Митолошки свет Срба

фељтон
Митолошки свет Срба (новембар-децембар 2001).
 Глас јавности, аутор Александар Б. Лаковић




Bogovi i božanstva


Slovenski narodi imali su svog boga isto kao i Germani

Pretpostavke o postojanju slovenskog i srpskog nacionalnog boga dobijaju svoju potvrdu u činjenicama iz opšteslovenskog paganizma (pod uslovom da nam je izvestan, a nije) i iz paganstva drugih indoevropskih naroda. Moramo uzeti u obzir i podatak da su drevna slovenska božanstva (pogotovo koja su se odnosila na podzemni, zemaljski i nadzemni svet) morala da ustuknu pred hrišćanskim monoteizmom.

Svakako da ne možemo isključiti dejstvo ilirske i tračke kulturne supstancije na paganski obrazac. I Jiriček je zabeležio da su na "vidne ostatke paganskog verovanja uticali, u toku preko hiljadu godina suživota, brojni strani elementi kao što su - staroilirske i romanske predstave, hrišćanske legende i apokrifi, vizantijske skaske i bajke".

Na početku, za naše naivne paganske pretke božanstva su imale životinjsko obličje (terimorfizam). Tek kasnije su bogovi dobijali ljudski lik (antropomorfizam). Stoga je prvo slovensko božanstvo, tačnije kult, nastalo još u lovačkom paleolitu i mezolitu, kako tvrdi Sreten Petrović. Po imenu Volos ili Veles. U liku medveda.

Trojan - slovensko vrhovno božanstvo

Ipak, nije potrebna velika hrabrost za tvrdnju da su i slovenski narodi imali svog boga, sa istim ili sličnim osobinama, kao što je kod Germana bio Vodan, kod Gala Merkur i kod Grka Hermes (svi troglavi). Na vrhu slovenskog panteona stajao je Triglav odnosno Trojan. Naš Dispater (vrhovni slovenski bog) pripada grupi htoničnih božanstava i kultova (bogovi podzemnog sveta) što u potpunosti odgovara zemljoradničkim narodima.

Zanimljiva je teorija po kojoj, zbog uticaja hrišćanstva, postoji neposredna veza između Trojana (drevnog božanstva donjeg sveta) i svetog Đorđa. Trojanu se prinosila žrtva u obliku jagnjeta, a pastiri uoči Đurđevdana kolju "zavetno" jagnje.

Dabog - srpski nacionalni bog

Na čelu srpskog panteona stajao je Dabog, i sve do kraja paganizma bio naš najveći bog. Kada su paganska drevna božanstva, pod pritiskom hrišćanstva, uklonjena i onemogućena, od čitavog paganskog korpusa odoleo je jedino Dabog odnosno njegovi hrišćanski supstituti, piše Čajkanović. Razlog Dabogovog opstanka jeste u podatku da je on bio naš nacionalni bog - rodonačelnik čitavog naroda i kao takav njegov zaštitnik.

I Dabog, pre nego je postao antropomorfan, imao je životinjski izgled. Naši naivni i daleki preci zamišljali su ga u obliku vuka. I to hromog vuka. Kasnije je doživljavan kao konjanik (jedan od atributa odnosno uslova božanstava jeste predstava na konju). I hrišćanski svetitelji su po tom obrascu predstavljeni na konju (sveti Sava, sveti Arhanđeo, sveti Đorđe...).

Evo kako je naš narod zamišljao svog nacionalnog boga kada je Dabog već bio antropomorfiziran. Pre svega reč je o starcu odnosno mudracu, koji jaše na konju (obično zelenom i hromom). Ogrnut je kožuhom. Živi usamljen u pustinji ili nepristupačnoj planini (kao i sveti Sava u zapamćenim legendama).

Dabogove funkcije su brojne. On je htonično božanstvo. Bog je vukova. Gospodar i zaštitnik stoke. Dabog je bog bogatstva koje svetli (dragih metala - srebra i zlata). Bog je rudnika (i sveti Sava ima istu ulogu). Dabog poseduje moć da određuje sudbinu. I da ih koriguje. I sveti Sava ima moć da upravlja ljudskim životima, što utiče na zaključak da je sveti Sava Dabogov naslednik.

Ipak najvažnije funkcije su one koje Dabog vrši kao najveći nacionalni bog. On je rodonačelnik celog naroda, mitski predstavnik i zaštitnik srpskog naroda (na oba sveta). Porodični kum, inače Dabogov zemaljski predstavnik, uvodi dete u porodicu i pleme, venčava ga, uspostavlja krvno srodstvo, štiti ga od krvne osvete i sprečava prolivanje krvi među saplemenicima. Kao nacionalni bog predvodi svoj narod u borbi. Pobeđuje neprijatelje. Oslobađa svoj narod ropstva, bolesti i nemaštine. Poprima odlike mesije.

Hristijanizacija Slovena uticala je na dalju sudbinu Daboga tačnije njegovu eliminaciju. Kompromisom odnosno tzv. hrišćanskom interpretacijom Dabogove funkcije prenosile su se na pojedine svetilje (svetog Jovana, svetog Đorđa, svetog Savu, svetog Arhanđela, svetog Nikolu...) i na taj način spontano poništavan njegov značaj za srpski narod. Ali, Dabog je odolevao i nije se ako lako prepuštao zaboravu. Stoga je napad nove religije bio usmeren u potpuno negiranje i preinačavanje srpskog nacionalnog boga. Tako da je od Daboga stvorena njegova suprotnost - đavo odnosno demon "hromi Daba" sa brojnim atributima koje je imao Dabog

Reč o Perunu gromovniku

Vizantijski spisatelj Prokopije iz šestog veka beleži da "Sloveni veruju da je jedan od bogova - tvorac munje, jedini gospodar sveta i žrtvuju mu životinje... kad im se smrt sasvim približi, ili ih bolest savlada, ili se nađu u ratu". Reč je o slovenskom božanstvu Perunu. Elijade nas uverava da su za Peruna znala sva slovenska plemena. Sećanja na Peruna pronalazimo u narodnim predanjima i posebno u bogatoj toponimiji.

Na Balkanu u mnogobrojnim topografskim nazivima sačuvalo se ime boga Peruna. U vezu sa Perunom dovodi se i biljka perunika, koja se kod Srba zove još i bogiša, ali i čuvarkuća. Pretpostavlja se opravdano da je imala određenu ulogu u Perunovom kultu. I veruje se da štiti kuću od groma i drugih prirodnih nepogoda i nesreća.

Pojedini mitolozi su u slovenskom Perunu prepoznali projekciju rimskog Jupitera. Izneli su i tvrdnju da je Perun zapravo Jupiterov i Zevsov dvojnik. Ipak, za nas je mnogo važnija zamišljana Perunova uloga. Za slovenska plemena on je bio bog gromovnik (otuda i njegovo drugo ime Ognjebog). Smatran je i za pokrovitelja rata i oružja. Za Peruna je bila karakteristična i moć davanja kiša i oluja. Pridavala mu se i proročka vizija, kao i određivanje sudbine i budućnosti. Posvećeno mu je drvo - hrast. I Perun kao i ostala božanstva posedovao je atribute (beli konj, mač, sablja, beli petao...)

Kod Srba solarni lik svetog Ilije (takođe gromovnik), preuzevši Perunove atribute i odlike, postao je njegova hristijanizovana verzija.


Sveti Vid ili Vidovdan

Vidovdan kao pravoslavni praznik pojavljuje se u crkvenim kalendarima krajem devetnaestog veka. Posvećen je svetom Vidu - ličnosti nepoznatoj u pravoslavnoj tradiciji. Zato su brojni poznavaoci slovenske i posebno srpske mitologije, zaključili da je sveti Vid ustvari hristijanizovana reminiscencija na istoimeno božanstvo naših paganskih predaka. Božanstvo koje se održalo i do naših dana. Crkvi nije preostalo ništa drugo do da ozvaniči jednu duboko ukorenjenu narodnu tradiciju. Možda je na njegov opstanak i transformaciju imao uticaja i podatak da se na Vidovdan odigrala bitka na Kosovu polju, kada su Srbi izgubili "zemaljsko carstvo", ali i čvrsto opredeljeni za "nebesko carstvo".

Kako da približimo značenje imena sveti Vid ili Svetovid (jednog od vrhovnih slovenskih božanstava). Reč sveti je očigledna, dok reč Vid ili Vit ima dva značenja: vitez (konjanik) i moćni dah (duh). Mirče Elijade slobodno prevodi ime praslovenskog solarnog božanstva kao - biti jak, jer tvrdi da je Svetovid bog rata i zaštitnik polja. Možemo slobodno dodati i bog vetra i kiše. I bog života i plodnosti. Ali i veliki prorok.

Za Srbe je verovatno sveti Vid bio božanstvo vidara (lekara), koje je, po kasnijoj naivnoj narodnoj etimologiji njegovog imena, zadržalo samo ulogu lečenja vida, dok je vidanje ostalih oboljenja preneto na hrišćanske vračeve i svetitelje Kozmu i Damjana. Tako i danas oboleli od očnih bolesti obraćaju se svetom Vidu da ih izleči. I danas se na Vidovdan bere trava zvana vidovčica (dobila ime po svetom Vidu), kojom se leči vid.

