O proučavanjima porodične slave u Srbiji, Danijel Sinani
http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/2a15f0dd568d4f34a557532b8a768b08.pdf
Funkcionalna analiza porodične slave
Za razliku od najvećeg broja dotadašnjih radova, koji su, uglavnom, imali za cilj da rekonstruišu poreklo i razvoj proslavljanja krsnog imena, Dušan Bandić se u svojoj studiji pozabavio problematikom koja se tiče porodične slave u savremenim uslovima.15 Naime, Bandić je pokušao da dođe do odgovora na pitanje zašto je slava, za razliku od većine drugih porodičnih praznika, i dalje veoma ”aktuelna” i nije izgubila mnogo od svog nekadašnjeg značaja.
Pri razmatranju navedenih problema, Bandić je kao polaznu tačku uzeo jedan od temeljnih postulata funkcionalne analize – tezu da je svaki kulturni fenomen determinisan svojim funkcijama, odnosno, da postoji za-to što funkcioniše.
U vezi s prethodno rečenim, Bandić postavlja i dve dodatne pretpo-stavke koje je neophodno razmotriti. Prva pretpostavka je da - ako je sud-bina slave uslovljena njenim funkcijama, onda je ta sudbina specifična zato što su i neke njene funkcije specifične. Druga pretpostavka kaže da ako ta-kve, specifične, funkcije slave stvarno postoje, onda one moraju da budu određene nekom specifičnošću u formi praznika.
Dakle, ukoliko postoje, potrebno je otkriti funkcionalne specifičnosti slave, ali da bi se do njih došlo, potrebno je utvrditi njenu, eventualnu, for-malnu specifičnost.
Kako Bandić navodi, mnogi istraživači su smatali da je porodična slava specifična po svojoj religijskoj sadržini, pa su, tako, njenu različitost u odnosu na ostale praznike prepoznavali u glavnim obredima koji se u slavi javljaju (lo-mljenje kolača i dizanje u slavu), ili rekviztima koji se u tim obredima koriste, kao što su slavska sveća, slavski kolač, vino, žito, ulje i tamjan. Međutim, pokazalo se da ni pomenuti obredi niti rekviziti nisu svojstveni samo slavskom ritualu. Oni su u uptrebi u mnogim crkvenim ali i narodnim ritualima i obredima, kao što su liturgije, pomeni, svadbene gozbe ili agrarni rituali.
Takođe, u literaturi se može naići na mišljenje da specifičnost porodične slave predstavlja motivisanost njenih obreda, odnosno, zamišljeni ciljevi ko-jima su ti obredi inspirisani. U tom smislu, po jednima je slava praznik posvećen mrtvima, izraz poštovanja prema precima, dok po drugima, slava pre svega predstavlja praznik posvećen obezbeđivanju dobrobiti i plodnosti za žive pripadnike porodice i celokupno domaćinstvo. Kada se ove tvrdnje razmotre, može se zaključiti da bilo koji praznik koji ima u sebi zastupljenu komponentu kulta mrtvih ili kulta plodnosti, kao što su Božić, Đurđevdan, Ivandan ili Duhovi, može da pledira na iste ciljeve, pa prema tome, ni oni ne mogu da predstavljaju specifičnost porodične slave.
Još jedan od elemenata koji se navodi kako bi se pokazala specifičnost slave jeste i njen religijski objekat, odnosno, činjenica da je slava posvećena jednom od hrišćanskih svetaca. Bandić smatra da se po ovom obeležju slava stvarno razlikuje od ostalih praznika, ali da ova tvrdnja može da se odnosi na tradicionalnu slavu, međutim, ne i na savremenu. Bandić, naime, smatra da su danas predstave o slavskom svetitelju kao porodičnom patronu, uglavnom, izbledele ili nestale, pa tako nailazimo na svečare koji slave Sv. Đorđa ili Sv. Nikolu ali ne veruju da oni mogu da utiču na život porodice, ili, pak, slave Đurđevdan i Nikoljdan – ne svetite-lje, nego dane koji su im posvećeni.
