Србину су гусле прва клетва
Србину су гусле прва клетва
29. јун 2013. | Илија Петровић / Васељенска ТВ
У ауторском песништву, ономе чији су творци познати, могло би бити да су о гуслама најпознатији следећи стихови Бранка Радичевића (1824-1853):
“Гусле моје, овамо те мало! / Амо и ти, танано гудало! / Да превучем, да мало загудим / Да ми срцу одла’не у грудим’ / Та пуно је и препуно среће, / Чудо дивно што не пукне веће!”
Ако и нису, ту су стихови Јована Јовановића Змаја (1833-1904) намењени деци коју и ђедови могу прихватити у крило:
“Узо деда свог унука / Метно га на крило / Па уз гусле певао му / Шта је негда било. / Певао му српску славу / И српске јунаке / Певао му љуте битке / Муке свакојаке…”
У народном гусларском песништву новијег времена (карактеристичном по римама, којих у народним епским песмама нема), могу се чути и следећи стихови:
“Гусле моје од јавора сува / Вас је Србин пет вјекова чува / Те му болне лијечисте груди / И свете му сачувасте труди / И ви сте му прве клетве биле / У изрода гусле не висиле”.
Било како било, гусле су у српском народу једини музички инструмент који, у недостатку писаних извора, на изузетно препознатљив начин чува народну традицију и велике историјске митове.
Та реч – мит -, код оних који се прошлошћу баве у виду заната, добила је поспрдно значење и не представља ништа друго до причину причу, а тако је прихватају и бројни Срби који су научени да беспоговорно прихватају све оно што им стиже “са виших инстанци”, од лица са звучним звањима, научним или другим.
За обичан свет то може бити и разумљиво, али историчарима тако што не би смело промицати, нарочито ако су некада чули или прочитали оно што је пре скоро два века поручио Павел Јожеф Шафарик (1795-1861), у својој књизи О пореклу Словена, на српски језик преведену тек 1998. године:
“Непристрасни историчари давно се слажу у томе, да се и народном предању да за право, да оно мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово право указују му Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања”.
И не само да историографија у Срба, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пергамента” одбацује предања сопственог народа, она не жели да се бави ни оним што би о нечему, о неком догађају, о некој личности, могло сведочити посредно.
Нажалост, иста та историографија и даље изједначује народна предања са митом као празном причом, из простог разлога што њени “важни носиоци” и не знају да се појмом мит, у изворном значењу, означава смена директне и индиректне светлости током основних небеских кретања, на којима се заснива Стварање:
“Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан
Њим пролазе једна за другом, по божанским упутама
И не сусрећу се, не застају, Ноћ и румен Дана,
Лепотице које за истим теже, иако наизглед различите”.
И не знају да мит, у одсуству писмености, настаје и постоји искључиво зарад преношења одређеног знања на нивоу најуопштенијег. Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само бајка.
За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, нарочито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај са Србима – јасно је да он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из даље и ближе прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.
Митови у Срба, у основи, чувари су српске традиције.
Традиција
Бавећи се традицијом у Срба, Радован Самарџић (1922-1994), историчар, у први план истиче исконску потребу српског света да “завештања своје прошлости” кроз векове сачувају као стварни и несумњив темељ свог опстанка; бојазан да би могли изгубити везу с прошлошћу урасла је у њихово биће и преобразила се “у понос својим наслеђем”.
Толика и таква везаност за традицију није била непозната ни српским непријатељима, тако да су се они, у недавним двама светским ратовима, свесрдно трудили “да путем геноцида смање број Срба до близу уништења и да, поврх тога, оспоре преживелом делу тог народа будућност, укинувши му традиције”. Ако су Срби ипак успели да умакну таквим замислима “спољних непријатеља”, није им се дало да се одупру злу домаћему: тек увезена комунистичка идеја, измишљена на европском Западу а намењена искључиво за обрачун с православним руским и српским светом, наметана је тако што је затечено национално, верско, културно, историјско и свако друго наслеђе рушено из темеља, на начин који су његови творци називали револуционарним, а на њихово место “инсталисане” су установе новог поретка, замишљеног без вере, породице, својине и других људских својстава. У сваком случају, ратни походи против Срба, удружени с наказним комунистичким идејама, приближили су Србе оним границама “од којих почиње биолошка и духовна равнодушност”.
Нажалост, Србима такво искуство није било првина. Јер, и кад је немањићка држава пропала, они су сматрали “да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извесност, без обзира на то колико дуго треба на њу чекати”. Услови у којима су се Срби тада нашли били су онеспокојавајући, нарочито због тога што се тај нови поробљивач чинио неуништивим, а можда и зато што су његове границе и силе биле недовољно познате осталом свету. Мада је “потпадањем под турску власт, српски народ могао изгубити наду у потоњи живот”, није му се то десило. Исконски наслућујући да “нема извеснијег пута који води ишчезавању једног народа од сазнања безнадежности”, он се понајпре ослонио на своје традиционалне институције, на цркву и месну самоуправу, а потом и на све оно што је сматрао својим предачким наслеђем.
У мит настао у том времену уграђени су пораз на Пољу Косову и симболика Видовданска. По речима етичара и хеленисте Милоша Ђурића – 1892-1967 – у тексту Видовданска етика, објављеном 1914. године у издању Српског академског друштва “Његош” у Загребу, “као из каквог централног врела, разливале су се гусларске лепоте у многобројне потоке, у богате скале поетских жанрова; из тога ће врела црпсти окрепу за духовну стваралачку снагу и непрегледне армије сутрашњих и најдражих иза нас… У звуковима и речима… наши најбољи песници надахњују се најскупљом и најблагодатнијом нашом националном успоменом која се зове Видовдан”, која се зове Косово, која опстаје као Косовски мит. (Небитно је овде да ли је Матија Бећковић – рођен 1939 – , певајући о Косову, од Чика-Мише позајмио метафору познату као “најскупља реч”).
Потлачени, у рајинском положају, без сопствене властеле, под надзором грчке цркве, Срби су још у првим деценијама турске владавине почели да се осипају, нарочито по рубовима, али је извесно да им се и језгро одржавало с превеликим напорима. И ту, онај “понос својим наслеђем”, нагнао их је да се обрате својим традицијама и да опстану уз ослонац на њих. Може бити да је тај однос према предању остао највидљивији у српском сељаштву у некадашњој јужној Угарској, у времену иза Велике сеобе 1690. године, које је свој статус под окупацијом (у тој окупационој земљи), од самог почетка, упорно сматрало привременим. Ослоњени на најлепше традиције Православне цркве и неугасло сећање на Душаново царство, које се у српским народним школама неговало кроз српске народне песме, пре свега епске, ти су пресељеници у своме премештању у крајеве северно од Саве и Дунава видели пролазно стање и надали се, с упорном вером, своме повратку на напуштена огњишта.
Није без разлога суботички Буњевац Марко Јурић (1880- ? ), правник по образовању али окренут обради свог земљишног поседа, године 1927. говорећи у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о насилном похрваћивању Буњеваца и Шокаца у Војводини Српској, могао изјавити и да “што данас умем да говорим на овом језику, могу једино да захвалим мојој нани, која ме је отхранила и онима, који су се у оно доба постарали да мојој нани у руке донесу српске песмарице од свих прослављених српских јунака. И она дневно читајући те песме, напоји ми душу са нашим говором”.