Na Vidovdan se i danas pokušava videti budućnost. Gata se i proriče. Najčešće devojke u nadi da vide budućeg izabranika.

Od Prvog svetskog rata Vidovdan je dobio još jedno, na prvi pogled, neobično značenje. Na taj dan se, u početku, davao pomen poginulim u navedenom ratu. Danas je Vidovdan postao prevashodno praznik mrtvih. Zanimljiv je i običaj da su na nadgrobnim obeležjima stari i naivni Sloveni pokojnika predstavljali kao Svetovida (prekrštenih ruku), u nadi da sebi obezbede besmrtnost.



Svarog - simbol Sunca

Još jedno značajno vrhovno slovensko božanstvo jeste Svarog - božanstvo rata, vatre i sunca. Svarog je i personifikacija neba kod drevnih Slovena. On je božanstvo koje daje život i plodnost. Njemu su Sloveni žrtvovali još nedozrelo žito uz molitve za milost božanstva da žito sazre.

Svaroga su poredili sa Hefestom, božjim kovačem. Jer reč Svarog ili, u Srba češće, Svarožić potiču od glagola svariti u smislu iskivati, iskovati i kovati. Njegova je paralela i grčki Uran.

Iako sačuvan u toponimima na Balkanu i u srpskim narodnim pesmama i predanjima, Svarog danas nije prisutan srazmerno njegovom značaju kao vrhovnom slovenskom božanstvu. Razlog možemo naći u činjenici da su mu vremenom preuzimali odlike boga, pre svega Perun, Dabog i Triglav. I na taj način ga istiskuju iz slovenskog pamćenja.

Nedostatak pisanih izvora o slovenskoj mitologiji stvarao je dilemu kod istraživača pri pokušaju da se rekonstruiše drevno paganstvo. Naročito su izražena oprečna mišljenja kada su u pitanju ženska vrhovna slovenska božanstva. Od njihovog nepriznavanja i svrstavanja u plodove bujne mašte i fantazije uglavnom pisaca ljubavne poezije, pa do kategoričnog suda da su boginje zauzimale važno mesto u slovenskoj mitologiji.



Ženska slovenska božanstva

Sloveni su boginju Ladu uvažavali i prizivali kao boginju braka i ljubavi

Boginja Živa

U slovenskom mnogoboštvu značajem i snagom dominiraju muška vrhovna božanstva. O ženskim slovenskim božanstvima se manje zna, mada brojna muška vrhovna božanstva idu u paru sa nekom od boginja. Najveće žensko slovensko božanstvo jeste boginja Živa, gospodarica žetve i svih zemaljskih plodnosti, boginja bogatstva i ljudskog života. Njena paralela u grčkoj mitologiji je Demetra, boginja plodnosti, koja je nažalost poznatija današnjim slovenskim, naročito srpskim naraštajima od slovenske Žive.

Živu su naši naivni preci zamišljali kao lunarnu boginju, budući da je u božanskom paru sa Triglavom. Živin atribut je "mesečina", a Triglavov epitet "jarko sunce".

Da je boginja Živa odolela iskušenjima vremena i da je imala veliki uticaj na južnoslovenski folklor, naročito srpski, najilustrativnija je legenda po kojoj je Živa ćerka despota Stefana Lazarevića. Tačnije bliznakinja Sibinjanin Janka, rođenog u Budimu. Sreten Petrović za ovakvu tvrdnju pronalazi dokaze i u srpskoj deseteračkoj poeziji.

Lada - boginja lepote

Lada je jedna od starih slovenskih ženskih božanstava. Sloveni su je uvažavali i prizivali kao boginju braka i ljubavi. Tek venčani prinosili su joj žrtve sa nadom da im boginja uzvrati srećom u braku. Upoređivana je sa Venerom i Artemidom. Žensko božanstvo u liku Lade imalo je status boginje lepote. Pokroviteljica je devojaka i žena sa epitetom ljubavnice, neveste i žene.

Ladine su kompetencije, po poimanju starih Slovena, šume, rastinje, poljski radovi i svadbeni obredi i običaji. Vezana je za prolećne i letnje cikluse i za slovensko vrhovno božanstvo Trojana.

Vesna - boginja proleća

Među paganskim božanstvima prolećno-letnjeg ciklusa pretpostavlja se da je i boginja Vesna, mladoletna boginja lepote i plodnosti. Predstavnica vedrih godišnjih doba, pandan Trojanu u prolećnim mesecima. U pojedinim slovenskim staništima i danas se meštani, pevajući pesme, obraćaju molitvama proleću ili boginji Vesni, mada se u našoj epici kao boginja proleća pominje boginja Deva.





Obraćanje Bogu za blagotvornu kišu

Devojke dodole idu bose i mole Boga da podari kišu


Očita analogija između Lade i Vesne otvara smisleno pitanje da li su to dva naziva za istu boginju ili je reč o dva ženska slovenska božanstva čije su se uloge vremenom približile i preklopile.

Dodole
U vreme najvećih suša, obično između Đurđevdana i Spasovdana, slovenski narodi se obraćaju svome bogu za blagotvornu kišu. U Srbiji, i danas, idu bose devojčice, između deset i petnaest godina, odevene u pohabano ruho, obložene zelenom travom i biljem, sa vencem od trave, vinove loze i žitarica na glavi. U povorci, od kuće do kuće, pevaju pesme čiji je osnovni motiv da se izmoli kiša ("Mi idemo preko polja/ A oblaci preko dola/ Naša Doda boga moli/ Da udari rosna kiša"). Ove se devojčice na Balkanu zovu dodole. Domaćica svake kuće polivala je dodole, a zatim i darivala. Jedna od njih je glavna dodola i ide ispred povorke. 
Slične rituale prizivanja kiša izvode ne samo gotovo svi slovenski, nego i germanski narodi (dokazi u vidu zapisa potiču iz jedanaestog veka). Sličan ritual "zova kiše" odomaćio se i kod indoevropskih naroda. Dok je u Slovačkoj obred za dobijanje kiša istovetan. 


Vatra 
Vatra je oduvek za čoveka bila veliki izazov, prvo neobjašnjiv, zatim neobično koristan. Darvin je smatrao da su prvi oblici vatre koje je pračovek upoznao bili munje, požari, usijani potoci vulkanske lave, buktinje naftnih izvora…" Ali tada nije znao da je koristi. Otkriće načina da se zapali i održava vatra, po rečima čuvenog danskog etnologa Birket-Smita, imalo je najdalekosežnije posledice i prouzrokovalo najveće promene u životu čovečanstva. 
Zbog neobičnih svojstava vatre i vekovne želje za objašnjenjem njenog porekla, nastale su brojne legende i mitovi, čiju osnovu čine verovanja o natprirodnom, božanskom i svetom poreklu vatre. Trebješanin ističe da se Bog u Starom zavetu javlja u vidu vatre, dok je Heraklit tvrdio da je svet stvorila vatra "večno živa", koja upravlja svim predmetima i pojavama. Vatru su ljudi ukrali ili dobili od bogova. Po Eshilu, titan Prometej je ukrao vatru sa Olimpa, iz Hefestove kovačnice, i darovao je ljudima. U srpskim predanjima ulogu Prometeja preuzeo je sveti Sava.

Poreklo sinonima za vatru - oganj, ukazuje na nekadašnje tumačenje vatre kao svetinje. Naša reč oganj, kao i ime staroindijskog božanstva vatre - Agni, potiču iz indoevropske mitologije. Zanimljivo je još jedno zajedništvo sa drevnim Indima. I Indi i Srbi na istovetan način dobijaju "živu vatru". I to kroz ritualni karakter, odnosno fenomen (obred) paljenja ("vađenja") "žive vatre"… To je kolektivni čin u kojem se vatra dobijala primenom nekog od arhaičnih metoda. Npr. trenjem drveta o drvo, kresanjem kamena o kamen, na već određenom lokalitetu, ćutke, u gluvo doba noći, obred su izvodili brat i sestra blizanci ili mladić i devojka sličnih imena. Prisutni su uzimali ugarke, nosili ih svojim kućama i njima potpaljivali vatru na ognjištu, koja je za srpskog težaka - središte života. Neprikosnoveno mesto. Ritualni centar porodičnog doma. Vatra sa ognjišta kod Srba je najveća domaća svetinja. Kultna tačka. U vatri na ognjištu borave duše predaka. Vatra simbolizuje sunce. Ima nadnaravnu moć da udalji noćne demone iz kuće i dvorišta.
U vatri su naši preci videli živo biće. Otuda i naziv "živa vatra



Zvezde kao živa bića
Naši preci su ih zamišljali kao „goreće sveće" i „upaljena kandila". Sunce su zamišljali kao veliki vatreni predmet

Iz mitskog porekla vatre, po starom slovenskom promišljanju, proizlazi i njena mistična snaga, kao i kultni značaj, koji je vekovima brižljivo i sa strahopoštovanjem negovao. Zato je vatra obožavana i pridavana su joj nadnaravna svojstva. Ali i mestu na kojem gori. Kao i predmetima i bićima koji su u stalnoj vezi s njom (npr. kovač). Iako je uloga vatre bila višestruka i složena, izdvajaju se predstave o njenoj zaštitnoj (apotropejskoj) i čistilačkoj (lustrativnoj) moći.

