краја предстојеће седмице, сазнају „Новости“, српска крсна слава, званично ће бити на Унесковој репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Тако ће слава, најпрепознатљивији обичај већине наших православних породица, остати упамћена и као „први упис“ Србије на листу светског нематеријалног културног наслеђа. Али, иако нема сумње кол

Antonić: Narod bez pamćenja postaje biljka | Društvo | Novosti.rs

Етнолог Драгомир Антонић: Традиција је наша будућност novosti.rs Чувајмо ове наизглед ситнице и преносимо их потомцима. А, дружења на крсним славама су најбоља прилика за разговоре о прошлости ДУХОВНО је снажније од материјалног. Куће се могу уништавати, мостови и градови рушити, гробља затрављивати, али свест о њиховом постојању се не може избрисати, све док памтимо. Памћење је знање. Наше памћење је наше највеће богатство. Ако памтимо знамо. Зато је важно да памтимо и оно што знамо потомцима казујемо. То је наша обавеза. Да ли ће потомци нас саслушати и да ли ће о нашим приповедањима водити рачуна на њима је да одлуче. Како год да одлуче, то ће бити њихова одлука, а последице ће сносити сами.

http://www.slovoljubve.com/vesti/beogradska-premijera-filma-gradjanska-slava-tri-reda-kolaca   http://www.youtube.com/watch?v=_xbpy8EaZf0 Начин слављења у граду и на селу до педесетих година прошлог века веома се разликовао. Формирање и урбанизација чаршије, увећавање градова, јачање сталежа занатлија, трговаца, официра, интелектуалаца, од друге половине XИX века условило је другачији начин слављења. Како је савременим језиком рекао господин Драгољуб Ацовић, то је била врста „седећег коктела“. Заправо, домаћин је ујутру носио колач у цркву и био на богослужењу. Тачно у подне одржавао се породични ручак у најужем кругу, а од 17 часова започињала је визита. Гости су стизали у паровима свечано одевени, честитали су славу, примани су у салону и започињало је послужење. Прво је изношено жито, затим слатко и вода. Три пута су послужени колачима уз вишњевачу, ораховачу и вино и на крају је била кафа. Домаћини су испраћали госте, онда су долазиле друге званице и све та

Dizanje ili ispijanje u slavu je najsvečaniji dio slave. Ovaj obred se u nekim krajevima vrši zajedno sa lomljenjem kolača, a u nekima ne. Domaćin i gosti ispijaju vino uz svečane molitve i zdravice. Za vrijeme dizanja u slavu stoje gologlavi, a vrata na kući su zatvorena. Okadi se kolač, svijeća, žito, domaćin, ukućani i svi gosti. Dolibaša – poseban gost koji vodi računa da pred svima ima vina - sa čašom vina u desnoj ruci govori molitvu, prekrsti se, popije vina i zdravi se sa onim ko mu je sa desne strane i preda mu čašu vina. Ovaj se prekrsti, zdravi domaćinu, popije malo vina i doda čašu domaćinu. Domaćin uradi isto i doda čašu onome ko je sa lijeve strane dolibaše. I ovaj uradi isto i doda drugu preko puta sebe, i sve tako dok se ne izredaju svi gosti i domaći narod. Zatim svi uzimaju malo žita i opet se obrede čašom, pa se nastavlja sa molitvama i ostalim zdravicama. Zdravice su sadržinom različite jedna od druge, ali se mogu podijeliti na dvije vrste: u jednima se moli Bogu