Na osnovu svega rečenog, Bandić zaključuje da porodična slava kao religijski praznik nema jasan i specifičan identitet i smatra da se njena po-sebnost mora potražiti u drugim aspektima. Imajući u vidu da je slava po-red religijskog i društveni praznik, moguće je pretpostaviti da se njena specifičnost nalazi upravo na njenom društvenom planu.
Bandić upućuje na povezanost religijske i društvene komponente ovog praznika – u tradicionalnoj formi, slava je praznik hrišćanskog svetitelja koji je vezan za određenu, konkretnu porodicu. Dakle, slava nije samo jedan od porodičnih praznika, već je jedini praznik porodice. Ova konstatacija važi kako za tradicionalnu, tako i za savremenu verziju porodične slave i iz ove osobenosti proizilazi i sledeća – posmatrana iz perspektive šire, seoske za-jednice, ona dobija umnoženu formu i manifestuje se kao skup praznika koji su razdeljeni na različite porodice i vezani su za različite datume.
Imajući u vidu početne petpostavke, dakle, da je formalnom specifičnošću slave determinisana i njena funkcionalna specifičnost, Bandić pretpostavlja da porodična slava – zato što je jedini praznik porodice i jedini praznik sa umnoženom formom – ima neke specifične funkcije i uloge u uslovima seoskog života.
Tako, primećuje se da razlika u vremenu proslavljanja porodičnih sla-va omogućava međusobne posete, što je prema Bandićevom mišljenju, najznačajniji vid ovog proslavljanja. Porodica koja slavi priređuje svečanu gozbu za rodbinu, prijatelje i susede, međutim, poseta se mora uzvratiti inače bi se lanac uzajamnog posećivanja prekidao. Društvena sadržina sla-ve je sledeća - to je dan kada porodica prima goste i, na tradicijom utvrđen način, pruža im gostoprimstvo. Dakle - porodična slava funkcioniše kao poseban vid ustanove gostoprimstva
Slava je jedna od institucija kojima se zadovoljava potreba malih zajed-nica, kao što je naše selo, da organizuju interpersonalne i interporodične od-nose. Ono što je kao ustanovu gostoprimstva razlikuje od ostalih sličnih svetkovina, to jest, od ostalih oblika gostoprimstva jeste to što je periodična. Mogućnost poremećeja međuljudskih odnosa u maloj zajednici je velika, za-to ih je potrebno neprestano držati pod kontrolom. Kontinuitetom ukazivanja slavskog gostoprimstva održava se i kontinuitet međuljudskih odnosa. Međutim periodičnost i kontinuitet nisu jedine karakeristike slavskog gosto-primstva. Za razliku od ostalih vidova gostoprimstva, kod porodične slave je značajan i reciprocitet. To znači da su svim akterima gostoprimstva dodelje-na ista prava i obaveze – tokom godine, domaćin će biti i u ulozi gosta, dok će njegovi gosti uzeti i ulogu domaćina, pa se, prema tome, njihovo komuni-ciranje zasniva na poštovanju načela jednakosti. Tako, iako u stvarnom životu ima i manje ili više moćnih, kao i bogatih i siromašnih, naizmeničnim gošćenjima i gostovanjima proklamuje se obrazac ponašanja koji je poželjan i u drugim situacijama.
Dalje, imajući u vidu da je slava praznik jedne porodice, Bandić ističe još jednu funkciju porodične slave - porodična slava može da funkcioniše i kao specifično sredstvo društvenog označavanja
U seoskoj sedini, kaže Bandić, prezimena nisu bila, niti su danas, jedi-na oznaka porodice. Postoje situacije kada nije dovoljno uputiti na kon-kretnu porodicu samo putem prezimena, već je ponekad potrebno uključiti i porodičnu slavu koju slave. Situacija kada obeležavanje samo prezime-nom nije dovoljno ili nije adekvatno, uglavnom se vezuje za dva segmenta društvenog života – za orođavanje i nasleđivanje.