Verovanje u moć očišćenja od zlih demona pronalazimo u obredu Slovena još iz doba kada su spaljivali svoje mrtve, u ubeđenju da ih "očišćene" isprate "na onaj svet".

U brojnim obredima i ritualima naši naivni preci potvrđuju verovanje da je vatra njihov moćni saveznik i pratilac svih njihovih značajnih dostignuća. Paljenjem vatre naši su preci propratili sve prelomne događaje (rođenje, svadba, smrt, građenje kuće i useljenje). Vatra se pali i na Badnji dan i na Ivanjdan. Čaranje i darivanje vatre na Božić su kultne i magične radnje iz maglovite prošlosti, ali nedirnute i neizmenjene do današnjeg dana. Vatra se pali i "kad je neka boleština među ljudima i stokom", jer narod veruje da se sve mračne i nevidljive sile (utvare, veštice, đavoli, uroci…) mogu vatrom odagnati. Čak se "pri seljenju iz zavičaja, običaj nalaže, upali živa vatra, pa u kojem se pravcu povije vatra - tamo se ide".

Kod Srba se poštovanje vatre razvilo u veoma složen i izdiferenciran kult, koji je obuhvatio gotovo sve oblike vatre. A to su, pre svega, prirodne pojave koje izazivaju vatru (grom, ali i grmljavina pušaka i topova).

I brojna nebeska tela, personifikovana kao živa bića u slovenskoj "kosmičkoj" mitologiji, jedna su od vatrinih modifikacija. Sunce su Srbi zamišljali kao vatreni predmet ("sunčev oganj"). I zvezde poseduju svetlost. One su "goreće sveće" i upaljena kandila. Za svakog od nas po jedna (pod kojom je, po verovanju, svako od nas rođen). I utrnu kada čovek umre. Vatra je i u kometama i meteorima. I u kandilima i svećama, koji su u sakralnoj i profanoj upotrebi još iz neznabožačkog vremena.

Požari i vulkani, odnosno njihova moć, vrhunac su među varijantama pojavljivanja večnog ognja. I uticali su da naši preci, iako svesni božanske prirode vatre, nisu nikad zaboravili njenu demonsku, stihijsku i rušilačku snagu.



Natprirodna moć kamena

Kamen je bilo zabranjeno pomeriti ili oskrnaviti, jer je za uzvrat donosio prokletstvo

Legenda kazuje da je kamen nastao na mestu udara groma u zemlju. Ovim su verovanjem obuhvaćeni samo neobrađeni i usamljeni kamenovi. Potisnuta je druga legenda po kojoj je „kamen iznikao iz zemlje". Otuda predstava o natprirodnoj moći kamena. Zato Srbi doživljavaju kamen kao materiju koja ga može zaštititi od svih zala. Može da zaustavi i otkloni ili, kako je odomaćeno u našem žargonu, da „zakameni" odnosno „okameni" preteća bića ili demonske sile.

Koliko je bila potrebna zaštita našim srednjovekovnim precima i koliko su je poštovali i nadali joj se, ilustruju nam amajlije od kamenja. Po legendi, Miloš Obilić je nosio „alem zaštitnik" oko pasa. Srpski težaci nisu posedovali drago kamenje kao velikaši, pa su njihove amajlije pravljene od drugog kamenja, ali sa istom funkcijom. Oni su nosili tzv. gromovne strelice ili strelice od groma. To su bili kamenčići koji su podsećali na vrhove strela. Dva su objašnjenja. Prvo je da su gromovne strelice, ustvari, fragmenti pravog kamenog praistorijskog oružja. Drugo zagovara manifestaciju starinskog božanstva groma u kamenim strelicama jer su naši preci verovali da u kamenu (mestu udara neobjašnjive sile kao što je grom) žive ili ga pak posećuju neka natprirodna božanska bića.

Naročitu popularnost u srpskom narodu zavređuje kamen „stanac" - prirodno oblikovani monoliti (po Vuku „divlji") koje narodna tradicija dovodi u vezu sa svetim Savom, slovenskim božanstvom Trojanom, Markom Kraljevićem… Neretko se poistovećuje kamen sa svetiteljima i starim božanstvima i njihovom magijskom potencijom. Ovim se usamljenim kamenim gromadama čini kult i priznaje lekovitost (neplodnost, slepilo, hromost…). Veruje se da „stanoviti kamen" predstavlja određena mitska bića. Čajkanović je smelo izveo zaključak da je kamen stanac u prehrišćanskom periodu bio fetiš srpskog nacionalnog boga koga su docnije u kultu i tradiciji zamenili sveti Sava, Marko Kraljević, vile, Miloš Obilić…

I u oblasti domaće religije imamo kamenih fetiša koji su sedište domaćeg božanstva i čuvara zaštitnika kuće. To je kamen „stanac", čije je mesto na kućnom ognjištu. U Crnoj Gori i danas prilikom preseljenja nosi se i čuvar-kamen. Živo je verovanje da on nije samo stanište duše predaka, već da je u njemu duh zaštitnika kuće. Zato mu se na Badnje veče čini kult, svečano ga pozivajući na večeru.

Granicama i međama oduvek se pridavao značaj svetosti, neprikosnovenosti i nepovredivosti, neretko i u ime kulta predaka. Obeležavaju se grobovima, nadgrobnim spomenicima, svetim drvetom, kamenim krstom, zapisom ili jednostavno kamenom. Međutim, „međni kamen" danas sve više dobija profani karakter. Do juče je „međaš" bio tabu. Svetinja i sedište lokalnog božanstva - zaštitnika zemljišnog poseda. Zabranjeno je bilo pomeriti ga ili oskrnaviti, jer je zauzvrat donosio prokletstvo ne samo na počinitelja, nego i na potomstvo. Šta više, srpski seljaci su zazirali da ga dotaknu. A kamoli da sednu na „međni kamen".

Pre dolaska na Balkan Sloveni su znali za nadgrobna obeležja, u vidu grubog i neotesanog kamena. Srbi su prvo obeležavali grobove selektivno, a kasnije se kamenom označavalo svako grobno mesto. Razlog ovom postupku leži u ubeđenju u "senovitost" kamena, u primitivnom poimanju da se duša posle smrti može useliti u kamen (u narodu se smatrao „živim" kamenom). Takav obrazac ponašanja sačuvan je u prvobitnoj formi do naših dana. Promena je u tome što se „divlji" neobrađeni kamen, zamišljan kao objekt u kome prebiva duša upokojenog, transformisao u obrađene nadgrobne spomenike. Da su zadržali istu funkciju svedoči naše ponašanje na grobljima. Obraćamo se kamenim pločama kao mrtvima, ljubimo nadgrobni „beleg". Znači, to su mesta na kojima se uspostavlja svojevrsna komunikacija između mrtvih i živih.



Zemlja kao izvor života
Zemlja se zamišljala kao životna podloga. Kao izvorište opstanka. Kao roditelj. Najčešće kao majka ljudskog roda
Krajputaši su simboličan grob obično ratnicima koji poginu daleko od kuće. Kameni spomenici izvan groblja odnosno nad "praznim grobom" poznati su bili i starim Slovenima. Krajem devetnaestog veka se ovaj običaj razvio u Srbiji. I zbog pijeteta prema mrtvim ratnicima. Ali i da bi duša pokojnika koji nije sahranjen, pronašla svoje stanište. Umesto da luta, plaši i nanosi zlo ljudima.

Navedenom animističkom krugu verovanja pripadaju i predstave o čudnom preobražaju čoveka u kamen. Tako da brojne stene i kameni obrisi antropomorfnog oblika nisu ništa drugo do okamenjena ljudska bića. Očigledan primer je Đavolja varoš. Legenda o njoj brojne zadivljujuće kamene figure objašnjava kao povorku svatova pretvorenih u kamene statue.

Zemlja, ne planeta, već podloga na kojoj živimo, kao i za ostale narode, i za slovenske ima izuzetan značaj. Za razliku od ostalih elemenata i pojava iz sveta prirode koji imaju raznovrsnu ulogu, zemlja u brojnim evropskim mitologijama zadobija analognu funkciju.

Praslovenska plemena bila su upućena na ratarstvo, a na Balkanu i na stočarstvo. Kao i većina drugih naroda iz tog vremena. Znači, naši prethodnici bili su zavisni od plodova koje zemlja donosi. Zemlja se zamišljala kao životna podloga. Kao izvorište opstanka. Kao roditelj. Najčešće kao majka ljudskog roda. Južni Sloveni (koji se sasvim opravdano mogu nazvati decom svoje zemlje) zasnivajući svoju egzistenciju od zemlje, izgradili su poseban religiozan odnos prema materijalnoj osnovi sopstvenog opstanka. Dokaze za takvo mišljenje pronalazimo u postupku oranja prve brazde, koje je kao i sejanje, tumačeno kao sveti obred.

Orač je odlazio na oranje čist, i fizički i moralno. I obučen u čistu belu košulju. Zato što je od zemlje zavisila plodnost, pa i produžetak vrste, ona je smatrana hraniteljicom, nevestom i sestrom. Postojala je simbolična veza između zemlje i žene. Šta više, zemlju je srpski seljak doživljavao i kao božanstvo.

