Тајне у црепуљи
ЗАБЕЛЕЖЕНО НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ
Тајне у црепуљи
Одвајкада су у пиротском крају прављене плитке
посуде за печење хлеба на отвореном огњишту, знало се како су, када и
које жене могле да их праве, о чему говори пример из Гостуше
Фото Аца Ђорђевић
Одувек су мешење хлеба и кување били посао жена, а до средине
прошлог века у неким крајевима оне су саме правиле и посуђе, што би се у
народу рекло газиле црепуљу – плитку посуду у којој се пече хлеб на
отвореном огњишту. Додуше, у појединим областима централне Србије
израђују их и данас, али мушкарци. Oсновна разлика је у томе што су
женске део домаће радиности, уобичајених кућних послова, а мушке се
производе полупрофесионално. Женске црепуље могу да имају рупу (у
западној Србији на пример), као што се и мушке израђују и без механичке
справе, и уз употребу ручног витла, објаснила нам је мр Биљана Ђорђевић,
виши кустос у Народном музеју у Београду.
Црепуља се на балканским просторима, готово неизмењеног облика, израђује од праисторије до данас. На жалост жене их више не газе мада на Старој планини има још оних које су их правиле или се сећају како су то њихове мајке радиле попут Љубине Николић и Вере Манић из села Гостуша. Оне су су то са задовољством и демонстрирале.
– Њихово знање је драгоцено нематеријално културно наслеђе које треба сачувати баш као и објекте и предмете који су захваљујући том знању и умећу настали. Оно је и средство без кога се заштита не може успешно спроводити – појашњава етно-археолог мр Биљана Ђорђевић позивајући се на Конвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа коју је Унеско усвојио 2003, а Србија ратификовала 2010. године.
– У настојању да што дубље проникнемо у тајне настанка керамичких посуда из различитих епоха, с којима сам се као археолог сусретала, у оквиру програма Народног музеја у Београду, покренут је пројекат „Нематеријално наслеђе: етноархеолошка истраживања традиционалних технологија керамике”. Циљеви овог пројекта су, пре свега, документовање и проучавање савремених, традиционалних начина керамичке производње који су истовремено допринос заштити ових технологија које се и данас, у свој својој разноликости, упорно одржавају, упркос напретку цивилизације и глобализацији која незадрживо узима свој данак мењајући наше културно окружење, бришући локалне, регионалне и националне специфичности, а савремени свет чинећи све једноличнијим и безличнијим – каже наша саговорница.
Камено село
Тим стручњака Народног музеја који су чинили Биљана Ђорђевић, Аца Ђорђевић и Драгољуб Златковић, запутио се 2009. године у старопланинско село Гостуша, једно од најзабаченијих у пиротској општини, да би се на лицу места упознали са израдом црепуља. Поред података везаних за глинено посуђе екипа је имала несвакидашњу прилику да ужива у чарима села сазиданог од камена, у коме су куће покривене каменим плочама. Чињеница да „Камено село” верно осликава живот становништва у прошлом веку био је један од повода да се овај крај заштити као јединствена амбијентална целина и културно добро. Што би требало да значи да ће насеље сачувати особености у сваком погледу и да ће се зауставити његово даље пропадање.
Гостуша је због своје архитектуре и близине Завојског језера, изузетан туристички потенцијал. Зато су локалне власт у Пироту, готово, завршиле асфалтни пут до села у коме тренутно живи стотинак махом остарелих душа.
Сачуване старе куће и огњишта права су драгоценост, јер се у њима и данас може заложити ватра и испећи у црепуљи погача, слађа од сваког колача.
– Имали смо прилику да пробамо погаче, од истог теста, печене у црепуљи, тепсији и у пећи. Биле су потпуно различитог укуса, оне из црепуље ненадмашне – каже наша саговорница.
Пут до погаче је започињао у мајдану. Знало се, пре него што замесе тесто и заложе ватру да би испекле хлеб, жене су у стара времена морале прво да направе посуђе. А то је подразумевало да оне копају земљу, припремају је, моделују производе својим рукама, саме их и суше и пеку – записали су својевремено истраживачи.
Керамичка производња у Србији, сазнајемо од саговорнице, има вишевековну традицију. Елементи огњишног ансамбла који уз црепуљу подразумевају вршник (поклопац) и топке (на које се ставља црепуља да се одигне од поднице огњишта) и данас се могу видети по планинским селима југоисточне Европе, али и при археолошким ископавањима од неолита до средњег века. Црепуље су, осим у Србији, представљале обавезан кухињски инвентар и у Румунији, Бугарској, Македонији, Грчкој, Албанији и Црној Гори.
