Vile među nama

Tamara Lujak

24.11.2008.


O njihovoj lepoti možda je pametnije da ne govorimo, ali kako da ne spomenemo osmeh poput niske bisera, belo groce kao u labuda ili tanku, vitku nogu i korak lak poput lahora?

Znamo li tačno koliko vila nastanjuje naš svet? Možda ih ima koliko i izvora na Vilinoj planini? Ali, da li znamo koliko ima izvora na Vilinoj planini? Možda koliko i vlati trave u gori ili kapljica rose u polju?

Mogu li se pouzdano opisati, nabrojiti sve njihove vrline, njihove mane? Može li se ko pohvaliti da je sa vilama drugovao, dane krojio, snove snivao? Brže su od vetra, ili možda nisu? Vitkije su od breze, ili ipak nisu? Belje su od snega na visokim planinama. Može li se smrtan čovek sa njima u koštac uhvatiti? Može li iz susreta sa vilom da izađe kao pobednik? Jer, iako su obdarene mnogim (nadljudskim) vrlinama i izvanrednom lepotom, znaju da budu i opake i osvetoljubive.

U našem je narodu duboko ukorenjeno verovanje da su vile prvobitno nastale kao duhovi vazduha i oluja, koji mogu biti i duhovi mrtvih, te odut verovanje da vile mogu biti i duše prerano umrlih devojaka. Kako su nastale u vreme kad je sam svet stasavao, tako su vile mogle da biraju svoje stanište, a kako raznih vila i ćudi njinih ima, tako su raznorodna staništa za sebe pronašla. Pojedine nastanjuju nebeske visine, pojedine zemljine dubine, neke žive u uzburkanom moru, neke žive na rekama ili jezerima, druge izvorima upravljaju, ali ima i onih koje vole goru ili šumu, ili pak samotno drvo nastanjuju.
O njihovoj lepoti možda je pametnije da ne govorimo, ali kako da ne spomenemo osmeh poput niske bisera, belo groce kao u labuda ili tanku, vitku nogu i korak lak poput lahora? Kako da ne spomenemo njihove tanke i providne halje koje se po zemlji vuku, dugačke kose do pojasa, oči tamne kao u goluba? Ako li poseduju natprirodnu i nezaboravnu, uznemirujuću lepotu, kakve li tek onda moći poseduju? Šta li su sve u stanju da urade? Mogu oblake da predvode, munjama i gromovima gospodare, mogu more i jezera da uzburkaju, izvore da zaustave ili zalede, mogu pogledom da usmrte, ali i svaku boljku izleče; u kolu najčešće igraju, nebom krstare, gorom pevaju, meleme i ukusna jela spravljaju, sviraju i vezu na đerđefu.

Zbog tih i takvih moći, ali i zbog svoje prijatne spoljašnjosti i drugih ženskih osobina, oduvek su privlačile mladiće, seljane, junake, ali i starce da se sa njima u kolo uhvate ili u pevanju ili strelarstvu takmiče. Odvajkada su mladići pokušavali sebi za ljubu da ih privole, ili lukavstvom pridobiju. Ako bi u svom naumu i uspeli, tada bi za ženu dobijali vernu ljubu i izvanrednu domaćicu, koja bi im junake bez premca podarila, ali bi isto tako svaku priliku tražila da ih ostavi i svome se rodu vrati. Možda time potvrđuju svoju „divlju” i neobuzdanu prirodu kojom čovek ipak ne može da gospodari ili time dokazuju kako se čovek u sile koje ne razume baš sasvim ipak ne treba mešati.
Pa opet, i ako napuste čoveka kojem su decu izrodile, čeda svoja nikad ne napuštaju, već ih stalno, ali krišom, obilaze, neguju i vaspitavaju. Dok su mala hrane ih svojim mlekom te ako su deca muška, izrastu u prave gorostase, junake natprirodne snage, a ako su ženska, bivaju obdarena izvanrednom lepotom i dobrotom. Prema drugim ženama vile znaju da budu zavidljive (i osvetoljubive), ukoliko su bogomdano lepe, ali znaju i da im pomognu, ukoliko se nađu u kakvoj nevolji. Sa drugim vilama vole da druguju, u kolu igraju i vezu na đerđefu, interesantne priče (možda čak i recepte) razmenjuju, prave hleb i meleme, spravljaju ukusna jela i pića, a ponajviše da se takmiče u strelarstvu, trčanju i pevanju. Kako gospodare prirodnim silama i staništima, tako gospodare i biljkama i životinjama, pa ćemo u njihovoj službi često naći vuka i jelena (u koje mogu da se premetnu), krilatog konja, orla i sokola, košute i divokoze (čija stada čuvaju i muzu), krave i volove, zmije i mačke. Kao gospodarice životinja one potvrđuju svoju htonsku prirodu (postoje verovanja da se, kada iz donjeg izađu u gornji svet, vile u zmiju premetnu), ali se upravljanjem životinja i gajenjem stada potvrđuju i kao gospodarice plodnosti.

Na osnovu svega izrečenog, pomislili biste da vile žive dugovečno, da su besmrtne, ali nije baš tako. Mogu, ako tako odaberu, da dele sudbinu svoga staništa, pa tako ako im izvor presuši i njih nestaje, ili ako se sruši ili osuši drvo koje nastanjuju i one umiru, u maglu se pretvaraju. Ukoliko im iz nekog drugog razloga život omrzne sve što treba da urade jeste da prestanu da uzimaju seme saramsaka (belog luka), jer im on besmrtnost daruje i tama će prekriti njihove lepe oči.
Ali, čak i kada bi se i odlučile na takav korak, vile nikad ne bi prestale da žive u našoj mašti, jer: „Naš bi se težak odrekao vjerovanja u svako biće, ali o vili nikako pa nikad.”

Literatura:

Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Srpska književna zadruga, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Prosveta, Partenon M.A.M, Beograd, 1994.
Janko Levnaić, Trava od devet mrakova, Lio: Gornji Milanovac, Kontekst: Valjevo, 2008. Citat na kraju teksta je preuzet iz ove knjige, str. 7.