Иако без оне вертикале која би народ у целини усмерила ка успону, “Срби су се духовно прилагодили непрекидним подсећањем на своју некадашњу величину и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје епске песме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак… Какво му је некада било царство, и шта су изгубили, сведочили су српском народу и они манастири и цркве које им Турци нису порушили… Предање одржавано и преношено песмом било је у потпуном складу с оним што се могло видети у облику старих здања и фресака на њиховим зидовима. Скромни летописци, којих је било међу калуђерима, трудили су се да према старим књигама и легендарном предању сачувају историју од заборава. Није било немогуће да из њихових списа по нека идеја или какав податак продру до оних који су песмом стварали историју”, а лако је могуће да је и међу монасима било оних који су на расположивим историјским подацима градили српску епску поезију.
Историјско и епско
Ту испреплетеност историјског и епског у српском предању, али и многе празнине у усмено преношеној српској историји, Радован Самарџић оправдава трудом епских певача да допринесу очувању самосвести својих слушалаца у обичном пуку. “Било је и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења. Због тога се (усмени) хроничар трудио да успостави и очува вертикалу, сачињену од историјских, моралних и песничких примеса, услед које ће се васцели српски род држати усправно. За њега је поредак чињеница, почевши од хронолошког, био мање значајан од снаге поруке његове песме. На истој сцени код њега се понекад нађу личности из разних епоха или из непремостиво удаљених места. Он је често намеравао да просто разоноди слушаоце, па им је певао или казивао о разним згодама које су се дешавале иза кулиса важнијих догађаја. Јер, да би подучила, историја мора и да забави. И у таквим случајевима, хроничар се препуштао машти, не водећи увек рачуна о веродостојности своје фабуле. Упркос свему, иако епским памћењем и певањем није успостављена целина српске историје (бар до завршетка напора голоруког народа да створи своју државу и препусти сређивање наслеђа другима), образовани су током времена тематски циклуси песама који се један на други надовезују и дају поетску илузију те целине. Не само због спољашњих сметњи него и због жеље самога пука, на челу с певачима, да историју прилагоди својим потребама, нестало је из колективног сећања читавих раздобља, а камоли збивања и знатнијих личности, али је – у накнаду за то – остала представа о прошлости једног народа у великој мери сагласна његовим духовним захтевима, жељама и могућностима. А у томе је, управо, доказ да српска усмена хроника није само историја једног народа у стиховима него и подстицај том народу да преживи и да се, више од тога, стално управља ка слободнијој будућности. Епска песма је била она снага која је уздизала српску вертикалу”.
А кад је 1557. године, с ослонцем и на тако епски уздигнуту српску вертикалу, васпостављена Пећка патријаршија, тај чин особито је допринео духовном уравнотежењу српског народа: на основама свог православља, историјских предања и устаљених правила моралног живота и друштвеног понашања, и не одступајући од сопствених традиционалних вредности, Срби су себи створили једну привидно нову патријархалну цивилизацију.
Подразумева се да је и та нова цивилизација, чији су израз у њеном “витешком делу” били хајдуци и ускоци, добровољци у одбрани потлаченог српског народа, нашла своје место у епској поезији, прожетој једном заиста самосвојном идејом, “немирењем са ропством, жудњом за слободом, тежњом за стварањем националне државе. У томе је велика етичка вредност њена. Не прославља она освајање туђих територија, рушење туђих градова, отимање туђег блага, него одбрану од надмоћне и ружне силе… Читава наша епика у ствари је један бескрајни… поклич за борбу против насиља, ропства, нечовештва… један исти непомирљиви зов на жртве, на погибију – ради праведнијег и достојнијег живота”. Баш као што је то Мита Поповић (1841-1888), рођен и умро у Угарској, опевајући гусле јаворове, “сабљу од мегдана”, објаснио како се борити:
“Да л’ гуслама? да ли песмом? / Да ли сабљом? да ли делом? / И гуслама и са сабљом / И са крвцом својом врелом!”
За Радована Самарџића, те и такве речи, изговорене уз гусле или о гуслама, јесу “ватрене птице (које) лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова… Оно што даје специфичну боју и чар оригиналности нашем српском изразу јесте стално укрштање елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја – елемената који су се… налазили заједно и у животу самога народа”.
И током 17. и 18. века “српско друштво остало је привржено традицијама, као исходишту народног бића”, иако су његови нови развојни облици врло често били засновани на нешто измењеним духовним обележјима. И поред тога, однос српског народа према сопственој националној баштини није се мењао, а “историјске традиције, преношене летописима и, више, епском песмом, које су само ојачале уласком нових јунака, ускока и хајдука, у свет предања, остале су блиске сваком Србину”.
Године 1804. и касније, у данима великог Покрета за обнову српске државности (кога многи, зарад “упаривања” са временски блиском Француском револуцијом из 1789. године, али погрешно и недобронамерно, зову “српском револуцијом”), историјско предање најлакше је свој пут до срца српских устаника и њихових сабораца са стране, добровољаца из Црне Горе и Херцеговине, из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, из Арбаније и Бугарске, налазило кроз епско певање. “Можда није било устаничког логора без свога гуслара. Они су пратили војску у бојеве и, забављајући је на ноћиштима песмама о некадашњим јунацима, додавали овима најновије. Устанички догађаји одмах су улазили у историју и продужавали њен ток… Поврх тога, епско песништво доживело је… свој најбујнији процват и дало своје најбоље творце: песма је доспела до крајњих граница могућности свога развитка, исказом је постала савршена, моралним порукама изразито озбиљна, (а) као народна историја у стиховима већ распоређена по хронолошким и тематским круговима”.
Позније деценије 19. века донеле су Србима нешто мирније односе с Турцима (не рачунајући дипломатске и друге потешкоће Кнежевине Србије због учешћа неколико десетина хиљада њених добровољаца у одбрани Војводине Српске, 1848/49), што је довело и до “осеке епског песништва”. У таквим условима, 1892. године, половично именовани песник Велибор запажа да “Умукла је песма, што јунаке ствара / Нема више, нема седога гуслара, / Умукла је песма борбе, идеала, / Гуштери се легу крај српских гусала”.
Исте те услове искористили су учени Срби са свих страна Српске Земље, без обзира на то под чијом су окупацијом тада били поједини њени делови, потрудили су се да својим бављењем српском историјом увере своје “научно-критичке” поклонике и менторе како су манастирски летописци заправо незналице, а гуслари само гуслају некакве изанђале легенде. Школовани Срби могли су се тада срести само по варошима и, понекад, по мање или више доступним местима у равници, а гуслари су се збежали “у заосталије, претежно брдске крајеве или у оне области у којима је турска власт још била неокрњена”, баш како им је то народни геније и наменио: “Оро гњездо врх тимора вије / јер слободе у равници није”, или “Што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв прољевамо / и јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу”.
И баш из спремности српских људи да јуначки аманет чувају, дивно име и свету слободу, настајало је српско родољубље, или патриотизам. Није то била категорија која настаје смишљено, која потиче из области разумског, или рационалног, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији; оно се у ту подсвест утискивало генетски, још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на српском генетском наслеђу, ваљда најдубље и најмисаоније израженом кроз српске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи: док су млади Српчићи и младе Српкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима урастали у њих и сви предачки митови.
У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.