Женске црепуље обликују се рукама, без употребе било каквог алата. Чињеница да је реч о кућној радиности, која се прилагођава карактеристикама обрађиване глине, објашњава бројне локалне разноликости у изради, како у технолошком поступку, тако и у обичајима и ритуалима који повремено прате њихову израду. То је женама обавезан посао, као што им је обавезно да знају плести чарапе, ткати, прати, месити и кувати јело, памте стари.
Свако село везује израду за одређени празник или недељу, рецимо Видовдан, Свети Јован биљобер, када се моћ светаца уграђује у црепуљу. Значи када је црвено слово у календару и нерадни дан. По земљу се ишло рано ујутру како би се у црепуљу уградиласнага почетка дана.
Свака кућа другачије
Гажење црепуља обављало се углавном у топлим месецима, истиче мр Ђорђевић, у пролеће или рану јесен, када нема великих пољских радова, што је обезбеђивало довољно времена да се црепуље добро осуше пре прве употребе. Целокупан процес могао је да траје и до недељу дана.
Проналазак одговарајућег мајдана глине први је корак у изради посуда... Глина се вадила копањем и до куће доносила најчешће у торбама и џаковима на леђима. Пре моделовања морала је да се припреми. Очишћена глина распростирана је или скупљана на гомилу на равној површини на којој ће се газити. Током гажења жене су се кретале укруг додајући глини различите примесе: козју или коњску длаку, кучину, сламу, плеву, па чак и со. Што је зависило од квалитета глине и разликовало се од куће до куће.
Припремљена глинена маса дељена је међу женама које су је газиле. Свака од њих преносила је свој део на место на којем ће моделовати црепуље, где су оне и остајале све док се не осуше, од неколико дана до неколико месеци. Готова црепуља је глачана влажним рукама, чистом водом или ретком глином, али и разређеном балегом, да би се спречило пуцање.
„Женске црепуље се нису пекле пре прве употребе. Њихово прво коришћење је, заправо, почетак њиховог печења. Пре печења хлеба, црепуље су постављане на топке отвором према огњишту и загреване док не побеле. У тако загрејан суд спуштано је тесто, а црепуља враћана на огњиште и поклапана претходно загрејаним вршником (глиненим или металним) који је прекриван жаром. Женске црепуље се нису израђивале искључиво због немогућности да се набави савременије посуђе, о чему сведочи и податак да су чак и жене грнчара газиле црепуље”, забележила је мр Ђорђевић у својој књизи „Традиционална керамичка производња у Србији”.
Добра црепуља у сталној употреби може да траје и више од десет година. У случају да се поломи, њени делови се уграђују у ограду око куће или тамо где је неће газити људи и стока.
– Израда мушких црепуља без грнчарског витла свакако је активност новијег датума, проистекла из потражње за посудама ове врсте, првенствено у областима у којима се жене нису бавиле том делатношћу. Израђују их мајстори – црепуљари. Ове црепуље, увек са рупом у средини, правилног су облика и уједначене дебљине зидова, лакше су и чвршће будући да су пре употребе печене. Данас се израђују само у Рујишту код Ражња. Поред поменутих, у мушке црепуље спадају и такозване ужичке црепуље, које се и данас граде на ручном лончарском витлу у Злакуси. Црепуље се никада нису израђивале на ножном витлу – објашњава етно-археолог и додаје:
– Ручно витло карактеристично је за западну Србију. Све до средине 20. века издвајала су се четири центра ручног витла у Србији: коренитски, ужички, пазарски и ђаковички. Данас је село Злакуса последња локација на којој се још израђује лончарија на ручном витлу.
Црепуља као једна од ствари у покућству некадашњих старопланинских села можда и не завређује посебну пажњу. Али, ако је сагледамо кроз призму знања и вештина она је аутентична креација и значајан пример културног наслеђа, превасходно у нематеријалном смислу. И ту долазимо до туризма. Поступак израде црепуља и спремање традиционалних јела у њима, могу се директно уткати у туристички доживљај. Посетилац би се могао укључити у процес од копања глине, преко гажења, до печења, а такође и у припрему хлеба и традиционалних јела, као што је то био случај са екипом археолога из Шпаније који су после свега најавили да долазе са својим пријатељима, поново.
Славица Берић
-----------------------------------------
Три пута
У етнографској литератури забележени су многи магијски и обредни аспекти у изради црепуља: одређено време за копање глине (верски празник), одређени дани за прављење црепуља (увек исти дан у недељи: среда, недеља, или дан када је пун месец), ограничења у вези с култом мртвих (забрана прављења црепуља у кући у којој је неко умро од 40 дана до три године); ритуално певање уз копање глине.