Velike migracije srpkog stanovništva dovele su do značajnih demo-grafskih promena i do zbrke u sistemu srodstva, zatim, prezimena su često menjala svoje oblike a, pritom, neka od njih su toliko rasprostranjena da kao sredstvo označavanja nemaju veliku vrednost - istovetnost prezimena ne može da bude dokaz o postojanju srodničke veze, kao što ni razlike u prezimenima ne mogu da budu garant nepostojanja srodničke veze. U slučajevima sklapanja braka, zbog svega navedenog, ponekad se oseća po-treba za uvođenjem dopunskog, sekundarnog sistema obeležavanja, kako bi se izbegla mogućnost postojanja srodničkih veza među budućim supružnicima, a u pojedinim krajevima slava ima ulogu takvog pokazate-lja. Tako, na primer, ukoliko se momak i devojka isto prezivaju i njihove porodice obeležavaju istu slavu, brak se obično izbegava.
Označavajuća svojstva slave koriste se i u situacijama kada jedna po-rodica nasleđuje imanje koje je pripadalo drugoj porodici. Prema opštim principima nasleđivanja u našoj tradicionalnoj kulturi, onaj ko poseduje određeno imanje ima pravo da slavi određenu slavu i obrnuto, onaj ko slavi određenu slavu ima pravo na određeno imanje. Nova slava tako, može da predstavlja specifičan znak svojine nad nasleđenim imanjem, odnosno, preuzimajući slavu od prethodnog vlasnika, naslednici na društveno pri-znat način potvrđuju svoja novostečena prava.
Prethodni primeri nisu jedini pokazatelji ”označavajućeg” potencijala slave. Porodična slava predstavlja jedan od značajnijih elemenata u nacio-nalnoj simbolici Srba, pa se gotovo podrazumeva da porodica koja obeležava slavu jeste srpska porodica. Na taj način slava funkcioniše i kao vrsta nacionalnog obeležja.
U periodu nakon II svetskog rata, u uslovima dominacije komunističke ideologije, porodična slava je predstavljala vrstu političkog obeležja - ko-munisti ili nisu obeležavali slavu, ili su je slavili u redukovanoj formi, bez verskih elemenata. Ova funkcija slave prisutna je i danas, ali uglavnom u ulozi označitelja diskontinuiteta sa prethodnim komunističkim i socijalističkim vremenima.
Funkcionalna analiza porodične slave
Za razliku od najvećeg broja dotadašnjih radova, koji su, uglavnom, imali za cilj da rekonstruišu poreklo i razvoj proslavljanja krsnog imena, Dušan Bandić se u svojoj studiji pozabavio problematikom koja se tiče porodične slave u savremenim uslovima.15 Naime, Bandić je pokušao da dođe do odgovora na pitanje zašto je slava, za razliku od većine drugih porodičnih praznika, i dalje veoma ”aktuelna” i nije izgubila mnogo od svog nekadašnjeg značaja.
Pri razmatranju navedenih problema, Bandić je kao polaznu tačku uzeo jedan od temeljnih postulata funkcionalne analize – tezu da je svaki kulturni fenomen determinisan svojim funkcijama, odnosno, da postoji za-to što funkcioniše.
U vezi s prethodno rečenim, Bandić postavlja i dve dodatne pretpo-stavke koje je neophodno razmotriti. Prva pretpostavka je da - ako je sud-bina slave uslovljena njenim funkcijama, onda je ta sudbina specifična zato što su i neke njene funkcije specifične. Druga pretpostavka kaže da ako ta-kve, specifične, funkcije slave stvarno postoje, onda one moraju da budu određene nekom specifičnošću u formi praznika.
Dakle, ukoliko postoje, potrebno je otkriti funkcionalne specifičnosti slave, ali da bi se do njih došlo, potrebno je utvrditi njenu, eventualnu, for-malnu specifičnost.
Kako Bandić navodi, mnogi istraživači su smatali da je porodična slava specifična po svojoj religijskoj sadržini, pa su, tako, njenu različitost u odnosu na ostale praznike prepoznavali u glavnim obredima koji se u slavi javljaju (lo-mljenje kolača i dizanje u slavu), ili rekviztima koji se u tim obredima koriste, kao što su slavska sveća, slavski kolač, vino, žito, ulje i tamjan. Međutim, pokazalo se da ni pomenuti obredi niti rekviziti nisu svojstveni samo slavskom ritualu. Oni su u uptrebi u mnogim crkvenim ali i narodnim ritualima i obredima, kao što su liturgije, pomeni, svadbene gozbe ili agrarni rituali.