Тако се и могло десити да на самом почетку деведесетих година 20. века, из Српске Земље избегне на десетине хиљада младих, неки веле и свих 320.000, онда називаних “најкреативнијим делом српског народа”. Све су то биле особе у којима је српско генетско наслеђе било сасвим запретано и, чак, утуљено; за њих су сви српски култови били непозната категорија; без икаквих осећаја за породицу, за огњиште, за гробове, они нису могли разумети ни зов Отаџбине. Они су само потврђивали да Велиборови стихови из 1892. године нису настали безразложно:
За њих је родољубље било непостојећа категорија, а заклањали су се иза својих демократских вођа који су освајали власт на пароли да је “патриотизам последње уточиште лопова”. Не зна се ко је ту паролу осмислио, али се може сматрати сигурним да су је мондијалистички демократи, ти заперци на српском народу, наследили од својих непосредних предака, интернационалистичких комуниста, чије су антисрпске ставове и баштинили.
Традиција и наука
У свим преломним временима, па и почетком 20. века, када је тадашњим Србима пало у део да остваре национално ослобођење, народно епско песништво и његове поруке, а не научно-историчарско штиво, вратило их је сопственом националном миту; српски национализам се и онда, као и раније, као и данас, наслањао на духовне основе Свесрпства, оличеног и у најплеменитијим достигнућима српске државности и српске духовности немањићке епохе Косовског мита и Видовданске етике.
Нажалост, они који су у националном заносу, верни традицијама сопственог народа и његовом предању, вратили сјај Косовском миту, убрзо су били поражени у сусрету с историјском науком. Јер, нови ратни победници из следећег рата (Другог светског), вођени својом револуционарном мишљу, “своју историјску грађевину” засновали су тек пошто су до темеља порушили све установе поражене претходнице. Србима су, поред доброг дела националних територија, отимане многе традиционалне вредности, а систематски је потискивано и његово духовно наслеђе. Није била забрањена само српска национална историја, биле су забрањене многе српске песме с националним мотивима (ни делије нису смеле да се играју “на сред земље Србије”), многе су свесно препуштане забораву (једно време није се певало ни “југословенско” Коло, коло, наоколо, јер се неко досетио да је у питању свесрпска песма), епска поезија сматрана је превазиђеном и, понекад, “упереном против других народа и народности”, гусле су се много ређе чуле од разних арбанашких зурла и гочева, више је свету представљана шиптарска ношња од српске ношње, и тако даље.
А кад је на самом крају осамдесетих Брозова Југославија почела да пуца по свим шавовима, показало се да су тим чином били угрожени искључиво Срби. И овога пута, као и у свим ранијим преломним тренуцима, великим ратовима и бунама, они спас нису потражили у философским, историјским или филолошким расправама водећих српских интелектуалаца, јер су те расправе биле понајвише намењене “југословенским” Србима и “југославизовању” младих Срба, већ у сопственој националној традицији, у српском духовном наслеђу, у генетским записима породичног и националног предања, у свему ономе по чему се препознаје српско национално биће. Одједном, изрониле су на површину српске националне боје, на елегичним звуцима гусала дојездили су већ скоро заборављени национални јунаци, од Косова до јуче, да би им се убрзо прикључили и витезови данашњега доба. На тим су традицијама Срби са западне стране, ојачани неком десетином хиљада добровољаца из Србије и Црне Горе, успели да се одбране и извојују војничку победу, али су, нажалост, захваљујући вишедеценијском антисрпском деловању својих “интелектуалних” и политичких предводника (напојених с истих извора), остали кратких рукава. И све српске трагедије из протеклих двадесетак година, исто као и оне из двају светских ратова, проистекле су из српске небриге за сопствене националне границе, што значи и за развој “критичке историјске науке”.
Гусле прерасле у мит
Како су се епске песме слушале најчешће, скоро редовно, уз гусле, митска садржина тих песама сместила је у мит и “свој” музички инструмент – гусле.
Љубомир Ненадовић (1826-1895), најпознатији као путописац, оштроумно запажа да није било гусала, и “да их гуслар споменуо није”, “Ко би знао Орловића Павла, / Ко би знао Страхињића бана / Ко би знао за старца Новака / И за много још славних јунака”.
Философ и историчар Божидар Кнежевић (1862-1905) констатује да су гусле и епска поезија биле “најмоћнија историјска веза нараштаја и чувара националне свести”, те да је митско у њима омогућило да Срби, који су у једном историјском тренутку изгубили своју политичку самосталност и своју државу, очувају своју биолошку супстанцу и свој национални дух. “Њихова религија и њихова поезија преносиле су с колена на колено успомене прошлости њихове, загревајући им душе, дајући им снаге да истрају у несрећи и ропству и одушевљавајући их у борби за слободу”.
И у новијем времену, до пре можда и педесетак година, српска народна поезија, пре свега епска, имала је изузетно високу васпитну вредност. О тој васпитној снази народних песама и животној филоософији садржаној у њима, својим српским сестрама поручивала је Иидора Секулић (1877-1958):
“Научи некога да чита и пише;
Заволи и растурај једну књигу, ма целог живота једну једиту књигу;
Разуми и певај једну родољубиву песму, ма целог живота једну једиту песму;
Научи да је Видовдан исто што и Крсна слава и рођендан твог јединца – и то је доста.
Све је то национална философија, национални рад, национални живот”.
Исту ту мисао, на нешто друкчији начин, изрекли су и бројни српски песници.
Један од њих, Осман Ђикић (1879-1912), верује да “Докле се јека од гусла чује, / Докле Србин гусле песму штује / Док Косова живи спомен свети / Србину се не мож’ душман клети / одупрети”.
А други, Алекса Шантић (1868-1924), упозорава:
“Не газите гусле наше, јер ће страшну клетву рећи: / Отпадници Бога живог, пред гуслама треба клећи! / Ту је народ душе слио / С душама се загрлио”.
Мит, интуиција, инстинкт
Макар колико неко сматрао да је интуиција по својој усмерености антинаучна, због тога што се у крајњем случају ослања на мистично, стално ваља имати на уму да оно што не можемо рационално објаснити не значи да не постоји. Други, опет, назвали би то инстинкт, али је вербални, или терминолошки проблем у томе што научници ту појаву везују за животињске врсте и обележавају као радњу засновану на органском устројству наслеђиваном током еволуције. Они разликују инстинкт од интелигенције по томе што није зависан од претходног учења, није исти за све врсте и нема своју сврху. Научници, заправо, одбијају и схватање својих средњовековних претходника да је Творац, уместо разума, човеку усадио инстинкт, иако би најбоље било рећи да инстинкт у људској врсти стоји поред разума, или бар да је некад стајао поред њега. Што се човек више обраћа разуму, инстинкти су му све даљи.
Они који прихватају да се људски инстинкти, под утицајем школе и разних интелектуалних, естетских и етичких доживљаја и активности, повлаче пред људском интелигенцијом, верују да се у њима могу пронаћи корени многих афективних и интелектуалних доживљаја човекових, док они који себе сматрају припадницима критичке философске школе, у инстинктима гледају “елементарно важне али рационалном функцијом превладане чиниоце индивидуалног и друштвеног живота”.