Посебно су била поштована правила везана за жену, пре свега њену полност и репродуктивну функцију (учешће само девојака, девојака и жена које су газиле као девојке, само жена, ритуална чистота, забрана гажења за трудне жене итд.), свечана одећа...
Правило непарног броја (окупљање непарног броја жена; непаран број одлазака по глине – најчешће три пута; доношење глине с три места; гажење глине три пута по три круга, укупно девет пута; непарни број црепуља итд.).
Црепуља се на балканским просторима, готово неизмењеног облика, израђује од праисторије до данас. На жалост жене их више не газе мада на Старој планини има још оних које су их правиле или се сећају како су то њихове мајке радиле попут Љубине Николић и Вере Манић из села Гостуша. Оне су су то са задовољством и демонстрирале.
– Њихово знање је драгоцено нематеријално културно наслеђе које треба сачувати баш као и објекте и предмете који су захваљујући том знању и умећу настали. Оно је и средство без кога се заштита не може успешно спроводити – појашњава етно-археолог мр Биљана Ђорђевић позивајући се на Конвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа коју је Унеско усвојио 2003, а Србија ратификовала 2010. године.
– У настојању да што дубље проникнемо у тајне настанка керамичких посуда из различитих епоха, с којима сам се као археолог сусретала, у оквиру програма Народног музеја у Београду, покренут је пројекат „Нематеријално наслеђе: етноархеолошка истраживања традиционалних технологија керамике”. Циљеви овог пројекта су, пре свега, документовање и проучавање савремених, традиционалних начина керамичке производње који су истовремено допринос заштити ових технологија које се и данас, у свој својој разноликости, упорно одржавају, упркос напретку цивилизације и глобализацији која незадрживо узима свој данак мењајући наше културно окружење, бришући локалне, регионалне и националне специфичности, а савремени свет чинећи све једноличнијим и безличнијим – каже наша саговорница.
Камено село
Тим стручњака Народног музеја који су чинили Биљана Ђорђевић, Аца Ђорђевић и Драгољуб Златковић, запутио се 2009. године у старопланинско село Гостуша, једно од најзабаченијих у пиротској општини, да би се на лицу места упознали са израдом црепуља. Поред података везаних за глинено посуђе екипа је имала несвакидашњу прилику да ужива у чарима села сазиданог од камена, у коме су куће покривене каменим плочама. Чињеница да „Камено село” верно осликава живот становништва у прошлом веку био је један од повода да се овај крај заштити као јединствена амбијентална целина и културно добро. Што би требало да значи да ће насеље сачувати особености у сваком погледу и да ће се зауставити његово даље пропадање.
Гостуша је због своје архитектуре и близине Завојског језера, изузетан туристички потенцијал. Зато су локалне власт у Пироту, готово, завршиле асфалтни пут до села у коме тренутно живи стотинак махом остарелих душа.
Сачуване старе куће и огњишта права су драгоценост, јер се у њима и данас може заложити ватра и испећи у црепуљи погача, слађа од сваког колача.
– Имали смо прилику да пробамо погаче, од истог теста, печене у црепуљи, тепсији и у пећи. Биле су потпуно различитог укуса, оне из црепуље ненадмашне – каже наша саговорница.
Пут до погаче је започињао у мајдану. Знало се, пре него што замесе тесто и заложе ватру да би испекле хлеб, жене су у стара времена морале прво да направе посуђе. А то је подразумевало да оне копају земљу, припремају је, моделују производе својим рукама, саме их и суше и пеку – записали су својевремено истраживачи.
Керамичка производња у Србији, сазнајемо од саговорнице, има вишевековну традицију. Елементи огњишног ансамбла који уз црепуљу подразумевају вршник (поклопац) и топке (на које се ставља црепуља да се одигне од поднице огњишта) и данас се могу видети по планинским селима југоисточне Европе, али и при археолошким ископавањима од неолита до средњег века. Црепуље су, осим у Србији, представљале обавезан кухињски инвентар и у Румунији, Бугарској, Македонији, Грчкој, Албанији и Црној Гори.
Женске црепуље обликују се рукама, без употребе било каквог алата. Чињеница да је реч о кућној радиности, која се прилагођава карактеристикама обрађиване глине, објашњава бројне локалне разноликости у изради, како у технолошком поступку, тако и у обичајима и ритуалима који повремено прате њихову израду. То је женама обавезан посао, као што им је обавезно да знају плести чарапе, ткати, прати, месити и кувати јело, памте стари.