Sintagma "majka zemlja" ili "zemljica majčica" se odomaćila u srpskom narodnom stvaralaštvu. U bajkama, legendama, poslovicama, zagonetkama, pitalicama, čak i u magijskoj praksi kao što su bajalice i gatalice. Otuda i razmišljanja uobličena u verovanje o ženskom božanstvu, pod nazivom "zemlja majka" ili "velika majka". Pojedini istraživači slovenske mitologije ukazuju na dilemu da li je prisustvo navedene sintagme u narodnim umotvorinama izraz verovanja u božansko poreklo zemlje ili je plod magijske i umetničke imaginacije.

U pomoć moramo pozvati predanje koje vodi poreklo od vizantijskih apokrifa. Po njemu postanak čoveka se tumači kao božje delo, nastalo od delova vaseljene. Tako da je Adamovo telo Bog stvorio od zemlje, oči od mora, um od oblaka, kosti od kamena… Drugi pokušaj u dovođenju zemlje sa božanskim korenima jeste i afirmacija hipotetičnog ženskog slovenskog božanstva Žive. Božanstva zemlje i plodnosti. Božanstva žita i rastinja, čija je paralela mnogo poznatija grčka Demetra.

Biblijske reči "Zemlja si i u zemlju se vraćaš" jasno govore o neumitnom krugu zemaljskog života. O zemlji kao čovekovoj sudbini. Seoski domaćini, do nedavno, nastojali su da omoguće kontakt novorođenčeta sa "majkom zemljom". Bez sumnje da mu obezbede zaštitu. Da bi zemlja prenela na novorođenče svoju životvornu moć. Iz ovog obrasca ponašanja naivnih predaka i savremenika, zasniva se upotreba zemlje u narodnim lekovima. Ali i u bajanjima. Npr. najčešća, znači i najdelotvornija rečenica protiv zmijskog ujeda jeste - "zemlja zemlju ljubi".


Kao majka zemlja
Običaj je da učesnici pogreba bace na kovčeg malo zemlje
Na kraju svog životnog puta čovek se vraća u okrilje zemlji. Sahranjuje se u njoj. Zemlja, dakle, postaje čovekovo posmrtno boravište. Ona mu omogućava i olakšava prelazak u svet mrtvih. Tako da ne iznenađuje verovanje slovenskih naroda u senovitost zemlje. Jedan od običaja koji ukazuje na kult zemlje kao staništa duše pokojnika jeste običaj da se na prsa pokojnika stavlja grumen zemlje sa pokojnikove njive ili sa kućnog ognjišta. Taj postupak nije napušten ni danas. NJegov je rudiment običaj da svaki od učesnika pogreba baci na kovčeg malo zemlje.

Poseban segment poštovanja zemlje od strane slovenskih i srpskih ratara i stočara jeste doživljaj zemljišta kao poseda. Zemlje kao neprikosnovenog i svetog. Čije se skrnavljanje ili otimanje tretiralo kao povreda tabua, koja neće ostati nekažnjena. Ili za vreme ovog ili za vreme onog života. Iako hristijanizacija nije izmenila stav o pravednim sankcijama prema prekršiocima, ipak se "međaši" krišom premeštaju i danas. Da bi izbegli zaslužene kazne (stvarne ili zamišljene), po rečima Dušana Bandića, zemljokradice su pribegavale magijskim zaštitnim ritualima prilikom izmeštanja "međaša" ili nakon učinjenog prekršaja. Očito da nadmudrivanje između oštećenog i "grešnika" ima magijsku dimenziju. Ali i da kradljivci više obožavaju zemlju, nego što se plaše moguće posledice.

Religiju i kult životinjskog sveta poznavali su gotovo svi narodi. Setimo se samo vučice, i njenog značaja za nastanak grada Rima. I Srbi su ih poznavali i vremenom usvajali. Razlog da životinje u mitološkom svetu zauzmu tako značajno mesto bilo je verovanje primitivnog čoveka da životinjski svet poseduje natprirodnu snagu i moć (iznad njegovih sposobnosti). Kojima je on sramežljivo težio. Smišljao kako da pronikne u njih. U početku, kako da ih odobrovolji. A kasnije, kako da njima ovlada i potčini ih. Međutim, ugled životinja u srpskoj mitologiji, nije samo zbog ovog razloga. Drugi se krije u ubeđenju naših predaka da u brojnim životinjskim vrstama mogu biti inkarnirane duše predaka ("senovite životinje") sa izraženim protektivnim dejstvom. Šta više, izraslo je i snažno uverenje da su pojedine vrste životinjskog sveta srodnici (npr. vuk) ili preci (zmija) srpskom seljaku. Što je pronašlo svoj izraz čak i u kod nas razuđenom totemizmu.

Navedena tumačenja životinjskog sveta kao natprirodnih i demonskih bića, učinila su ih za naš narod "neprikosnevenim i tabuiranim" za jedan duži vremenski period. Čovek im se tada uplašen obraćao za pomoć. Od određenih životinjskih specija očekivao je plodnost u kući i rodnost u bašti i štali. Izvesne je koristio u magijskim ritualima i obredima. Nikada ih nije zaboravljao, pogotovo kada je bio neophodan lek za tešku bolest. Za njega, ukućane i stoku.

Dokaze za ovakav stav zatičemo na gotovo svakom koraku. U običajima i ritualnim rekvizitima. U našim instinktivnim manirima ili rečima-poštapalicama (koje ne umemo da objasnimo). Zatim, u kazivanjima i legendama. U bajkama, basmama, bajanjima, činima i vradžbinama… Ipak, najčešći su unutar deseteraca. Kao dekor ili kao ključni događaj pesme. Snaga i svežina doživljaja životinjskog sveta od strane našeg naroda uticali su da predstave o njima ostanu upamćene i ukorenjene. I to u izvornoj i naivnoj svežini. 
Sa religijskog gledišta, zbog krupnih razlika među životinjama, mogu se podeliti u dve suprotne grupe. Prvu čine tzv. čiste ili svete (goveče, ovca, pčela…), a drugu nečiste ili pogane (miš, lasica, pas, mačka…). Vreme je uticalo da se pojedine životinje prevedu iz druge u prvu grupu (npr. pas), dok su neke, kao svinje imale dvostruku funkciju od samog početka. 


Vučje božanstvo
Davanjem imena Vuk u porodicama u kojima je umirao porod, po rasprostranjenom verovanju, dozivala se moć same životinje
Naši su preci delili animalni svet na divlji i pitomi, sa napomenom da divlje pripadaju demonima i služe im kao nama domaće životinje. Demonska priroda životinja uslovila je njihovu tabuiranost toliku da ih uplašeni ratari nisu smeli oslovljavati imenom već eufemizmima. Tako je vuk kamenik ili zver, zmija nepomenica, a pas čobanin.

Ne možemo izostaviti, kad je o demonima reč, i upamćenu sliku pojavljivanja zlih demona u obliku životinja (npr. vampiri u obliku leptira ili konja). I demoni bolesti mogu imati animalni izgled (žaba, crni vo, miš, bele jarebice, zmija…). Ali, demonske životinje mogu i da vidaju (božanski lekar Eskulap javlja se u obliku zmije i psa). Srpski težaci verovali su da demoni voda obično imaju konjski oblik (najpoznatiji demon voda jeste Jabučilo, krilati konj vojvode Momčila).

Prema mitskom poreklu životinjskih vrsta prisutna je različitost odnosno dualizam u našim verovanjima. Tako je bog stvorio čoveka, a đavo vuka. Po analogiji je tumačen i postanak ovce i koze, mačke i miša…

Jireček je zaključio da svaki narod ima svog mitskog predstavnika među životinjama tako da je vuk mitski srodnik i uopšte mitski ekvivalent srpskog naroda. Za germanska plemena je to orao, za Grke lisica, za Bugare bik, za Tatare hrt, dok je za Turke zmija. Za svedoke pozivamo narodne stihove: "U Turčina i u zmije, nikad vjere", koje još pamtimo.

Da je kult životinja duboko utemeljen u našu duboku prošlost, potvrđuje činjenica da su u slovenskom paganstvu postojali životinjski praznici - dani posvećeni jednoj životinji ili celoj životinjskoj vrsti kojoj se prinosila žrtva i činio kultni obred. Ovi su praznici jasno sačuvani u srpskoj religiji. Među njima najpoznatiji su Đurđevdan kao stočni praznik i Todorova subota kao praznik posvećen konjima.

Treba razlikovati životinjske praznike od verovanja srpskog naroda u mogućnost da se božanstva ili sveci preruše u životinje. U pitanju su obično putujuća božanstva ili svetitelji (sveti Sava i sveti Nikola) i njihova epifanija. Jedan od naivnih objašnjenja zašto je ljudski vek mnogo duži od ostalih životinja jeste u dobrodošlici koju je čovek ispoljio prema božanstvima, prerušenim u konja, vola i psa (promrzlim od zime). Kao uzdarje za ukazano gostoprimstvo čovek je umesto predviđenih trideset zaslužio osamdeset godina.

Vuk je u očima srpskih seljaka oduvek bio opasno, natprirodno i demonsko biće, koje je izazivalo strah. Nijedna od demonskih životinja nije zasluživala, u starom srpskom pa i slovenskom paganizmu, tako veliku i poštovanu funkciju kao vuk. Možda i zbog mistične veze, koja je trajala između čoveka i vuka. U Hercegovini, na primer, pri rođenju deteta za koje se očekivalo da je izloženo urocima, babica sa kućnog praga glasno objavi: "Rodi vučica vuka, celome svetu na znanje, a vučiću na zdravlje".