Takođe, u literaturi se može naići na mišljenje da specifičnost porodične slave predstavlja motivisanost njenih obreda, odnosno, zamišljeni ciljevi ko-jima su ti obredi inspirisani. U tom smislu, po jednima je slava praznik posvećen mrtvima, izraz poštovanja prema precima, dok po drugima, slava pre svega predstavlja praznik posvećen obezbeđivanju dobrobiti i plodnosti za žive pripadnike porodice i celokupno domaćinstvo. Kada se ove tvrdnje razmotre, može se zaključiti da bilo koji praznik koji ima u sebi zastupljenu komponentu kulta mrtvih ili kulta plodnosti, kao što su Božić, Đurđevdan, Ivandan ili Duhovi, može da pledira na iste ciljeve, pa prema tome, ni oni ne mogu da predstavljaju specifičnost porodične slave.
Još jedan od elemenata koji se navodi kako bi se pokazala specifičnost slave jeste i njen religijski objekat, odnosno, činjenica da je slava posvećena jednom od hrišćanskih svetaca. Bandić smatra da se po ovom obeležju slava stvarno razlikuje od ostalih praznika, ali da ova tvrdnja može da se odnosi na tradicionalnu slavu, međutim, ne i na savremenu. Bandić, naime, smatra da su danas predstave o slavskom svetitelju kao porodičnom patronu, uglavnom, izbledele ili nestale, pa tako nailazimo na svečare koji slave Sv. Đorđa ili Sv. Nikolu ali ne veruju da oni mogu da utiču na život porodice, ili, pak, slave Đurđevdan i Nikoljdan – ne svetite-lje, nego dane koji su im posvećeni.
Na osnovu svega rečenog, Bandić zaključuje da porodična slava kao religijski praznik nema jasan i specifičan identitet i smatra da se njena po-sebnost mora potražiti u drugim aspektima. Imajući u vidu da je slava po-red religijskog i društveni praznik, moguće je pretpostaviti da se njena specifičnost nalazi upravo na njenom društvenom planu.
Bandić upućuje na povezanost religijske i društvene komponente ovog praznika – u tradicionalnoj formi, slava je praznik hrišćanskog svetitelja koji je vezan za određenu, konkretnu porodicu. Dakle, slava nije samo jedan od porodičnih praznika, već je jedini praznik porodice. Ova konstatacija važi kako za tradicionalnu, tako i za savremenu verziju porodične slave i iz ove osobenosti proizilazi i sledeća – posmatrana iz perspektive šire, seoske za-jednice, ona dobija umnoženu formu i manifestuje se kao skup praznika koji su razdeljeni na različite porodice i vezani su za različite datume.
Imajući u vidu početne petpostavke, dakle, da je formalnom specifičnošću slave determinisana i njena funkcionalna specifičnost, Bandić pretpostavlja da porodična slava – zato što je jedini praznik porodice i jedini praznik sa umnoženom formom – ima neke specifične funkcije i uloge u uslovima seoskog života.