Свако село везује израду за одређени празник или недељу, рецимо Видовдан, Свети Јован биљобер, када се моћ светаца уграђује у црепуљу. Значи када је црвено слово у календару и нерадни дан. По земљу се ишло рано ујутру како би се у црепуљу уградиласнага почетка дана.
Свака кућа другачије
Гажење црепуља обављало се углавном у топлим месецима, истиче мр Ђорђевић, у пролеће или рану јесен, када нема великих пољских радова, што је обезбеђивало довољно времена да се црепуље добро осуше пре прве употребе. Целокупан процес могао је да траје и до недељу дана.
Проналазак одговарајућег мајдана глине први је корак у изради посуда... Глина се вадила копањем и до куће доносила најчешће у торбама и џаковима на леђима. Пре моделовања морала је да се припреми. Очишћена глина распростирана је или скупљана на гомилу на равној површини на којој ће се газити. Током гажења жене су се кретале укруг додајући глини различите примесе: козју или коњску длаку, кучину, сламу, плеву, па чак и со. Што је зависило од квалитета глине и разликовало се од куће до куће.
Припремљена глинена маса дељена је међу женама које су је газиле. Свака од њих преносила је свој део на место на којем ће моделовати црепуље, где су оне и остајале све док се не осуше, од неколико дана до неколико месеци. Готова црепуља је глачана влажним рукама, чистом водом или ретком глином, али и разређеном балегом, да би се спречило пуцање.
„Женске црепуље се нису пекле пре прве употребе. Њихово прво коришћење је, заправо, почетак њиховог печења. Пре печења хлеба, црепуље су постављане на топке отвором према огњишту и загреване док не побеле. У тако загрејан суд спуштано је тесто, а црепуља враћана на огњиште и поклапана претходно загрејаним вршником (глиненим или металним) који је прекриван жаром. Женске црепуље се нису израђивале искључиво због немогућности да се набави савременије посуђе, о чему сведочи и податак да су чак и жене грнчара газиле црепуље”, забележила је мр Ђорђевић у својој књизи „Традиционална керамичка производња у Србији”.
Добра црепуља у сталној употреби може да траје и више од десет година. У случају да се поломи, њени делови се уграђују у ограду око куће или тамо где је неће газити људи и стока.
– Израда мушких црепуља без грнчарског витла свакако је активност новијег датума, проистекла из потражње за посудама ове врсте, првенствено у областима у којима се жене нису бавиле том делатношћу. Израђују их мајстори – црепуљари. Ове црепуље, увек са рупом у средини, правилног су облика и уједначене дебљине зидова, лакше су и чвршће будући да су пре употребе печене. Данас се израђују само у Рујишту код Ражња. Поред поменутих, у мушке црепуље спадају и такозване ужичке црепуље, које се и данас граде на ручном лончарском витлу у Злакуси. Црепуље се никада нису израђивале на ножном витлу – објашњава етно-археолог и додаје:
– Ручно витло карактеристично је за западну Србију. Све до средине 20. века издвајала су се четири центра ручног витла у Србији: коренитски, ужички, пазарски и ђаковички. Данас је село Злакуса последња локација на којој се још израђује лончарија на ручном витлу.
Црепуља као једна од ствари у покућству некадашњих старопланинских села можда и не завређује посебну пажњу. Али, ако је сагледамо кроз призму знања и вештина она је аутентична креација и значајан пример културног наслеђа, превасходно у нематеријалном смислу. И ту долазимо до туризма. Поступак израде црепуља и спремање традиционалних јела у њима, могу се директно уткати у туристички доживљај. Посетилац би се могао укључити у процес од копања глине, преко гажења, до печења, а такође и у припрему хлеба и традиционалних јела, као што је то био случај са екипом археолога из Шпаније који су после свега најавили да долазе са својим пријатељима, поново.
Славица Берић
-----------------------------------------
Три пута
У етнографској литератури забележени су многи магијски и обредни аспекти у изради црепуља: одређено време за копање глине (верски празник), одређени дани за прављење црепуља (увек исти дан у недељи: среда, недеља, или дан када је пун месец), ограничења у вези с култом мртвих (забрана прављења црепуља у кући у којој је неко умро од 40 дана до три године); ритуално певање уз копање глине.
Посебно су била поштована правила везана за жену, пре свега њену полност и репродуктивну функцију (учешће само девојака, девојака и жена које су газиле као девојке, само жена, ритуална чистота, забрана гажења за трудне жене итд.), свечана одећа...
Правило непарног броја (окупљање непарног броја жена; непаран број одлазака по глине – најчешће три пута; доношење глине с три места; гажење глине три пута по три круга, укупно девет пута; непарни број црепуља итд.).
објављено: 22.12.2014
Коментари