У Србији, социолози и философи демократске школе баве се повремено и таквим темама, па Ратко Божовић (1941), универзитетски професор, каже:
“Мит је видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом. Политизација мита неизбежно води до злоупотребе митске свести, до њене деградације. Тамо од изворног мита и свете приче не остаје готово ништа. Митоманија и митотворство улазе у мреже политичких манипулација. Косовски мит, у коме се цар Лазар определио за царство небеско, примера ради, доживео је толика преиначења и накарадна »читања« у митополитичким интерпретацијама, превасходно због недавне прагматске политике, да више ништа од њега није остало у његовом изворном значењу, у његовим моралним импликацијама и поетским исходиштима. Национални митови су у недавној прошлости склизнули у шовинистичку бестијалност и ксенофобичне конфликте ратничког племена. Тако су ови митови обезвређени. Историјска наука имаће много посла у рашчишћавању конфузије и у историјској и у митској свести”.
По прилици, ових су петнаестак редова писани по наруџбини, не би ли онима који су се давно одрекли Косовског мита и који не презају од уступања Косова белосветским моћницима, олакшали доношење такве одлуке. А онда, као да се и сам постидео тога што је изрекао, додаје да мит и није баш “видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом”:
“Мит је жив. Нико га није измислио. Нико га није » дозвао« из прошлости. То није било неопходно, јер се он изнова појављује из човекове унутрашње реалности, из смисла постојања”.
Није, дакле, српском генију потребно да га призива политика, он се појављује у времену кад је српском народу неопходно спасење. И српски добровољци изничу и, надамо се, наставиће да изничу из митске сфере, оне коју је Божовић назвао “човековом унутрашњом реалношћу”.
Ипак, опасност је, да би предугим трајањем демократске власти у Србији, српски геније који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, у одсудном часу био онемогућен да српски народ спасе од биолошког уништења. Најозбиљнији разлог томе јесте нестајање таквог генија, утолико пре што је српском народу још пре више деценија отет српски језик и великодушно дарован српскохрватски; новоуспостављена демократска власт у Србији наговештавала је да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног српског језика и да ће бити замењено некаквим “језиком комуникације”, а лако је могуће да ће се, временом, то обећање испунити; српска ћирилица, јако уставна категорија, без икакве државне заштите једва истрајава; народно стваралаштво, нарочито епско, избачено је из школског програма као превазиђено (по рецепту преузетом са демократског Запада да се не треба враћати у прошлост, треба се окренути будућности); такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за српско православље; припадност српском народу поново се, као у стара, “интернационалистичка” времена, проглашава јединим злом на овом свету, а преосталим Србима топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог “српског препорода”, препоручује да се суоче са својом наводном злочиначком прошлошћу.
По несрећи, таква демократска логика пролази, јер само малобројни знају, а многи то намерно превиђају, да је Теодор Павловић (1804-1854), знаменити српски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео следеће речи: “Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.
А Ђорђе Натошевић (1821-1887), седам година председник Матице српске, по образовању лекар а по животном опредељењу педагог, у бризи за очување народне свести и народног поноса тражио је да се у цркви и школи чешће спомињу светле и свете личности из српске прошлости; да се певају песме и пишу приповетке с националним обележјима; да се на јавним местима дижу споменици српским славним и заслужним мужевима. Све то потребно је, јер “људи који не поштују своју народност и њу не негују, то су људи без свести, изгубљени. Најпросвећенији људи свију народа, били су увек и највећи родољуби, као и народ на највишем степену образовања, што је највећма осећао свој националитет”.
У српском народу, пут ка таквом идеалу могао је водити само кроз народне школе, које би понајвише пажње требало да посвете образовању и васпитању женске деце и њиховом просветљењу, у складу са биолошким разликама у људском свету и својствима и дарима које само жене имају. Према Натошевићевом схватању, жена је одређена за кућу и она, као свештеница и владичица домаћег огњишта, брине о унутрашњем реду у дому; она је одређена за мужа и од њене ваљаности и врсноће зависи срећа једне куће и фамилије, а мужа посебно; она је одређена за матер и васпитатељку и само њеним трудом, са њеног крила и њених недара, свако људско биће спознаје околни свет и од ње преузима веру и језик.
Натошевић је, дакле, непогрешиво схватио да опстанак српског народа зависи од телесног и духовног здравља младих Српкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију. Знајући за ту вечну истину, он је поручивао родитељима да, уколико желе здраве унуке и здраво потомство, треба да најпре здраво васпитају своје кћери, пошто само оне имају Божији дар и снагу да облагороде народ, подигну невољне и оснаже најслабије. А ваљане мајке, по његовом дубоком уверењу, могу се изображавати само у домаћеваспитавајућим женским школама, јединим које су им нужне. Оставимо ли на час по страни женске науке и вештине, прилагођене телесним и духовним склоностима и потребама женске деце, у тим школама оне би се обучавале трима најважнијим наукама: науци о вери, која ће им помоћи да остваре спону између људи и Бога, матерњем језику и народним песмама, кроз које лепота народног језика највише долази до изражаја, и повесници сопственог народа, из које ће се и млада поколења и одрасли напајати љубављу према отачаству.
Истина је, и у Натошевићево време ишла су женска деца у народну школу и остајала без елементарног васпитања и образовања за породицу и отачаство, али су се деца рађала; у нашем времену, без народне школе, женска деца завршавају најразличније средње, више и високе школе и, у великом броју, остају неудате и без потомства. Нездраво васпитане, своју болест преносе и на народ, тако што он, без подмлатка, срља у сопствено уништење. Школа чији смо у Србији савременици, као да је пре више деценија ушла у тек пре десет година објављену замисао према којој су творци новог светског поретка намерни да човечанство сведу на свега једну десетину постојеће популације.
Савремени школски систем у Србији управо је заснован на тој злочиначкој логици. Натошевић је упозоравао да, ако се настави с наопаким образовањем женске деце, “ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора”. У том погледу, мора му се признати да је био велики оптимиста: на нестанак српског националног бића неће се чекати “неколико векова”, јер се већ подруг века српски народ опасно примакао линији иза које га више неће бити.
Због тога, уколико се неком чини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да у својој земљи, под влашћу која себе назива српском и препородитељском, приступи обнови српских народних школа и српских митова у њима, почев од српске ћирилице и српских народних песама и обичаја, преко српског говорног језика, српске повеснице и српског земљописа, до српског православља и светосавља, све са циљем да се спречи биолошко уништење српског народа и да се очува српска национална супстанца, односно српско национално биће.
До тада, могло би бити, живећемо у условима које је демократски свет наметнуо не би ли се српском генију избрисао генетски редослед наследних особина.
И ваља се запитати: ко ће тада помоћи српском народу, и хоће ли му уопште бити помоћи у тренутку кад судбина његових најживотнијих тековина буде висила о концу.
Узвисимо срца
У српској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Српској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију српску традицију и Србе лише националних обележја. “Позитивни” резултати у том смислу постизани су само у “подухватима” који су свођени искључиво на физичко уништење. Једино је полувековна комунистичка владавина, мање физичким уништењем, територијалним цепкањем и “производњом” нових нација на рачун српске, а неупоредиво више државном и политичком принудом и идеолошком подуком, успела да српску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове мондијалистичке култове.
У таквим условима, данас, поставља се питање да ли се српски народ може одупрети томе злу васељенских размера.
У потрази за одговором на то питање, по свему судећи: трајног значења за Србе, упутно би било стално на уму имати поруку Лава Николајевича Толстоја (1828-1910), послату у време анексионе кризе 1908. године, да “није битан политички положај Србије, најбитније је религиозно стање српског народа”. Са тим у вези, славист Драган Недељковић (1925), редовни члан Европске академије наука, књижевности и уметности, упозорава да се не ради о религијском стању у црквеном смислу “него у изворном, religo, religare, што значи бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Религиозно стање јесте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”.
