Традиција је наша будућност
Етнолог Драгомир Антонић: Традиција је наша будућност
novosti.rs
Чувајмо ове наизглед ситнице и преносимо их потомцима. А, дружења на крсним славама су најбоља прилика за разговоре о прошлости
ДУХОВНО је снажније од
материјалног. Куће се могу уништавати, мостови и градови рушити, гробља
затрављивати, али свест о њиховом постојању се не може избрисати, све
док памтимо. Памћење је знање.
Наше памћење је наше највеће богатство. Ако памтимо знамо. Зато је важно да памтимо и оно што знамо потомцима казујемо. То је наша обавеза. Да ли ће потомци нас саслушати и да ли ће о нашим приповедањима водити рачуна на њима је да одлуче. Како год да одлуче, то ће бити њихова одлука, а последице ће сносити сами.
Наша је обавеза да оно што памтимо пренесемо другом.
Зато је важно чувати обичаје, народне приче и песме, бајалице,
успаванке, бајке, игре. Посебно сачувати игре којих смо се ми играли као
деца. Игре у детињству су увек васпитног карактера, а поред тога
омогућавају деци да развију све делове тела.
Узмите, на пример, игре пиљака. Ту вежбате моторику руку. Или клиса и машке, школице, гуџе, труле кобиле, жмурке. Узмите на пример игру звану тутумиш. Играчу се повезом завежу очи, а он онда покушава да ухвати неког од саиграча и да пипањем утврди које у питању. Ово је веома добра вежба за кретање без помоћи чула вида уз помоћ других чула и максималног напрезања можданих ћелија.
Од малена учите да се оријентишете у простору и са завезаним очима.
Ове године додељена је Нобелова награда из медицине за откриће како нам мозак омогућује оријентацију и кретање у простору. Наше бабе и деде су нас и не знајући за велики медицински проблем, уз помоћ игре учили стварима које ће нам касније затребати у животу.
Зато, чувајмо ове наизглед ситнице и преносимо их потомцима. А, дружења на крсним славама су најбоља прилика за разговоре о прошлости. Тако се чува традиција и обичајна култура.
Наше памћење је наше највеће богатство. Ако памтимо знамо. Зато је важно да памтимо и оно што знамо потомцима казујемо. То је наша обавеза. Да ли ће потомци нас саслушати и да ли ће о нашим приповедањима водити рачуна на њима је да одлуче. Како год да одлуче, то ће бити њихова одлука, а последице ће сносити сами.
Узмите, на пример, игре пиљака. Ту вежбате моторику руку. Или клиса и машке, школице, гуџе, труле кобиле, жмурке. Узмите на пример игру звану тутумиш. Играчу се повезом завежу очи, а он онда покушава да ухвати неког од саиграча и да пипањем утврди које у питању. Ово је веома добра вежба за кретање без помоћи чула вида уз помоћ других чула и максималног напрезања можданих ћелија.
Од малена учите да се оријентишете у простору и са завезаним очима.
Ове године додељена је Нобелова награда из медицине за откриће како нам мозак омогућује оријентацију и кретање у простору. Наше бабе и деде су нас и не знајући за велики медицински проблем, уз помоћ игре учили стварима које ће нам касније затребати у животу.
Зато, чувајмо ове наизглед ситнице и преносимо их потомцима. А, дружења на крсним славама су најбоља прилика за разговоре о прошлости. Тако се чува традиција и обичајна култура.
Коментари