Tako, primećuje se da razlika u vremenu proslavljanja porodičnih sla-va omogućava međusobne posete, što je prema Bandićevom mišljenju, najznačajniji vid ovog proslavljanja. Porodica koja slavi priređuje svečanu gozbu za rodbinu, prijatelje i susede, međutim, poseta se mora uzvratiti inače bi se lanac uzajamnog posećivanja prekidao. Društvena sadržina sla-ve je sledeća - to je dan kada porodica prima goste i, na tradicijom utvrđen način, pruža im gostoprimstvo. Dakle - porodična slava funkcioniše kao poseban vid ustanove gostoprimstva
Slava je jedna od institucija kojima se zadovoljava potreba malih zajed-nica, kao što je naše selo, da organizuju interpersonalne i interporodične od-nose. Ono što je kao ustanovu gostoprimstva razlikuje od ostalih sličnih svetkovina, to jest, od ostalih oblika gostoprimstva jeste to što je periodična. Mogućnost poremećeja međuljudskih odnosa u maloj zajednici je velika, za-to ih je potrebno neprestano držati pod kontrolom. Kontinuitetom ukazivanja slavskog gostoprimstva održava se i kontinuitet međuljudskih odnosa. Međutim periodičnost i kontinuitet nisu jedine karakeristike slavskog gosto-primstva. Za razliku od ostalih vidova gostoprimstva, kod porodične slave je značajan i reciprocitet. To znači da su svim akterima gostoprimstva dodelje-na ista prava i obaveze – tokom godine, domaćin će biti i u ulozi gosta, dok će njegovi gosti uzeti i ulogu domaćina, pa se, prema tome, njihovo komuni-ciranje zasniva na poštovanju načela jednakosti. Tako, iako u stvarnom životu ima i manje ili više moćnih, kao i bogatih i siromašnih, naizmeničnim gošćenjima i gostovanjima proklamuje se obrazac ponašanja koji je poželjan i u drugim situacijama.
Dalje, imajući u vidu da je slava praznik jedne porodice, Bandić ističe još jednu funkciju porodične slave - porodična slava može da funkcioniše i kao specifično sredstvo društvenog označavanja
U seoskoj sedini, kaže Bandić, prezimena nisu bila, niti su danas, jedi-na oznaka porodice. Postoje situacije kada nije dovoljno uputiti na kon-kretnu porodicu samo putem prezimena, već je ponekad potrebno uključiti i porodičnu slavu koju slave. Situacija kada obeležavanje samo prezime-nom nije dovoljno ili nije adekvatno, uglavnom se vezuje za dva segmenta društvenog života – za orođavanje i nasleđivanje.
Velike migracije srpkog stanovništva dovele su do značajnih demo-grafskih promena i do zbrke u sistemu srodstva, zatim, prezimena su često menjala svoje oblike a, pritom, neka od njih su toliko rasprostranjena da kao sredstvo označavanja nemaju veliku vrednost - istovetnost prezimena ne može da bude dokaz o postojanju srodničke veze, kao što ni razlike u prezimenima ne mogu da budu garant nepostojanja srodničke veze. U slučajevima sklapanja braka, zbog svega navedenog, ponekad se oseća po-treba za uvođenjem dopunskog, sekundarnog sistema obeležavanja, kako bi se izbegla mogućnost postojanja srodničkih veza među budućim supružnicima, a u pojedinim krajevima slava ima ulogu takvog pokazate-lja. Tako, na primer, ukoliko se momak i devojka isto prezivaju i njihove porodice obeležavaju istu slavu, brak se obično izbegava.
Označavajuća svojstva slave koriste se i u situacijama kada jedna po-rodica nasleđuje imanje koje je pripadalo drugoj porodici. Prema opštim principima nasleđivanja u našoj tradicionalnoj kulturi, onaj ko poseduje određeno imanje ima pravo da slavi određenu slavu i obrnuto, onaj ko slavi određenu slavu ima pravo na određeno imanje. Nova slava tako, može da predstavlja specifičan znak svojine nad nasleđenim imanjem, odnosno, preuzimajući slavu od prethodnog vlasnika, naslednici na društveno pri-znat način potvrđuju svoja novostečena prava.
Prethodni primeri nisu jedini pokazatelji ”označavajućeg” potencijala slave. Porodična slava predstavlja jedan od značajnijih elemenata u nacio-nalnoj simbolici Srba, pa se gotovo podrazumeva da porodica koja obeležava slavu jeste srpska porodica. Na taj način slava funkcioniše i kao vrsta nacionalnog obeležja.
U periodu nakon II svetskog rata, u uslovima dominacije komunističke ideologije, porodična slava je predstavljala vrstu političkog obeležja - ko-munisti ili nisu obeležavali slavu, ili su je slavili u redukovanoj formi, bez verskih elemenata. Ova funkcija slave prisutna je i danas, ali uglavnom u ulozi označitelja diskontinuiteta sa prethodnim komunističkim i socijalističkim vremenima.
Коментари