29. јун 2013. | Илија Петровић / Васељенска ТВ
У ауторском песништву, ономе чији су творци познати, могло би бити да су о гуслама најпознатији следећи стихови Бранка Радичевића (1824-1853):
“Гусле моје, овамо те мало! / Амо и ти, танано гудало! / Да превучем, да мало загудим / Да ми срцу одла’не у грудим’ / Та пуно је и препуно среће, / Чудо дивно што не пукне веће!”
Ако и нису, ту су стихови Јована Јовановића Змаја (1833-1904) намењени деци коју и ђедови могу прихватити у крило:
“Узо деда свог унука / Метно га на крило / Па уз гусле певао му / Шта је негда било. / Певао му српску славу / И српске јунаке / Певао му љуте битке / Муке свакојаке…”
У народном гусларском песништву новијег времена (карактеристичном по римама, којих у народним епским песмама нема), могу се чути и следећи стихови:
“Гусле моје од јавора сува / Вас је Србин пет вјекова чува / Те му болне лијечисте груди / И свете му сачувасте труди / И ви сте му прве клетве биле / У изрода гусле не висиле”.
Било како било, гусле су у српском народу једини музички инструмент који, у недостатку писаних извора, на изузетно препознатљив начин чува народну традицију и велике историјске митове.
Та реч – мит -, код оних који се прошлошћу баве у виду заната, добила је поспрдно значење и не представља ништа друго до причину причу, а тако је прихватају и бројни Срби који су научени да беспоговорно прихватају све оно што им стиже “са виших инстанци”, од лица са звучним звањима, научним или другим.
За обичан свет то може бити и разумљиво, али историчарима тако што не би смело промицати, нарочито ако су некада чули или прочитали оно што је пре скоро два века поручио Павел Јожеф Шафарик (1795-1861), у својој књизи О пореклу Словена, на српски језик преведену тек 1998. године:
“Непристрасни историчари давно се слажу у томе, да се и народном предању да за право, да оно мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово право указују му Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања”.
И не само да историографија у Срба, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пергамента” одбацује предања сопственог народа, она не жели да се бави ни оним што би о нечему, о неком догађају, о некој личности, могло сведочити посредно.
Нажалост, иста та историографија и даље изједначује народна предања са митом као празном причом, из простог разлога што њени “важни носиоци” и не знају да се појмом мит, у изворном значењу, означава смена директне и индиректне светлости током основних небеских кретања, на којима се заснива Стварање:
“Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан
Њим пролазе једна за другом, по божанским упутама
И не сусрећу се, не застају, Ноћ и румен Дана,
Лепотице које за истим теже, иако наизглед различите”.
И не знају да мит, у одсуству писмености, настаје и постоји искључиво зарад преношења одређеног знања на нивоу најуопштенијег. Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само бајка.
За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, нарочито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај са Србима – јасно је да он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из даље и ближе прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.
Митови у Срба, у основи, чувари су српске традиције.
Традиција
Бавећи се традицијом у Срба, Радован Самарџић (1922-1994), историчар, у први план истиче исконску потребу српског света да “завештања своје прошлости” кроз векове сачувају као стварни и несумњив темељ свог опстанка; бојазан да би могли изгубити везу с прошлошћу урасла је у њихово биће и преобразила се “у понос својим наслеђем”.
Толика и таква везаност за традицију није била непозната ни српским непријатељима, тако да су се они, у недавним двама светским ратовима, свесрдно трудили “да путем геноцида смање број Срба до близу уништења и да, поврх тога, оспоре преживелом делу тог народа будућност, укинувши му традиције”. Ако су Срби ипак успели да умакну таквим замислима “спољних непријатеља”, није им се дало да се одупру злу домаћему: тек увезена комунистичка идеја, измишљена на европском Западу а намењена искључиво за обрачун с православним руским и српским светом, наметана је тако што је затечено национално, верско, културно, историјско и свако друго наслеђе рушено из темеља, на начин који су његови творци називали револуционарним, а на њихово место “инсталисане” су установе новог поретка, замишљеног без вере, породице, својине и других људских својстава. У сваком случају, ратни походи против Срба, удружени с наказним комунистичким идејама, приближили су Србе оним границама “од којих почиње биолошка и духовна равнодушност”.
Нажалост, Србима такво искуство није било првина. Јер, и кад је немањићка држава пропала, они су сматрали “да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извесност, без обзира на то колико дуго треба на њу чекати”. Услови у којима су се Срби тада нашли били су онеспокојавајући, нарочито због тога што се тај нови поробљивач чинио неуништивим, а можда и зато што су његове границе и силе биле недовољно познате осталом свету. Мада је “потпадањем под турску власт, српски народ могао изгубити наду у потоњи живот”, није му се то десило. Исконски наслућујући да “нема извеснијег пута који води ишчезавању једног народа од сазнања безнадежности”, он се понајпре ослонио на своје традиционалне институције, на цркву и месну самоуправу, а потом и на све оно што је сматрао својим предачким наслеђем.
У мит настао у том времену уграђени су пораз на Пољу Косову и симболика Видовданска. По речима етичара и хеленисте Милоша Ђурића – 1892-1967 – у тексту Видовданска етика, објављеном 1914. године у издању Српског академског друштва “Његош” у Загребу, “као из каквог централног врела, разливале су се гусларске лепоте у многобројне потоке, у богате скале поетских жанрова; из тога ће врела црпсти окрепу за духовну стваралачку снагу и непрегледне армије сутрашњих и најдражих иза нас… У звуковима и речима… наши најбољи песници надахњују се најскупљом и најблагодатнијом нашом националном успоменом која се зове Видовдан”, која се зове Косово, која опстаје као Косовски мит. (Небитно је овде да ли је Матија Бећковић – рођен 1939 – , певајући о Косову, од Чика-Мише позајмио метафору познату као “најскупља реч”).
Потлачени, у рајинском положају, без сопствене властеле, под надзором грчке цркве, Срби су још у првим деценијама турске владавине почели да се осипају, нарочито по рубовима, али је извесно да им се и језгро одржавало с превеликим напорима. И ту, онај “понос својим наслеђем”, нагнао их је да се обрате својим традицијама и да опстану уз ослонац на њих. Може бити да је тај однос према предању остао највидљивији у српском сељаштву у некадашњој јужној Угарској, у времену иза Велике сеобе 1690. године, које је свој статус под окупацијом (у тој окупационој земљи), од самог почетка, упорно сматрало привременим. Ослоњени на најлепше традиције Православне цркве и неугасло сећање на Душаново царство, које се у српским народним школама неговало кроз српске народне песме, пре свега епске, ти су пресељеници у своме премештању у крајеве северно од Саве и Дунава видели пролазно стање и надали се, с упорном вером, своме повратку на напуштена огњишта.
Није без разлога суботички Буњевац Марко Јурић (1880- ? ), правник по образовању али окренут обради свог земљишног поседа, године 1927. говорећи у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о насилном похрваћивању Буњеваца и Шокаца у Војводини Српској, могао изјавити и да “што данас умем да говорим на овом језику, могу једино да захвалим мојој нани, која ме је отхранила и онима, који су се у оно доба постарали да мојој нани у руке донесу српске песмарице од свих прослављених српских јунака. И она дневно читајући те песме, напоји ми душу са нашим говором”.
