Слава може и у ресторану, али умерена
Слава може и у ресторану, али умерена
Не постоји правило да слава мора да се обележава
у кући, њен смисао је у молитви, заједништву и бризи за оне који имају
мање него ми
Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза
препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске
специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су
некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана
обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу.
Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових
новина гледа црква?
– Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.
Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.
– Смисао крсне славе је пре свега у молитви, учествовању славара на светој литургији и гостољубљу. Слава има и социјални аспект, пошто је то због данашњег темпа живота и отуђености понекад и једина прилика да се сусретнемо са рођацима и пријатељима. Најважније је ипак да будемо умерени у свему, да славу обележимо како доликује, без разметања и кича али и да се сетимо оних који немају и да им баш тог дана помогнемо, дарујући према својим могућностима сиротишта народне кухиње и сличне установе – објашњава наш саговорник..
Начин обележавања крсне славе спада у домен народних обичаја који се разликују од једног до другог места у Србији, а тако је било и у прошлости. На селу је у великим кућама лако било примити већи број гостију, а домаћици је у припреми хране помагала породица, родбина, комшије...
– Променио се начин живота и ми томе морамо да се прилагодимо. Не можете очекивати од домаћице која добије један слободан дан за славу да спреми трпезу за велики број званица. Зато није необично што неки прибегавају куповини готових производа и наручивању хране. Весеље није страно православном етосу. Хришћанство је вера радости, како нас учи апостол Павле. Важно је да све буде са мером како би било „милом Богу приступачно” – истиче Ђаковац.
Иако се некима чини да је прослава славе у предузећу или политичкој странци помодарство, наш саговорник истиче да је такво обележавање славе било присутно и у прошлости, у виду еснафских слава.
– Свака група људи која је на неки начин организована може да обележи молитвом славу свог предузећа, удружења или институције. Понављам, важно је имати меру и не заборавити оне међу нама који су потребити а којих је тако много. Како ћемо у миру и радости прослављати славу ако смо заборавили оне који гладују, или још горе, ако смо некоме – као неки недавно оним јадним Сиријцима – ускратили основно људско и хришћанско гостопримство – каже Ђаковац.
Иако се у јавности често говори о весељима на славама у ресторанима, др Весна Марјановић, етнолог Етнографског музеја у Београду, сматра да су такве врсте прослава – малобројне.
– Бавим се истраживањем годинама, а само два пута, деведесетих година у Новом Саду и недавно у Крушевцу, била сам на слави у ресторану. Када сам питала власника хотела у Крушевцу зашто славу организује у ресторану, одговорио ми је: „То је моја кућа” – објашњава Марјановићева.
Иако нас је промена у начину живота нагнала да променимо и неке обичаје у вези са славама, по речима наше саговорнице, ипак смо сачували обичаје слављења из прошлости.
– Слава је друштвени и религијски догађај и обележава се различито од места до места. У неким крајевима Србије иде позивар и зове госте да дођу на славу, у другима становници тврде да се на славу не зове. На југу Србије слави се вече пред славу, док таквог обичаја нема на северу земље. У Војводини, на пример, донедавно се нису правили колачи за славу, док у другим местима слава не може да се замисли без ове посластице – каже Весна Марјановић, која додаје да се у обележавање славе последњих година укључује и све већи број младих и деце.
---------------------------------------------------------------------------
Трпеза симбол заједништва
У неким старим господским породицама у Београду био је обичај да славу не обележавају уз богату трпезу, већ уз кафу и ситне колаче. Слава није само храна и пиће, али не може бити ни без хране и пића, макар и најскромније трпезе, каже Александар Ђаковац.
– Окупљање за трпезом симбол је заједништва, и Христос је обедовао са својим ученицима. Због начина живота ретке су прилике када се срећемо са родбином и пријатељима и због тога је важно да се крсна слава обележи и на овај начин – објашњава наш саговорник.
– Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.
Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.
– Смисао крсне славе је пре свега у молитви, учествовању славара на светој литургији и гостољубљу. Слава има и социјални аспект, пошто је то због данашњег темпа живота и отуђености понекад и једина прилика да се сусретнемо са рођацима и пријатељима. Најважније је ипак да будемо умерени у свему, да славу обележимо како доликује, без разметања и кича али и да се сетимо оних који немају и да им баш тог дана помогнемо, дарујући према својим могућностима сиротишта народне кухиње и сличне установе – објашњава наш саговорник..
Начин обележавања крсне славе спада у домен народних обичаја који се разликују од једног до другог места у Србији, а тако је било и у прошлости. На селу је у великим кућама лако било примити већи број гостију, а домаћици је у припреми хране помагала породица, родбина, комшије...
– Променио се начин живота и ми томе морамо да се прилагодимо. Не можете очекивати од домаћице која добије један слободан дан за славу да спреми трпезу за велики број званица. Зато није необично што неки прибегавају куповини готових производа и наручивању хране. Весеље није страно православном етосу. Хришћанство је вера радости, како нас учи апостол Павле. Важно је да све буде са мером како би било „милом Богу приступачно” – истиче Ђаковац.
Иако се некима чини да је прослава славе у предузећу или политичкој странци помодарство, наш саговорник истиче да је такво обележавање славе било присутно и у прошлости, у виду еснафских слава.
– Свака група људи која је на неки начин организована може да обележи молитвом славу свог предузећа, удружења или институције. Понављам, важно је имати меру и не заборавити оне међу нама који су потребити а којих је тако много. Како ћемо у миру и радости прослављати славу ако смо заборавили оне који гладују, или још горе, ако смо некоме – као неки недавно оним јадним Сиријцима – ускратили основно људско и хришћанско гостопримство – каже Ђаковац.
Иако се у јавности често говори о весељима на славама у ресторанима, др Весна Марјановић, етнолог Етнографског музеја у Београду, сматра да су такве врсте прослава – малобројне.
– Бавим се истраживањем годинама, а само два пута, деведесетих година у Новом Саду и недавно у Крушевцу, била сам на слави у ресторану. Када сам питала власника хотела у Крушевцу зашто славу организује у ресторану, одговорио ми је: „То је моја кућа” – објашњава Марјановићева.
Иако нас је промена у начину живота нагнала да променимо и неке обичаје у вези са славама, по речима наше саговорнице, ипак смо сачували обичаје слављења из прошлости.
– Слава је друштвени и религијски догађај и обележава се различито од места до места. У неким крајевима Србије иде позивар и зове госте да дођу на славу, у другима становници тврде да се на славу не зове. На југу Србије слави се вече пред славу, док таквог обичаја нема на северу земље. У Војводини, на пример, донедавно се нису правили колачи за славу, док у другим местима слава не може да се замисли без ове посластице – каже Весна Марјановић, која додаје да се у обележавање славе последњих година укључује и све већи број младих и деце.
---------------------------------------------------------------------------
Трпеза симбол заједништва
У неким старим господским породицама у Београду био је обичај да славу не обележавају уз богату трпезу, већ уз кафу и ситне колаче. Слава није само храна и пиће, али не може бити ни без хране и пића, макар и најскромније трпезе, каже Александар Ђаковац.
– Окупљање за трпезом симбол је заједништва, и Христос је обедовао са својим ученицима. Због начина живота ретке су прилике када се срећемо са родбином и пријатељима и због тога је важно да се крсна слава обележи и на овај начин – објашњава наш саговорник.
Коментари