Natprirodna moć vuka, istovremeno je i odbijala i privlačila srpskog težaka. Pažljivo je izbegavao svaki korak i postupak koji su vodili vuku u susret. Čak mu ni ime nije smeo izgovoriti, iz straha da ga ne dozove. Ali se nije libio da natprirodnu snagu vuka prizove u pomoć. Npr. davanjem imena Vuk u porodicama u kojima je umirao porod, po rasprostranjenom verovanju, dozivala se moć same životinje. I Vuk Karadžić je dobio na taj način ime. Na samom početku, vuk je za sve slovenske narode bio neprikosnoven, zabranjen i obeležen. Tabuiran. Nije se smeo dirati.



Zaštitnik Miloša Obilića

Vremenom, vuk je postao totemska životinja, kao i zmija. Ispunjavao je sve zahteve: totemske životinje se ne ubijaju i ne jedu, a sahranjuju se kao i čovek; figure i slike totema štite pleme iz ubeđenja naivnih i zastrašenih plemena da vode poreklo od neke životinjske vrste. Da su srodnici tih životinja. Da su isto što i oni. Svaki je narod bio vezan ili izjednačavan sa nekom životinjom, kao sa svojim prethodnikom (vuk je mitski predstavnik srpskog naroda). Ali, i kada su narodi napuštali totemizam, ljubomorno su sačuvali svoja naivna verovanja.

Obeležavanje praznika pojedinih životinjskih vrsta, uz prinošenje žrtava, makar i u vidu hrane i pića, polazne su tačke ka zaključku da su te životinje, među njima i vuk, imale i imaju svoj kult. Zatim, sačuvano je verovanje u moć da se duše pokojnika mogu inkarnirati u vukovima. Čak i duhovi (vukodlak), što nas navodi na zaključak da je u srpskom paganstvu zaista postojalo vučje božanstvo.

Zanimljive su lekovita i odbrambena moć pridavane vuku i njegovim delovima tela. Ulogu apotropajona pronalazimo u uobičajenim opisima naših epskih junaka, koji na glavi nose vučju kapu. I Miloš Obilić je uživao zaštitu vuka. Na ruci je imao mladež iz kojeg je izrastao bič od vučje dlake. Zatim, na mačevima se često crtao lik vuka jer se i njegovoj likovnoj predstavi pripisivala natprirodna svojstva.

Među preduslovima (analogija sa vučjim božanstvom u srpskoj mitologiji) jeste verovanje našeg naroda da svaka životinjska grupa ima svog predvodnika, odnosno svog cara, koji je morao posedovati natprirodna duhovna i fizička svojstva. I vukovi su imali svog starešinu i svog zaštitnika. To je hromi vuk koji i danas ima svoje praznike. Prinose mu se žrtve. Ušao je u legende koje sežu do našeg pamćenja. Još jedna napomena. Invaliditet je nedeljiva karakteristika božanstava mrtvih (božanstava donjeg sveta) i u drugim mitologijama i narodima.

Hromi vuk je obično opisivan kao star, neugledan i nemoćan, što je bilo samo varka. Naprotiv. On je sazivao povremeno svo vučje bratstvo. Delio im hranu, ali i obaveze i predvodio ih. Otuda datira naziv vučji pastir ili vučji čobanin. Po nekim predanjima hromi vuk i vučji pastir su jedno biće, a po drugima reč je o dve ličnosti.

Proces pohrišćavanja slovenskih naroda izvršen je relativno brzo i bez velikih i očekivanih procesa. Sa primanjem hrišćanstva, glavni atak trpela su najznačajnija božanstva paganskog sveta. Demoni, kao i kultovi i mitovi izborili su svoj opstanak, uz neznatan preobražaj. Crkva, iako savremeno i dobro organizovana, nije uspela da ih potpuno eliminiše iz verovanja srpskih i svih slovenskih težaka. Izborio se, dakle, hromi vuk da, poput Daboga, bude zamenjen poštovanim novim svecima (svetim Savom i svetim Mratom prvenstveno), jer i oni poseduju moć da o svome danu okupe vukove i podele im hranu.



Sveti Sava srpski Isus
Srpska je predrasuda, paganska navika, da se veruje samo u nacionalnog boga
Sveti Sava je očigledno, po sudu naših predaka, preneo na sebe iz srpskog paganstva i funkciju vučjeg pastira. A ona je vremenom prerasla u izvesno putujuće božanstvo, u ulogu iscelitelja i prosvetitelja, koji unosi red, mir, kulturu i blagostanje, pa i svetlost u srpske kolibe. Duboko ukorenjena u srpske predrasude, paganska navika da se veruje samo u nacionalnog boga, znatno je doprinela da sveti Sava povremeno i diskretno biva supstituent i za samog Isusa.

Za stare Srbe petao i njegovo pevanje predstavljali su, na izvestan način, vremensku granicu. Delili su noć od dana. Pretpostavljalo se da noću, pre nego se oglase prvi petli, svetom hode i brode razne nečastive sile: đavoli, vampiri, veštice, nekrštenci, ale i razna druga zla i opasna demonska bića. Petli su, znači, oglašavali nestanak demonskih sila. Tek tada su ljudi mogli da odahnu, da izađu iz svojih kuća i koliba i započnu svoje dnevne aktivnosti.

Petlovo pevanje je nebeskog, božanskog porekla po predanju. Petli pevaju po božjoj zapovesti (bog je naredio da anđeli pevaju na nebu, a petli na zemlji) ili po zapovesti belog petla sa neba (kralja svih petlova). Ne treba zaboraviti ni verovanje naših seljaka u pojedinim regijama, da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i bude ga da pesmom oglašava razna doba noći.

Naši su preci imali neograničeno poverenje u nadnaravnu snagu petla kao zaštitnika. I branili su se protiv uroka i demonskih opasnosti svojim predstavama i verovanjem u njegovu moć.

Sem bezrezervnog verovanja u zajedničkog moćnog branitelja, zapamćeno je mišljenje da petao donosi ljudima sreću. Ranije, nije bilo domaćinstva bez petla. Smatralo se da tamo gde on ne peva, nema ni života ni ljudi. Prilikom useljavanja ili preseljavanja u novu kuću neophodan je bio i živ petao koji se unosio u kuću. Upoznavao sa svim njenim elementima. Naročito sa onim senovitim (gde su duše predaka). Da bi kasnije zauzeo svoju dužnost čuvara i stražara.

Petao, međutim, nije u našoj prošlosti tretiran samo kao moćni zaštitnik. Zamišljali su ga i kao otelovljenje plodnosti. Zbog toga je petao imao značajnu ulogu u svadbenim običajima i u seoskim ritualima, pomoću kojih su seljaci želeli da svojstvo plodnosti sa petla prenesu na seme i useve. Naravno, magijskim putem. Nisu bila retkost ni žrtvovanja petla zarad tog cilja u doba setve, žetve jer mu je svojstvo plodnosti oličeno u kapima krvi. Ali, kada je reč o žrtvovanju petla (u slučaju bolesti, prilikom gradnje kuće, nakon velikog greha ili zbog učestalih umiranja u užoj porodici) mora se naglasiti sud naših naivnih predaka da je žrtvovani petao - "zamena". Često je zamenjivao i čoveka ("potrećiti" znači sprečiti očekivanu treću smrt u porodici sahranjivanjem živog petla).

Petli i još neke ptice pripadaju proročkim bićima. Vidoviti su. Mere vreme, ali ga i predskazuju, predskazuju i gosta, put, bolest, smrt, vest i radost. I sve to petao čini svojim pevanjem.

Petlu koji bi zapevao pre uobičajenog vremena pripisivana su demonska svojstva. Takav se petao nazivao "krivcem", a njegovo pevanje je obznanjivalo blisku smrt ili tešku bolest. Prisustvo "krivca" u kući nije bilo poželjno ukoliko bajanja nisu pomogla. Demonska priroda petla i naš dvostruk stav prema njemu potiču, možda, još iz stare slovenske religije, po kojoj se naročito beli petao (iako izrazito demonska životinja) tumači kao atribut bogovima slovenskog panteona (Perunu, Svarogu, Dabogu, Svetovidu i Triglavu). Otuda i bliža narodna verovanja da se sva noćna demonska bića povlače čim zapevaju prvi petli, pošto je petao sunčeva ptica (solarna životinja).

U vezi je sa htoničnim božanstvima (donjeg sveta). Kao što je orao atribut Zevsov, tako je petao bio atribut sv. Save, koji je, beleže naša predanja, uvek "uza se nosio petla". Retko ćemo naći predanje da je petao mogao biti i zmaj. Kao zaštitnik, pre svega. U predstavama naših predaka, postojali su atributi, zajednički i za boga i za đavola. Među životinjama to su vuk, petao, pas i konj, a među predmetima kapa i opanci. Naši narodi su pripisivali demonsku prirodu petlovima koji su crne boje jer su verovali da su crni petli postali od đavola.