Иако без оне вертикале која би народ у целини усмерила ка успону, “Срби су се духовно прилагодили непрекидним подсећањем на своју некадашњу величину и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје епске песме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак… Какво му је некада било царство, и шта су изгубили, сведочили су српском народу и они манастири и цркве које им Турци нису порушили… Предање одржавано и преношено песмом било је у потпуном складу с оним што се могло видети у облику старих здања и фресака на њиховим зидовима. Скромни летописци, којих је било међу калуђерима, трудили су се да према старим књигама и легендарном предању сачувају историју од заборава. Није било немогуће да из њихових списа по нека идеја или какав податак продру до оних који су песмом стварали историју”, а лако је могуће да је и међу монасима било оних који су на расположивим историјским подацима градили српску епску поезију.
Историјско и епско
Ту испреплетеност историјског и епског у српском предању, али и многе празнине у усмено преношеној српској историји, Радован Самарџић оправдава трудом епских певача да допринесу очувању самосвести својих слушалаца у обичном пуку. “Било је и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења. Због тога се (усмени) хроничар трудио да успостави и очува вертикалу, сачињену од историјских, моралних и песничких примеса, услед које ће се васцели српски род држати усправно. За њега је поредак чињеница, почевши од хронолошког, био мање значајан од снаге поруке његове песме. На истој сцени код њега се понекад нађу личности из разних епоха или из непремостиво удаљених места. Он је често намеравао да просто разоноди слушаоце, па им је певао или казивао о разним згодама које су се дешавале иза кулиса важнијих догађаја. Јер, да би подучила, историја мора и да забави. И у таквим случајевима, хроничар се препуштао машти, не водећи увек рачуна о веродостојности своје фабуле. Упркос свему, иако епским памћењем и певањем није успостављена целина српске историје (бар до завршетка напора голоруког народа да створи своју државу и препусти сређивање наслеђа другима), образовани су током времена тематски циклуси песама који се један на други надовезују и дају поетску илузију те целине. Не само због спољашњих сметњи него и због жеље самога пука, на челу с певачима, да историју прилагоди својим потребама, нестало је из колективног сећања читавих раздобља, а камоли збивања и знатнијих личности, али је – у накнаду за то – остала представа о прошлости једног народа у великој мери сагласна његовим духовним захтевима, жељама и могућностима. А у томе је, управо, доказ да српска усмена хроника није само историја једног народа у стиховима него и подстицај том народу да преживи и да се, више од тога, стално управља ка слободнијој будућности. Епска песма је била она снага која је уздизала српску вертикалу”.
А кад је 1557. године, с ослонцем и на тако епски уздигнуту српску вертикалу, васпостављена Пећка патријаршија, тај чин особито је допринео духовном уравнотежењу српског народа: на основама свог православља, историјских предања и устаљених правила моралног живота и друштвеног понашања, и не одступајући од сопствених традиционалних вредности, Срби су себи створили једну привидно нову патријархалну цивилизацију.
Подразумева се да је и та нова цивилизација, чији су израз у њеном “витешком делу” били хајдуци и ускоци, добровољци у одбрани потлаченог српског народа, нашла своје место у епској поезији, прожетој једном заиста самосвојном идејом, “немирењем са ропством, жудњом за слободом, тежњом за стварањем националне државе. У томе је велика етичка вредност њена. Не прославља она освајање туђих територија, рушење туђих градова, отимање туђег блага, него одбрану од надмоћне и ружне силе… Читава наша епика у ствари је један бескрајни… поклич за борбу против насиља, ропства, нечовештва… један исти непомирљиви зов на жртве, на погибију – ради праведнијег и достојнијег живота”. Баш као што је то Мита Поповић (1841-1888), рођен и умро у Угарској, опевајући гусле јаворове, “сабљу од мегдана”, објаснио како се борити:
“Да л’ гуслама? да ли песмом? / Да ли сабљом? да ли делом? / И гуслама и са сабљом / И са крвцом својом врелом!”
За Радована Самарџића, те и такве речи, изговорене уз гусле или о гуслама, јесу “ватрене птице (које) лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова… Оно што даје специфичну боју и чар оригиналности нашем српском изразу јесте стално укрштање елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја – елемената који су се… налазили заједно и у животу самога народа”.
И током 17. и 18. века “српско друштво остало је привржено традицијама, као исходишту народног бића”, иако су његови нови развојни облици врло често били засновани на нешто измењеним духовним обележјима. И поред тога, однос српског народа према сопственој националној баштини није се мењао, а “историјске традиције, преношене летописима и, више, епском песмом, које су само ојачале уласком нових јунака, ускока и хајдука, у свет предања, остале су блиске сваком Србину”.
Године 1804. и касније, у данима великог Покрета за обнову српске државности (кога многи, зарад “упаривања” са временски блиском Француском револуцијом из 1789. године, али погрешно и недобронамерно, зову “српском револуцијом”), историјско предање најлакше је свој пут до срца српских устаника и њихових сабораца са стране, добровољаца из Црне Горе и Херцеговине, из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, из Арбаније и Бугарске, налазило кроз епско певање. “Можда није било устаничког логора без свога гуслара. Они су пратили војску у бојеве и, забављајући је на ноћиштима песмама о некадашњим јунацима, додавали овима најновије. Устанички догађаји одмах су улазили у историју и продужавали њен ток… Поврх тога, епско песништво доживело је… свој најбујнији процват и дало своје најбоље творце: песма је доспела до крајњих граница могућности свога развитка, исказом је постала савршена, моралним порукама изразито озбиљна, (а) као народна историја у стиховима већ распоређена по хронолошким и тематским круговима”.
Позније деценије 19. века донеле су Србима нешто мирније односе с Турцима (не рачунајући дипломатске и друге потешкоће Кнежевине Србије због учешћа неколико десетина хиљада њених добровољаца у одбрани Војводине Српске, 1848/49), што је довело и до “осеке епског песништва”. У таквим условима, 1892. године, половично именовани песник Велибор запажа да “Умукла је песма, што јунаке ствара / Нема више, нема седога гуслара, / Умукла је песма борбе, идеала, / Гуштери се легу крај српских гусала”.
Исте те услове искористили су учени Срби са свих страна Српске Земље, без обзира на то под чијом су окупацијом тада били поједини њени делови, потрудили су се да својим бављењем српском историјом увере своје “научно-критичке” поклонике и менторе како су манастирски летописци заправо незналице, а гуслари само гуслају некакве изанђале легенде. Школовани Срби могли су се тада срести само по варошима и, понекад, по мање или више доступним местима у равници, а гуслари су се збежали “у заосталије, претежно брдске крајеве или у оне области у којима је турска власт још била неокрњена”, баш како им је то народни геније и наменио: “Оро гњездо врх тимора вије / јер слободе у равници није”, или “Што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв прољевамо / и јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу”.
И баш из спремности српских људи да јуначки аманет чувају, дивно име и свету слободу, настајало је српско родољубље, или патриотизам. Није то била категорија која настаје смишљено, која потиче из области разумског, или рационалног, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији; оно се у ту подсвест утискивало генетски, још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на српском генетском наслеђу, ваљда најдубље и најмисаоније израженом кроз српске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи: док су млади Српчићи и младе Српкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима урастали у њих и сви предачки митови.
У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.
