Први руски буквар
Српски буквар инока Саве Дечанца, последњи је, колико се зна, словенски буквар штампан у 16. веку. Претходе му хрватски глагољички буквар (1527), затим хрватски глагољички буквар Псалтир (1530) и Табле за дицу, штампане глагољицом и ћирилицом (1561).
Први руски буквар штампао је Иван Фјодоров 1574. године. Фјодоров је штампао у Острогу 1578. мали грчко-словенски буквар. Коначно, Фјодоров је штампао, биће у Острогу, између 1578. и 1580: Начало учеiя детем хотящим разумети писание.
Инок Сава Дечанац (монах и писац, прим. Д.К.) приредио је два издања српског буквара, а штампао их је Ђовани Антоније Рампацето у Венецији 1597. Двадесетог маја 1597. завршено је штампање буквара на два непагинована (ненумерисана, прим. Д.К.) листа на осмини, а 25. маја друго издање на четири непагинована листа на шеснаестини.
Букварски део књижице инока Саве за учење читања слаже се умногоме са хрватским глагољичким букваром из 1527. године.
Много више се разликује азбука инока Саве од азбуке у руском буквару Ивана Фјодорова из 1574. године. (Упоредо су дата слова из буквара Саве и Фјодорова, прим. Д.К.).После слогова у буквару инока Саве су имена слова азбуке, којих нема у глагољичком буквару, а у буквару Ивана Фјодорова из1574. Она су у одељку Азбука . И у овом тексту има разлика.(Следе имена слова у оба буквара, прим. Д.К.). у буквару инока Саве после назива слова следе текстови за читање. Они су несумњиво узети из руског буквара Ивана Фјодорова. У руском буквару на почетку је реченица које нема код инока Саве: За молитв святых отец наших, Господи Исусе Христе сине Божии помилуй нас. Али је зато преузео следећи стих: Слава тебе Боже наш, слава тебе. […]
Не само текст, него и слова којих нема у азбуци буквара инока Саве сведоче да је текст преузет из руског буквара. Таква су слова: оу, ы и ъ.
Битне разлике између буквара инока Саве, хрватског глагољичког буквара из1527. И руског буквара из1574. У томе су што је инок Сава после азбуке дао самогласнике, вокале: а, е,и, ω, оу, али не и 8 (у).
Инок Сава је на крају буквара дао и грчке бројеве ћириличким словима. Ваља рећи да у глагољичком буквару нема никаквих бројева, ни словенских, глагољицом нити арапских. Грчки бројеви дати су у руском буквару испред одељака (лекције).
Инок Сава је знао и за хрватски глагољички буквар из1527. и руски буквар из 1574, или онај између 1578. и 1580. године. Ни један ни други нису му били довољни, па их је допуњавао. Није преузимао русизме из буквара Ивана Фјодорова. За све текстове имао је српскословенске изворе.
Судећи по букварима, инок Сава је био од образованијих Срба, дабогме ако је он њихов аутор.
Инок Сава јасно је разликовао рускословенски од српског и водио је рачуна да уџбеник буде онолико српски колико је руски био за своје ученике. Филолозима је инок Сава омогућио да упореде оновремени рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и још у уџбеницима.
За буквар инока Саве у науци се сазнало касно, тек 1903. године. Друго издање буквара набавио је И. Крилов, руски конзул у Скадру. Буквар је показао публицисти Окици Глушчевићу, а потом му послао и препис. Глушчевић је препис предао Љубомиру Стојановићу. О буквару Стојановић је написао онолико колико је сазнао из преписа, који је и објавио.
Ђорђе Сп. Радојичић обавестио је научни свет у божићном броју београдске Правде да је Народна библиотека набавила буквар инока Саве. Милорад Ј. Ванлић је написао да буквар припада стилу буквара који су били у употреби од Квинтилијана до Стефанија, 1802, и да се по томе слаже са абецедарима европског Запада. Нагласио је потом да се „јасно види да се правац овог буквара држао тада савременог метода, па се слободно може рећи да је у овом погледу овај српски буквар био савремен“. Није јасно на чему је Ванлић закључио да је „овај буквар ближи Стефанијевом буквару“ када је мало даље додао да „не смемо тврдити ни да је ова метода употребљавана у овом буквару била оригинално дело творца овог нашег буквара“. Буквар инока Саве није био оригинално дело и није се разликовао од оновремених буквара.
Ванлић је на крају рекао и ово: „Да овај буквар има својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком садашњицом, јасно је, али се овај буквар мора ценити само тако ако га упоредимо са тадашњим букварима […] што би било једино логично и оправдано.“ Зашто то није учинио није јасно, али је извесно: да га је упоређивао, не би написао да „смемо рећи да је први српски буквар из 1597. године био за своје доба не само савремен буквар, већ и нешто више, он је за своје доба био напредан буквар“. Савремен је био, а напредан је био колико и они који су му били извор.
Народна библиотека Србије и Народна и Универзитетска библиотека у Сарајеву набавиле су пре 1952. друго издање буквара инока Саве Дечанца. Оба примерка идантична су примерку И. Крилова.