U magijskim ritualima petao je uvek crvene boje, jer crvena boja, po našoj mitologiji, odbija uroke, zle poglede i štiti od demona. Crvena boja, uči nas prošlost, simboliše zdravlje i potencira još veću borbenost, karakterističnu za petla. Crvena boja izaziva analogiju sa Suncem, vatrom i životom. Ali, u snu, crvena boja predskazuje iznenađenje, brze događaje, prolivenu ljudsku krv i požar, kao elementarnu nepogodu.


Konji imaju svoj praznik
U životu srpskog seljaka prisustvo konja imalo je neobično značajnu, presudnu ulogu

Domaće životinje imaju karakteristično mesto u srpskoj mitologiji zato što su nastale prirodnom selekcijom svoje divlje sabraće, a i hiljadama godina žive pored čoveka i menjaju se pod uticajem čoveka. Otuda dvostruki ili višestruki status domaćih životinja u predrasudama našeg naroda (od zlog i kobnog demona do ravnopravnog člana domaćinstva). U tim se korelacijama ispoljavaju i predstave o konju, posebno zbog njegove uloge na srpskom selu.

Ne treba zaboraviti da su doseljavanjem na prostore nekadašnjih Tračana, naši preci apsolvirali postojeće predstave ili su donete predstave poprimale analogiju sa zatečenim mitskim kazivanjima i tako dobijale nov oblik. Tačnije, privremeni oblik. Pošto su konji i konjanici značajni elementi u tračkim verskim predstavama, među prvim prisvojenim verovanjima je čuveno tračko božanstvo - Trački konjanik, koji pripada istoj kategoriji božanstava kao i naš starinski bog. Htonične je prirode. Istovremeno je apstrakcija svih heroja, ali i svih mrtvih. Pri pokušaju da se objasni zašto baš konjanik, moramo se podsetiti da su se demoni, ili bog najpre zamišljali u obliku životinja (konj, vuk…). Ali, i kasnije kada je božanstvo dobilo ljudski oblik, zadržalo je i dalje prisnu vezu sa životinjama. Jaše na konju ili vuku. Kako drugačije protumačiti, osim analogijom, da se i naši sveci ili božanstva (sveti Sava, sveti Nikola, sveti Đorđe i sveti Arhanđeo) javljaju kao konjanici.

Konj je jedna od privilegovanih životinja koja ima svoj praznik - Todorovu subotu, odnosno rasprostranjeno verovanje u Vojvodini da je slobodnih noćnih konja bez jahača mnogo i danas. I te noćne povorke konja bez jahača, ne samo uoči Todorove subote, nisu ništa drugo, po kazivanju, nego povorke pokojnika i predaka, jer kod balkanskih naroda, pa i kod Srba, traje uverenje da se duše mrtvih javljaju kao pojedine životinjske vrste. Kao vukovi, zmije, ovce, konji, mačke, lisice…

U tom kontekstu je i staroslovensko predanje da se izvesni demoni, odnosno da se čudne duhovne sile javljaju često u životinjskom obliku, dok demoni voda obično imaju oblik konja. Primeri, i to brojni, u prilog ovakvom prosuđivanju naših predaka, prisutni su u narodnoj književnoj baštini. Čak su i pojedini današnji geografski pojmovi (Konjsko jezero, Cetina - konjska reka), u stvari, legende i kazivanja o krilatim konjima. Zapravo o čudnim vlasnicima i stanovnicima vodenih staništa. U našoj prošlosti, najpoznatiji među konjima-vilovnjacima je Jabučilo. Krilati konj vojvode Momčila, sa superprirodnim odlikama i čudima ("kud god hoće, prelećeti može").

No, ne treba skrivati ubeđenje da među životinjskim vrstama koje poseduju duhovnu snagu jedino konj ima svojstvo i spasonosnog i kobnog, mada sve više preovladava prvopomenuta natprirodna moć.

U životu srpskog seljaka prisustvo domaćih životinja, naročito konja, imalo je neobično značajnu, gotovo presudnu ulogu i funkciju. Konja su svuda smatrali vrlo korisnom životinjom. Međutim, odnos naših predaka prema njemu nije bio zasnovan samo na njegovim svakodnevnim zadacima. U očima seljaka on je bio i više od toga. Čovekov prijatelj. Štaviše, pretpostavljalo se da poseduje osećanja analogna humanim čuvstvima i predosećanjima. Tako da je Šarac - legendarni konj Marka Kraljevića, roneći suze izražavao žal za predviđenom pogibijom svoga gospodara, koji ga je naučio da ravnopravno podele ne samo tugu, nego i radost i vino. Verovalo se, kao u pomenutom primeru, da konj ima i proročku moć. Naši su preci doživljavali kao vrlo sumornu slutnju, kada pre polaska na put "konj udara kopitom o prag" ili "bije kopitom ledinu". Vlasnik je, u tim trenucima, često odustajao od putovanja. Zatim, glasno njištanje, u narodnoj poeziji, pouzdano je vlasniku označavalo i najavljivalo dolazak opasnosti, neprijatelja ili pak, demona.


Zmiju stvorio sam đavo
„Jedino one mogu da umrlog vrate u život"

Još jedna životinjska vrsta sa izuzetnim značajem u srpskoj mitologiji i religiji jeste zmija. Svakako da njeno mesto, u tom kontekstu, opredeljuju nelagodnost i strah koje osećamo i danas pri susretu sa njom, kao i nemoć naših predaka, što je bila karakteristika čovekovog odnosa prema njoj. Otuda i predanja o njenom poreklu. Po njima, zmiju je stvorio sam đavo, ili se izlegla iz tela mrtvog zmaja. U narodnim kazivanjima sačuvan je mit koji zagovara da se u zmiju pretvorila žena, opravdano prokleta od svog brata.

Zmiju su primitivni narodi doživljavali prvenstveno kao demonsko biće. Sa nedokučivim i izvanprirodnim mogućnostima, koje su, mada ne uvek, izazivale i predviđale tragičan sled ili opasnost za čoveka i njegovu okolinu. Naročito se ovo dejstvo vezivalo za oči zmije. Zle zmijske oči. Ali, nadnaravna snaga zmijskih očiju nije nepobediv izvor opasnosti i zlokobnih događaja. Ona se mogla neutralisati isključivo odnosom čoveka prema zmiji. Zasnovanom na poštovanju, izbegavanju činjenja zla, nenanošenju bola i povreda, pa i prestanku ugrožavanja opstanka.

Naivna preporuka u ponašanju prema zmijama isključuje čovekovu negostoljubivost, kao što je pokušaj da se paljenjem vatre, zatim dimom zapaljenih krpa i mirisom luka i duvana udalje eventualni zmijski noćni posetioci. Jedino na taj se način čovek mogao lišiti straha od, njemu neshvatljive, sile. I njene potencijalne osvete.

Zmija je čoveku uzvraćala i podrškom i zaštitom. Naši su je preci, kao i današnji čovek na selu, prihvatali kao punopravnog člana domaćinstva o kojem su brinuli. Nisu je terali, obično iz temelja ili ispod praga, gde su i duše predaka obitavale. Ne samo da je nisu terali, gađali, psovali… nego su je, kao tabuisanu životinju, čak i hranili. Sve to, samo da ne bi izgubili zaštitu "zmije čuvarice". Štaviše, mislili su da njen odlazak donosi ili znači nesreću.

Osim zmija "čuvarkuća" slovenski ratarski narodi su verovali u postojanje i zmija "poljarica", koje štite vinograde i polja od svih nepogoda. Kada se dozrelo klasje u popodnevnim satima povija pod blagim povetarcem, u narodu se kazuje da to zmija poljarica obilazi žito. Sem toga, srpski narod je ubeđen da tuča mimoilazi useve u kojima je viđena zmija. To dokazuje da je zmija tretirana kao žitno božanstvo.

Poznate su i zmije "krilatice" koje ispod krila nose dragi kamen. Po verovanju, ko bi se domogao tog dragog kamena, postao bi srećan i bogat. Posebno je za čoveka bila primamljiva lekovita moć, kojom, po ubeđenju našeg naroda, raspolažu zmije. Jedino su one spoznale travku života i stekle moć da umrlog povrate u život. I to zmije "vidarice". Primera za ovu pretpostavku ima mnogo. Ne samo u našim epskim narodnim umotvorinama nego i u činjenici da se božanski lekar Eskulap pojavljivao u obliku zmije. Verovalo se da i pojedini zmijski delovi (glava, kost ili "košuljica" - zmijski svlak) poseduju snažno isceliteljsko dejstvo. Navedeni se zmijski delovi i danas koriste po našim selima prilikom bajanja i skidanja uroka, s tendencijom da se prošire i na urbane sredine.