Тако се и могло десити да на самом почетку деведесетих година 20. века, из Српске Земље избегне на десетине хиљада младих, неки веле и свих 320.000, онда називаних “најкреативнијим делом српског народа”. Све су то биле особе у којима је српско генетско наслеђе било сасвим запретано и, чак, утуљено; за њих су сви српски култови били непозната категорија; без икаквих осећаја за породицу, за огњиште, за гробове, они нису могли разумети ни зов Отаџбине. Они су само потврђивали да Велиборови стихови из 1892. године нису настали безразложно:
За њих је родољубље било непостојећа категорија, а заклањали су се иза својих демократских вођа који су освајали власт на пароли да је “патриотизам последње уточиште лопова”. Не зна се ко је ту паролу осмислио, али се може сматрати сигурним да су је мондијалистички демократи, ти заперци на српском народу, наследили од својих непосредних предака, интернационалистичких комуниста, чије су антисрпске ставове и баштинили.
Традиција и наука
У свим преломним временима, па и почетком 20. века, када је тадашњим Србима пало у део да остваре национално ослобођење, народно епско песништво и његове поруке, а не научно-историчарско штиво, вратило их је сопственом националном миту; српски национализам се и онда, као и раније, као и данас, наслањао на духовне основе Свесрпства, оличеног и у најплеменитијим достигнућима српске државности и српске духовности немањићке епохе Косовског мита и Видовданске етике.
Нажалост, они који су у националном заносу, верни традицијама сопственог народа и његовом предању, вратили сјај Косовском миту, убрзо су били поражени у сусрету с историјском науком. Јер, нови ратни победници из следећег рата (Другог светског), вођени својом револуционарном мишљу, “своју историјску грађевину” засновали су тек пошто су до темеља порушили све установе поражене претходнице. Србима су, поред доброг дела националних територија, отимане многе традиционалне вредности, а систематски је потискивано и његово духовно наслеђе. Није била забрањена само српска национална историја, биле су забрањене многе српске песме с националним мотивима (ни делије нису смеле да се играју “на сред земље Србије”), многе су свесно препуштане забораву (једно време није се певало ни “југословенско” Коло, коло, наоколо, јер се неко досетио да је у питању свесрпска песма), епска поезија сматрана је превазиђеном и, понекад, “упереном против других народа и народности”, гусле су се много ређе чуле од разних арбанашких зурла и гочева, више је свету представљана шиптарска ношња од српске ношње, и тако даље.
А кад је на самом крају осамдесетих Брозова Југославија почела да пуца по свим шавовима, показало се да су тим чином били угрожени искључиво Срби. И овога пута, као и у свим ранијим преломним тренуцима, великим ратовима и бунама, они спас нису потражили у философским, историјским или филолошким расправама водећих српских интелектуалаца, јер су те расправе биле понајвише намењене “југословенским” Србима и “југославизовању” младих Срба, већ у сопственој националној традицији, у српском духовном наслеђу, у генетским записима породичног и националног предања, у свему ономе по чему се препознаје српско национално биће. Одједном, изрониле су на површину српске националне боје, на елегичним звуцима гусала дојездили су већ скоро заборављени национални јунаци, од Косова до јуче, да би им се убрзо прикључили и витезови данашњега доба. На тим су традицијама Срби са западне стране, ојачани неком десетином хиљада добровољаца из Србије и Црне Горе, успели да се одбране и извојују војничку победу, али су, нажалост, захваљујући вишедеценијском антисрпском деловању својих “интелектуалних” и политичких предводника (напојених с истих извора), остали кратких рукава. И све српске трагедије из протеклих двадесетак година, исто као и оне из двају светских ратова, проистекле су из српске небриге за сопствене националне границе, што значи и за развој “критичке историјске науке”.
Гусле прерасле у мит
Како су се епске песме слушале најчешће, скоро редовно, уз гусле, митска садржина тих песама сместила је у мит и “свој” музички инструмент – гусле.
Љубомир Ненадовић (1826-1895), најпознатији као путописац, оштроумно запажа да није било гусала, и “да их гуслар споменуо није”, “Ко би знао Орловића Павла, / Ко би знао Страхињића бана / Ко би знао за старца Новака / И за много још славних јунака”.
Философ и историчар Божидар Кнежевић (1862-1905) констатује да су гусле и епска поезија биле “најмоћнија историјска веза нараштаја и чувара националне свести”, те да је митско у њима омогућило да Срби, који су у једном историјском тренутку изгубили своју политичку самосталност и своју државу, очувају своју биолошку супстанцу и свој национални дух. “Њихова религија и њихова поезија преносиле су с колена на колено успомене прошлости њихове, загревајући им душе, дајући им снаге да истрају у несрећи и ропству и одушевљавајући их у борби за слободу”.
И у новијем времену, до пре можда и педесетак година, српска народна поезија, пре свега епска, имала је изузетно високу васпитну вредност. О тој васпитној снази народних песама и животној филоософији садржаној у њима, својим српским сестрама поручивала је Иидора Секулић (1877-1958):
“Научи некога да чита и пише;
Заволи и растурај једну књигу, ма целог живота једну једиту књигу;
Разуми и певај једну родољубиву песму, ма целог живота једну једиту песму;
Научи да је Видовдан исто што и Крсна слава и рођендан твог јединца – и то је доста.
Све је то национална философија, национални рад, национални живот”.
Исту ту мисао, на нешто друкчији начин, изрекли су и бројни српски песници.
Један од њих, Осман Ђикић (1879-1912), верује да “Докле се јека од гусла чује, / Докле Србин гусле песму штује / Док Косова живи спомен свети / Србину се не мож’ душман клети / одупрети”.
А други, Алекса Шантић (1868-1924), упозорава:
“Не газите гусле наше, јер ће страшну клетву рећи: / Отпадници Бога живог, пред гуслама треба клећи! / Ту је народ душе слио / С душама се загрлио”.
Мит, интуиција, инстинкт
Макар колико неко сматрао да је интуиција по својој усмерености антинаучна, због тога што се у крајњем случају ослања на мистично, стално ваља имати на уму да оно што не можемо рационално објаснити не значи да не постоји. Други, опет, назвали би то инстинкт, али је вербални, или терминолошки проблем у томе што научници ту појаву везују за животињске врсте и обележавају као радњу засновану на органском устројству наслеђиваном током еволуције. Они разликују инстинкт од интелигенције по томе што није зависан од претходног учења, није исти за све врсте и нема своју сврху. Научници, заправо, одбијају и схватање својих средњовековних претходника да је Творац, уместо разума, човеку усадио инстинкт, иако би најбоље било рећи да инстинкт у људској врсти стоји поред разума, или бар да је некад стајао поред њега. Што се човек више обраћа разуму, инстинкти су му све даљи.
Они који прихватају да се људски инстинкти, под утицајем школе и разних интелектуалних, естетских и етичких доживљаја и активности, повлаче пред људском интелигенцијом, верују да се у њима могу пронаћи корени многих афективних и интелектуалних доживљаја човекових, док они који себе сматрају припадницима критичке философске школе, у инстинктима гледају “елементарно важне али рационалном функцијом превладане чиниоце индивидуалног и друштвеног живота”.
У Србији, социолози и философи демократске школе баве се повремено и таквим темама, па Ратко Божовић (1941), универзитетски професор, каже:
“Мит је видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом. Политизација мита неизбежно води до злоупотребе митске свести, до њене деградације. Тамо од изворног мита и свете приче не остаје готово ништа. Митоманија и митотворство улазе у мреже политичких манипулација. Косовски мит, у коме се цар Лазар определио за царство небеско, примера ради, доживео је толика преиначења и накарадна »читања« у митополитичким интерпретацијама, превасходно због недавне прагматске политике, да више ништа од њега није остало у његовом изворном значењу, у његовим моралним импликацијама и поетским исходиштима. Национални митови су у недавној прошлости склизнули у шовинистичку бестијалност и ксенофобичне конфликте ратничког племена. Тако су ови митови обезвређени. Историјска наука имаће много посла у рашчишћавању конфузије и у историјској и у митској свести”.