Михаило Блечић је репринт примерка буквара Народне библиотеке Србије пропратио предговором који садржи недопустиве нетачности и произвољности. (Опширније у: Даница, Вукова задужбина, Београд, 1997, стр. 333-40)
Први руски буквар штампао је Иван Фјодоров 1574. године. Фјодоров је штампао у Острогу 1578. мали грчко-словенски буквар. Коначно, Фјодоров је штампао, биће у Острогу, између 1578. и 1580: Начало учеiя детем хотящим разумети писание.
Инок Сава Дечанац (монах и писац, прим. Д.К.) приредио је два издања српског буквара, а штампао их је Ђовани Антоније Рампацето у Венецији 1597. Двадесетог маја 1597. завршено је штампање буквара на два непагинована (ненумерисана, прим. Д.К.) листа на осмини, а 25. маја друго издање на четири непагинована листа на шеснаестини.
Букварски део књижице инока Саве за учење читања слаже се умногоме са хрватским глагољичким букваром из 1527. године.
Много више се разликује азбука инока Саве од азбуке у руском буквару Ивана Фјодорова из 1574. године. (Упоредо су дата слова из буквара Саве и Фјодорова, прим. Д.К.).После слогова у буквару инока Саве су имена слова азбуке, којих нема у глагољичком буквару, а у буквару Ивана Фјодорова из1574. Она су у одељку Азбука . И у овом тексту има разлика.(Следе имена слова у оба буквара, прим. Д.К.). у буквару инока Саве после назива слова следе текстови за читање. Они су несумњиво узети из руског буквара Ивана Фјодорова. У руском буквару на почетку је реченица које нема код инока Саве: За молитв святых отец наших, Господи Исусе Христе сине Божии помилуй нас. Али је зато преузео следећи стих: Слава тебе Боже наш, слава тебе. […]
Не само текст, него и слова којих нема у азбуци буквара инока Саве сведоче да је текст преузет из руског буквара. Таква су слова: оу, ы и ъ.
Битне разлике између буквара инока Саве, хрватског глагољичког буквара из1527. И руског буквара из1574. У томе су што је инок Сава после азбуке дао самогласнике, вокале: а, е,и, ω, оу, али не и 8 (у).
Инок Сава је на крају буквара дао и грчке бројеве ћириличким словима. Ваља рећи да у глагољичком буквару нема никаквих бројева, ни словенских, глагољицом нити арапских. Грчки бројеви дати су у руском буквару испред одељака (лекције).
Инок Сава је знао и за хрватски глагољички буквар из1527. и руски буквар из 1574, или онај између 1578. и 1580. године. Ни један ни други нису му били довољни, па их је допуњавао. Није преузимао русизме из буквара Ивана Фјодорова. За све текстове имао је српскословенске изворе.
Судећи по букварима, инок Сава је био од образованијих Срба, дабогме ако је он њихов аутор.
Инок Сава јасно је разликовао рускословенски од српског и водио је рачуна да уџбеник буде онолико српски колико је руски био за своје ученике. Филолозима је инок Сава омогућио да упореде оновремени рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и још у уџбеницима.
За буквар инока Саве у науци се сазнало касно, тек 1903. године. Друго издање буквара набавио је И. Крилов, руски конзул у Скадру. Буквар је показао публицисти Окици Глушчевићу, а потом му послао и препис. Глушчевић је препис предао Љубомиру Стојановићу. О буквару Стојановић је написао онолико колико је сазнао из преписа, који је и објавио.
Ђорђе Сп. Радојичић обавестио је научни свет у божићном броју београдске Правде да је Народна библиотека набавила буквар инока Саве. Милорад Ј. Ванлић је написао да буквар припада стилу буквара који су били у употреби од Квинтилијана до Стефанија, 1802, и да се по томе слаже са абецедарима европског Запада. Нагласио је потом да се „јасно види да се правац овог буквара држао тада савременог метода, па се слободно може рећи да је у овом погледу овај српски буквар био савремен“. Није јасно на чему је Ванлић закључио да је „овај буквар ближи Стефанијевом буквару“ када је мало даље додао да „не смемо тврдити ни да је ова метода употребљавана у овом буквару била оригинално дело творца овог нашег буквара“. Буквар инока Саве није био оригинално дело и није се разликовао од оновремених буквара.
Ванлић је на крају рекао и ово: „Да овај буквар има својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком садашњицом, јасно је, али се овај буквар мора ценити само тако ако га упоредимо са тадашњим букварима […] што би било једино логично и оправдано.“ Зашто то није учинио није јасно, али је извесно: да га је упоређивао, не би написао да „смемо рећи да је први српски буквар из 1597. године био за своје доба не само савремен буквар, већ и нешто више, он је за своје доба био напредан буквар“. Савремен је био, а напредан је био колико и они који су му били извор.
Народна библиотека Србије и Народна и Универзитетска библиотека у Сарајеву набавиле су пре 1952. друго издање буквара инока Саве Дечанца. Оба примерка идантична су примерку И. Крилова.
Михаило Блечић је репринт примерка буквара Народне библиотеке Србије пропратио предговором који садржи недопустиве нетачности и произвољности. (Опширније у: Даница, Вукова задужбина, Београд, 1997, стр. 333-40)
Драган Колак
Коментари