U narodnom pamćenju još uvek je sveže verovanje da "zmija krije noge", zato što donosi nesreću i zlu kob osobi koja to zapazi ili članu uže porodice. Pogotovu treba da je izbegava trudnica. Posebnu pažnju srpskih domaćina u prošlosti privlačile su zmije nastanjene po napuštenim kućama, ruševinama, grobljima i tvrđavama, podleglim vremenu. Naši preci su prosuđivali da zmije, poput zmajeva, u tim razvalinama čuvaju zakopano skriveno blago, kao i mošti i duše naših prethodnika. Vuk Vrčević je zapisao narodno verovanje da iznad skrivenog blaga spava zmija, uvijena u klupče. Baš kao i u grčkim tragedijama. U našim predanjima, međutim, poreklo zmija-čuvara blaga je drugačije, ali i zanimljivije. Obično su to uklete careve kći pretvorene u zmije. I jedino im poljubac na Đurđevdan može vratiti prvobitni lik prelepe mlade devojke. Zmija, inače, zimu provodi u svom brlogu spavajući. Budi se i izlazi na površinu zemlje početkom proleća. Tada se i praznovao zmijski praznik. Obično Lazareva subota, ili Cveti, Mladenci, Blagovesti… Smatralo se da tada mitske zmije izlaze iz svojih zimovnika i ulaze u sela, zaseoke, polja…



Kult biljaka
Bosiljak je nikao na Isusovom grobu, a ruža na grobu devojke

Kult biljaka je jedini od starih paganskih kultova s kojim se pravoslavna crkva (i srpska) bezuslovno izmirila. To su uporne paganske predstave iskoristile da zadrže svu svoju simboličnost, i to u izvornom obliku. Štaviše, i značajne biljne vrste iz prastare religije zauzele su vidno mesto u pravoslavnim obredima, umesto strogo kanonizovanih biljaka. Na primer, bosiljak kao sveto pagansko drvo zamenjuje pravoslavno. Zatim, u kultu zapisa i prinošenju žrtava hrastu, u srpskim selima danas učešće uzimaju i sveštenici. Čak su i manastiri i crkve dobijali imena po za Slovene važnim šumskim žiteljima (Krušedol, Orahovica…).

Slovenska je postojbina obilovala prašumama. Tačnije njihovo stanište je bilo opkoljeno džinovskim šumskim arealima. Tako da je staroslovenski doživljaj biljaka i drveća identičan doživljaju božanskih i demonskih bića, što je uslovilo tabuisanost biljaka i drveća. Tada se obožavala čitava biljna vrsta (npr. bosiljak, lipa, hrast, leska…), a kasnije se započelo obožavati i samo jedno drvo ili biljka iz navedenih vrsta. Npr. bor kralja Milutina u Nerodimlju (kao božansko drvo) ili orah u selu Molovina u Sremu (kao demonsko drvo) ili čudotvorna Nemanjina loza u Hilandaru.

Očito je da su stari Sloveni razlikovali dve kategorije drveća: dobra i zla, odnosno srećna i nesrećna (kako su ih delili i stari Grci, Rimljani i Germani). Iz te podele i potiču bajkolike predstave u našem narodu o biljkama i šumskim stanovnicima. Po njima je leska magično drvo, kojim se ispunjava svaka želja, čak se može i čovek pretvoriti u životinju. Ali je istovremeno i drvo znanja. Nijedno drvo nije tako snažno u odbrani od zlih demona kao što je glog, te je u vidu kolca neophodan kao sredstvo za ubijanje vampira.

Zatim, lipa je sveto drvo kod svih Slovena. Hrast je i drugim religijama poznat kao drvo posvećeno Bogu gromovniku, a kod Srba je i badnjak tabuisan zapis. I bosiljak se iz stare religije lako uklopio u novu, prevashodno zbog učenja da je bosiljak božji cvet. Veruje se da je raskovnik mitska biljka, koja otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago.

Vremenom su praslovenski kultovi ogrtali novu odoru. Među njima su verovanja da "senovite" biljke pripadaju duši (legenda o poreklu kosovskih božura; bosiljak je nikao na Isusovom grobu, a ruža na grobu nevino poginule devojke) ili pripadaju demonu. Dobrom ili zlom (brest, jasen, jela, bor… pripadaju vilama, a orah i zova zlim demonskim bićima). Dok po najstarijem paganskom verovanju, biljkama koje pripadaju divovima, priliči epitet divlje biljke. No, kako su divovi najstarija mnogobožačka paganska forma, vremenom su biljke i drveće prisvajala i božanstva. Hrast je atribut Boga groma i oluje, a leska i lipa su posvećene ženskim božanstvima.

Zanimljivo je u ovom času, pomenuti predanje da se ceo biljni svet, u gotovo svim religijama i mitologijama, dovodio u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona.

Uporedo sa ovim promišljanjima postoji i ubeđenje da je drvo, pre svega, sklonište i sedište ljudskih duša. Dokaz da su biljke i drveće "senoviti", jeste običaj da se oko grobova, sade cveće i biljke (lipa i bosiljak obavezno) da bi se duša pokojnika u njih sklonila. Pisana potvrda je zaključak Plinija starijeg iz prvog veka pre Hrista da je drveće "hram bogova". Na pojedinim biljkama rado se okupljaju vile. To je "vilinsko drveće". Takvu su sposobnost naši preci pridavali brestu i jasenu. Kao i tisa koja raste isključivo na "čistom" mestu i u narodu je poznata kao "vilinski stan".

Iz uporišta da drvo može biti i pribežište božanstava jeste verovanje da pojedino drvo može zameniti i hram. Najčešće je u pitanju stari dub. Osveštan ili neosveštan. U narodnim se pesmama hajduk moli bogu pod zelenom jelom.




Obožavanje hrasta
Posebno je poznat takovski grm, pod kojim je 1815. godine, doneta odluka o ustanku protiv Turakа

Zatim u jednoj legendi nekakav je car to činio pod kruškom, govoreći: „Kruščica je moja crkvica". I pod leskom se metanisalo i božanstvu ili svetitelju obraćalo molitvom. A u slučaju izvesne opasnosti i zavetovalo, obično da se u korist crkve ili sela učini neko dobro delo, ukoliko se živ kući vrati. To su „votivi".

Šumskim gajevima za koje su srpski težaci mislili da su "hramovi božanstava", prinosile su se žrtve u vinu, hlebu i medu. Znači u praslovenskoj religiji u kultu drveta postojale su tzv. obedne žrtve. Njihova je uloga bila da se preko biljke za trpezom uspostavi kontakt sa božanstvom i učvrsti prijateljski savez. Jedna od takvih obednih žrtava sačuvala se do danas u kultu predaka. Posle pogreba u kući umrloga, ostavlja se za stolom prazno mesto za dušu pokojnika, koja, zamišlja se, nevidljiva učestvuje u gozbi.

Hrast je zauzimao vidno mesto u mitologiji starih Slovena. Od osobite je važnosti bio i u mitologijama i religijama drugih naroda. Obožavanje drveća, naročito hrasta, zaista, je bilo opšteprihvaćeno. U starim indoevropskim kazivanjima poznat je kao drvo Boga gromovnika. Kelti i Germani su činili kult svojim božanstvima u osvećenim hrastovim gajevima ili šumskim proplancima, kao svetilištima. Po pojedinim komentarima u jednom od takvih šumaraka imao je kult i germanski vrhovni bog. Neki izvori govore o tome da je hrast bio posvećen starom slovenskom božanstvu Perunu. U Srba, kao i u drugih Južnih Slovena, ostaci kulta hrasta sačuvani su do najnovijih vremena.

O ulozi hrastovog drveta u verovanjima naših predaka, ilustrativno kazuje njegova upotreba u obredu "vađenja žive vatre", koji se obavljao "trenjem drveta o drvo", na posebnom ("čistom") mestu, na kojem se, inače, održavaju svetkovine. Po pravilu leti - noću. Obično na praznik. Vatru su "vadili" brat i sestra blizanci ili "čisti" mladić i devojka sa sličnim imenima (npr. Živan i Živana ili Stojan i Stojana). "Izvijena" se vatra prenosila na kućno ognjište, koje su Sloveni poštovali kao sveto mesto.

Sem toga, za badnjak se obično seklo hrastovo drvo. Badnjak su srpski težaci smatrali porodičnim svetim drvetom. Prema badnjaku na ognjištu ukućani su se ophodili kao prema natprirodnom i božanskom biću. Metanisali su pred njim. Celivali ga. Prinosili mu darove (vino i pšenicu), govoreći "ja tebe vinom i pšenicom, ti mene svakim dobrom", očekujući zauzvrat pomoć. Ritualno paljenje badnjaka ukazuje na pripadnost solarnom (sunčevom) božanstvu, koje se kroz vatru ponovo rađa.

I danas gotovo svako naselje u svom središtu ima svoj zapis. Obično hrast pod kojim su se zbivali svi značajni događaji. Pod krošnjom hrasta održavani su zborovi, vršena suđenja, donošene važne odluke, slavilo se… Posebno je poznat takovski grm, pod kojim je 1815. godine, doneta odluka o ustanku protiv Turaka. Ukoliko se pored hrasta nalazi crkva ili krst, tu je hrast, po tumačenju Čajkanovića, paganski ostatak. Hrast je kasnije zamenjivan krstom od hrastovine.

Doživljavali su ga seoski domaćini (mada danas ređe) kao stanište božanstva (moćnog zaštitnika) polja i šuma. Molili su se i prinosili žrtve pod tim svetim drvetom. Opravdano tražili pomoć od njega za svoja polja i ukućane, jer je srpski ratar u njemu video i svog zaštitnika i savetnika.