По прилици, ових су петнаестак редова писани по наруџбини, не би ли онима који су се давно одрекли Косовског мита и који не презају од уступања Косова белосветским моћницима, олакшали доношење такве одлуке. А онда, као да се и сам постидео тога што је изрекао, додаје да мит и није баш “видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом”:
“Мит је жив. Нико га није измислио. Нико га није » дозвао« из прошлости. То није било неопходно, јер се он изнова појављује из човекове унутрашње реалности, из смисла постојања”.
Није, дакле, српском генију потребно да га призива политика, он се појављује у времену кад је српском народу неопходно спасење. И српски добровољци изничу и, надамо се, наставиће да изничу из митске сфере, оне коју је Божовић назвао “човековом унутрашњом реалношћу”.
Ипак, опасност је, да би предугим трајањем демократске власти у Србији, српски геније који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, у одсудном часу био онемогућен да српски народ спасе од биолошког уништења. Најозбиљнији разлог томе јесте нестајање таквог генија, утолико пре што је српском народу још пре више деценија отет српски језик и великодушно дарован српскохрватски; новоуспостављена демократска власт у Србији наговештавала је да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног српског језика и да ће бити замењено некаквим “језиком комуникације”, а лако је могуће да ће се, временом, то обећање испунити; српска ћирилица, јако уставна категорија, без икакве државне заштите једва истрајава; народно стваралаштво, нарочито епско, избачено је из школског програма као превазиђено (по рецепту преузетом са демократског Запада да се не треба враћати у прошлост, треба се окренути будућности); такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за српско православље; припадност српском народу поново се, као у стара, “интернационалистичка” времена, проглашава јединим злом на овом свету, а преосталим Србима топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог “српског препорода”, препоручује да се суоче са својом наводном злочиначком прошлошћу.
По несрећи, таква демократска логика пролази, јер само малобројни знају, а многи то намерно превиђају, да је Теодор Павловић (1804-1854), знаменити српски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео следеће речи: “Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.
А Ђорђе Натошевић (1821-1887), седам година председник Матице српске, по образовању лекар а по животном опредељењу педагог, у бризи за очување народне свести и народног поноса тражио је да се у цркви и школи чешће спомињу светле и свете личности из српске прошлости; да се певају песме и пишу приповетке с националним обележјима; да се на јавним местима дижу споменици српским славним и заслужним мужевима. Све то потребно је, јер “људи који не поштују своју народност и њу не негују, то су људи без свести, изгубљени. Најпросвећенији људи свију народа, били су увек и највећи родољуби, као и народ на највишем степену образовања, што је највећма осећао свој националитет”.
У српском народу, пут ка таквом идеалу могао је водити само кроз народне школе, које би понајвише пажње требало да посвете образовању и васпитању женске деце и њиховом просветљењу, у складу са биолошким разликама у људском свету и својствима и дарима које само жене имају. Према Натошевићевом схватању, жена је одређена за кућу и она, као свештеница и владичица домаћег огњишта, брине о унутрашњем реду у дому; она је одређена за мужа и од њене ваљаности и врсноће зависи срећа једне куће и фамилије, а мужа посебно; она је одређена за матер и васпитатељку и само њеним трудом, са њеног крила и њених недара, свако људско биће спознаје околни свет и од ње преузима веру и језик.
Натошевић је, дакле, непогрешиво схватио да опстанак српског народа зависи од телесног и духовног здравља младих Српкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију. Знајући за ту вечну истину, он је поручивао родитељима да, уколико желе здраве унуке и здраво потомство, треба да најпре здраво васпитају своје кћери, пошто само оне имају Божији дар и снагу да облагороде народ, подигну невољне и оснаже најслабије. А ваљане мајке, по његовом дубоком уверењу, могу се изображавати само у домаћеваспитавајућим женским школама, јединим које су им нужне. Оставимо ли на час по страни женске науке и вештине, прилагођене телесним и духовним склоностима и потребама женске деце, у тим школама оне би се обучавале трима најважнијим наукама: науци о вери, која ће им помоћи да остваре спону између људи и Бога, матерњем језику и народним песмама, кроз које лепота народног језика највише долази до изражаја, и повесници сопственог народа, из које ће се и млада поколења и одрасли напајати љубављу према отачаству.
Истина је, и у Натошевићево време ишла су женска деца у народну школу и остајала без елементарног васпитања и образовања за породицу и отачаство, али су се деца рађала; у нашем времену, без народне школе, женска деца завршавају најразличније средње, више и високе школе и, у великом броју, остају неудате и без потомства. Нездраво васпитане, своју болест преносе и на народ, тако што он, без подмлатка, срља у сопствено уништење. Школа чији смо у Србији савременици, као да је пре више деценија ушла у тек пре десет година објављену замисао према којој су творци новог светског поретка намерни да човечанство сведу на свега једну десетину постојеће популације.
Савремени школски систем у Србији управо је заснован на тој злочиначкој логици. Натошевић је упозоравао да, ако се настави с наопаким образовањем женске деце, “ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора”. У том погледу, мора му се признати да је био велики оптимиста: на нестанак српског националног бића неће се чекати “неколико векова”, јер се већ подруг века српски народ опасно примакао линији иза које га више неће бити.
Због тога, уколико се неком чини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да у својој земљи, под влашћу која себе назива српском и препородитељском, приступи обнови српских народних школа и српских митова у њима, почев од српске ћирилице и српских народних песама и обичаја, преко српског говорног језика, српске повеснице и српског земљописа, до српског православља и светосавља, све са циљем да се спречи биолошко уништење српског народа и да се очува српска национална супстанца, односно српско национално биће.
До тада, могло би бити, живећемо у условима које је демократски свет наметнуо не би ли се српском генију избрисао генетски редослед наследних особина.
И ваља се запитати: ко ће тада помоћи српском народу, и хоће ли му уопште бити помоћи у тренутку кад судбина његових најживотнијих тековина буде висила о концу.
Узвисимо срца
У српској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Српској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију српску традицију и Србе лише националних обележја. “Позитивни” резултати у том смислу постизани су само у “подухватима” који су свођени искључиво на физичко уништење. Једино је полувековна комунистичка владавина, мање физичким уништењем, територијалним цепкањем и “производњом” нових нација на рачун српске, а неупоредиво више државном и политичком принудом и идеолошком подуком, успела да српску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове мондијалистичке култове.
У таквим условима, данас, поставља се питање да ли се српски народ може одупрети томе злу васељенских размера.
У потрази за одговором на то питање, по свему судећи: трајног значења за Србе, упутно би било стално на уму имати поруку Лава Николајевича Толстоја (1828-1910), послату у време анексионе кризе 1908. године, да “није битан политички положај Србије, најбитније је религиозно стање српског народа”. Са тим у вези, славист Драган Недељковић (1925), редовни члан Европске академије наука, књижевности и уметности, упозорава да се не ради о религијском стању у црквеном смислу “него у изворном, religo, religare, што значи бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Религиозно стање јесте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”.
Коментари