Старословенски језик,
Старословенски језик, заједно са српским, македонским, словеначким и бугарским, спада у групу јужнословенских језика. То је уједно и први књижевни језик свих Словена. Старословенски је језик који су у IX веку створили Ћирило и Методије на основу говора Словена из околине Солуна и „опремили“ га одговарајућом азбуком (глагољицом) како би са грчког превели богослужбене књиге, а понајпре Јеванђеље. Иако су Солунска браћа за велики део речи нашла одговарајуће словенске изразе, старословенски ипак обилује и грчким терминима и граматичким конструкцијама. Грчким се говорило у Византији, а био је у то време прави „светски“ језик. Уз грчки, латински и готски, старословенски је четврти језик на свету на који је преведено Свето писмо, Словени су се уврстили у ред народа који Божију реч примају и слушају на свом језику, а 864. се сматра годином почетка словенске писмености.
Језик
Старословенски је имао чак 15 вокала, међу којима су била два полугласника, чак четири вокална р и л и два назала, какви се данас могу чути у француском и португалском. Полугласници су самогласници које су имали сви словенски језици, и они су у одређеном положају у старословенском давали е или о, а у старосрпском а (Воскрс – Васкрс), а и вокално р и л су у различитим словенским језицима давали различите рефлексе (Христос воскресе – Христос васкрсе), док су се назали ослободили носног призвука, па су у различитим језицима давали различите гласове или групе гласова (Свјат, свјат, свјат Господ Саваот – Свет, свет, свет Господ Саваот). Најзнаменитији словенски вокал је јат, који је направио збрку по словенским језицима и дијалектима, а у данашњем српском је дао е, ије (је) и и (млеко – млијеко – млико; вера – вјера - вира).
Историја
Старословенски језик је, као заједнички књижевни језик свих Словена, био разумљив свим словенским народима. Временом су у књижевни језик почеле продирати особине говора одређеног подручја, и тако су настале редакције. Српска редакција старословенског се назива српскословенски језик, а руска – рускословенски. Од редакција старословенског језика почињу историје књижевних језика словенских народа, а за нас је интересантан спој управо поменутог рускословенског, који је у једном периоду био чак и књижевни језик Срба – као књижевни убрзо се помешао са тадашњим књижевним језиком и дао славеносрпски, а као богослужбени остао је у употреби као црквенословенски језик, који се и данас користи. Српскословенски, први српски књижевни језик, пре „споја“ са рускословенским и неколико деценија након тога, пре Вукове „револуције“, имао је неколико поступних и ненасилних прилагођавања говорном језику у смислу изговора и одбацивања слова која немају улогу у говору, а прво од тих прилагођавања извршио је Свети Сава. Српскословенским језиком су написани значајна дела српске књижевне и културне баштине (сетимо се само Слова љубве).
Занимљиво је да је старословенски језик до пре два века био богослужбени језик Румунске Православне Цркве.
srpskikod.org
Језик
Старословенски је имао чак 15 вокала, међу којима су била два полугласника, чак четири вокална р и л и два назала, какви се данас могу чути у француском и португалском. Полугласници су самогласници које су имали сви словенски језици, и они су у одређеном положају у старословенском давали е или о, а у старосрпском а (Воскрс – Васкрс), а и вокално р и л су у различитим словенским језицима давали различите рефлексе (Христос воскресе – Христос васкрсе), док су се назали ослободили носног призвука, па су у различитим језицима давали различите гласове или групе гласова (Свјат, свјат, свјат Господ Саваот – Свет, свет, свет Господ Саваот). Најзнаменитији словенски вокал је јат, који је направио збрку по словенским језицима и дијалектима, а у данашњем српском је дао е, ије (је) и и (млеко – млијеко – млико; вера – вјера - вира).
Историја
Старословенски језик је, као заједнички књижевни језик свих Словена, био разумљив свим словенским народима. Временом су у књижевни језик почеле продирати особине говора одређеног подручја, и тако су настале редакције. Српска редакција старословенског се назива српскословенски језик, а руска – рускословенски. Од редакција старословенског језика почињу историје књижевних језика словенских народа, а за нас је интересантан спој управо поменутог рускословенског, који је у једном периоду био чак и књижевни језик Срба – као књижевни убрзо се помешао са тадашњим књижевним језиком и дао славеносрпски, а као богослужбени остао је у употреби као црквенословенски језик, који се и данас користи. Српскословенски, први српски књижевни језик, пре „споја“ са рускословенским и неколико деценија након тога, пре Вукове „револуције“, имао је неколико поступних и ненасилних прилагођавања говорном језику у смислу изговора и одбацивања слова која немају улогу у говору, а прво од тих прилагођавања извршио је Свети Сава. Српскословенским језиком су написани значајна дела српске књижевне и културне баштине (сетимо се само Слова љубве).
Занимљиво је да је старословенски језик до пре два века био богослужбени језик Румунске Православне Цркве.
srpskikod.org
Коментари