Zatim, važno je istaći da je hrast u našoj baštini imao i ispunjavao zadatak primitivnog hrama. Još je Plinije stariji u prvom veku pre Hrista učio da je drvo "hram bogova". U selima, u kojima nije bilo "žive" crkve stoletni, usamljeni osveštani dub zamenjivao je duhovni hram. Sveštenik je pod njim obavljao crkvene obrede. Naši su preci urezivali krst na njegovu koru i obnavljali ga svake godine, na isti dan. Osveštavali ikone pod njegovom krošnjom. Oko njega sahranjivali svoje mrtve (još iz doba paganstva), jer su bili ubeđeni da je hrast senovito drvo, kao što se pretpostavljalo i za druga šumska stabla. I danas, na napuštenim seoskim grobljima, ili u slučajno pronađenim, vide se ostareli dubovi.

U ovom trenutku, važno je pomenuti da su osveštani dubovi i zapisi, po našem ubeđenju, tabuisani. Ne smeju se skrnaviti. Ne smeju se seći (mnogi su na misteriozan način umrli pri takvom pokušaju). Čak se ni grane, same otpale, ne smeju koristiti za ogrev. Ne sme se upotrebljavati ni njegov plod.

Ipak, po predanju, pod posebnim okolnostima, može se koristiti plod hrasta, bez straha da se čini veliki prestup i greh. Izuzetno se dozvoljava hrastov plod ubrati i kao lek upotrebiti za posebne bolesti. I to samo muškaraca.

Čudotvorni orah
Tajanstveno zborno mesto vampira, đavola i zlih demona

Po našim predanjima orah (i drvo i plod) u vezi je sa donjim svetom i demonima donjeg sveta. I sa vešticama i sa zlim duhovima. Naš narod veruje da orah donosi nesreću. Ko pod njim zaspi izgubiće snagu. Ko poseče drvo ispred svoje kuće, uskoro će umreti. Zatim, mlad čovek ne treba da sadi orah, jer će umreti čim drvo dostigne debljinu njegovog vrata. Očito da je orah tabuisana biljna vrsta.

Izdvojeni primeri jasno ukazuju na verovanje da je orah odraz donjeg sveta (podzemnog sveta odnosno sveta mrtvih). Kao i veštice. I da su htoničnog porekla. Zato se na Badnje veče (posvećeno pokojnicima) stavlja po jedan orah u svaki ugao sobe, gde inače obitavaju duhovi mrtvih ukućana. Iz istog je korpusa obaveza da je orah najvažniji dodatak koljivu. Prisutan je i običaj da se na Badnji dan orah stavlja na grobove predaka. Zatim, protiv "čume" koristi se orah, ostavljen na tavanu, kao žrtva demonu opake bolesti.

Orah i značaj koji uživa u našim predanjima, sličan je i u tumačenju drugih naroda. Na Neronovom grobu iznikao je orah u kojem su živeli đavoli, kao i gavrani. Jedna od sveštenica-pratilja Artemidinih pretvorena je u orahovo drvo, a devojke koje su igrale kolo nastavile su život na orahu. Vuk Karadžić je ovekovečio orah iznad sremskog sela Molovine, na kojem su se, po rečima meštana, okupljale veštice.

Orah je, dakle, tajanstveno zborno mesto vampira, đavola i zlih demona. Preciznije, to mesto sastanka jeste orahova razbarušena krošnja. Po Talmudu, na svakoj orahovoj grani ima devet listova, i na svakom listu sedi đavo. I za indoevropljane orah je "nefastni" sabirni centar zlih nadljudskih sila.

Primere u našoj prošlosti zatičemo u strahu da se zaspi u hladu orahovom, jer preti bolest (npr. polna nemoć). Zatim, nikad se orah nije sadio u blizini kuće zbog opasnosti da njegova senka ne bi pala na kuću, što donosi nesreću ukućanima.

U pojedinim starim obredima, ne samo slovenskim, orah se nameće kao simbol plodnosti. I to kao voćka koja može uzrokovati rodnost (primer je u svadbenim običajima tzv. "svadbeni orasi" zastupljeni od Rimljana do naših dana). Ali, i kao simbol izobilja i bogatstva. Iako ovakvim promišljanjima nije pronađeno uporište u slovenskoj mitologiji.

Objašnjenje simbola rodnosti i bogatstva Čajkanović je pokušao da objasni manipulacijom orasima kao jednim od činova iz analogne magije, preuzete ili nasleđene iz drugih religija i folklora.

Možda je "čudnovata voćka" pretpostavljala i označavala "plod i rod" i zbog zasluga koje je vremenom plod oraha sticao zbog lekovite moći, tako dragocene srpskim težacima. Često se ranije upotrebljavao protiv vrućice, pasjače, žive rane i kožnih čireva, uglavnom u vidu tečnih obloga ili kupki. Danas se pouzdano zna da plod oraha sadrži jod, te konzumacija oraha ili rakije od oraha leči gušavost i hipotireozu (snižena funkcija štitaste žlezde).

Do današnjih dana je zadržan običaj da se preventivno pred epidemijom opake bolesti deca provlače ispod orahovih žila ili ispijaju zejtin iz posude u kojoj se orahova žila nalazila najmanje godinu dana, što je još jedno svedočenje da je "orah drvo halovito i svaku bolest razgoni".

Lekovitost oraha je zadivila naivne i religiozne Sebre, tako da su mu pridavali i druga značenja, sve u nadi da prebrode teškoće i neznanje. Jedna od takvih nadnaravnih sposobnosti, koju su po mišljenju naših predaka posedovali i plod i drvo, jeste mistična uloga u magijskim predskazanjima, gatanjima i tumačenjima snova.


Nije ga dobro sanjati
Orasi, po narodnom predanju, u snu ne predskazuju ništa dobro

Na Božić se, u užičkom kraju, na osnovu kvaliteta slučajno odabranog oraha predviđalo zdravlje, sreća i rod u kući i oboru u narednoj godini. Iz istog izvora, ali u okolini Šapca, u čanak sa vinom i medom stave tri oraha i namene za zdravlje, plod i rod, a posle ručka ih razbiju i, "ako koji bude kvaran, ono na šta je namenjen, biće nesrećno te godine". U okolini Vinkovaca narodni vrači, koji su sarađivali sa vilama, obično se mole pod orahom.

Orasi, po narodnom predanju, i u snu ne predskazuju ništa dobro, već nemaštinu, nedaće, suze… Zatim, orah je posedovao blagorodnu moć u brojnim običajima, zapamćenim i sačuvanim (znači i živim), mada ne i uvek razložno objašnjivim. Npr. prilikom opraštanja mlada dozvoli da joj majka stavi u nedra dva oraha, da bi rađala mušku decu. U Hercegovini porodilju posipaju orasima, radi lakšeg porođaja.

Reč lipa potiče iz staroslovenskog jezika. Stoga se prava predstava o njoj mora tražiti u staroslovenskim korenima. I u poimanju, od strane praslovenskog ratara, bilja kojim je bio okružen. Ali, lipa je zadržala i obogatila svoj značaj i u periodu hristijanizacije Slovena. U prilog tome govori legenda po kojoj se Bogorodica, bežeći sa Isusom u naručju, odmarala pod lipom. Zato, po predanju, od tada grom ne udara u lipu.

Lipa je po verovanju svih Slovena sveto drvo. Nisu smeli da je seku (tabuisano je drvo). U lipovim gajevima, zamišljali su stari Sloveni, da žive božanstva. Potvrdu za takav sud pronalazimo u činjenici da i danas zatičemo lipe oko crkava, čak i džamija. Kod nas, na primer, u dvorištu manastira Ljubostinje hlad prave džinovske lipe. Mnogi se poznavaoci mitologije pitaju ko je stariji na tim lokalitetima? Lipe ili crkve. Šta više, pretpostavlja se da su crkve zamenile lipe. Tačnije podizana su svetilišta na mestima bogatim "svetim" lipama. U Srbiji se i danas pored novosagrađene crkve postavlja lipov krst.

U tom je kontekstu i svadbeni običaj, sačuvan do današnjih dana, u Hercegovini. Na dan venčanja, u nedelju, mladenci sa kumovima, pre zore, obilaze oko crkve tri kruga. Jedan od svedoka obavezno zaštitnički drži lipovu granu iznad njihovih glava, govoreći "kao što Vi obilazite oko bogomolje, tako i Vas obilazilo svako zlo". Posebno poštovanje uživale su usamljene gorostasne lipe. Zamenjivale su hram. Ima pisanih dokumenata da su pre četiri veka, pred jednom takvom osamljenom lipom, Srbi u Bosni baš lipu prizivali i klanjali joj se kao svetinji. I žrtve su joj prinosile. Sa sveštenikom na čelu povorke. Kao pravom paganskom hramu. Nakon ovih ilustracija možemo slobodno zaključiti da je lipa svojevrsni domaći kult.

O visokom religijskom značaju lipe svedoči nam i običaj da se "živi oganj" pali i sa lipovim drvetom. Da bi se zaštitio narod ili očistio od neke nesreće, kao i da bi se savladala boleština koja je ovladala seljanima ili stokom. Pojedini slovenski narodi verovali su da je uzda načinjena od lipe vrlo pouzdana u hvatanju vampira, duhova i zlih demona.


Božanska moć lipe
Ovo senovito drvo sađeno je pored groba u nameri da primi dušu pokojnika

Lipovo drvo se koristi za izradu ikona, koje su zamena za svetitelje. Jer se veruje da predstavljeni svetac boravi u ikoni od momenta osvećenja. Nije samo preslikano božanstvo. Ni u svesti današnjih vernika nije potpuno odvojena likovna predstava od predmeta obožavanja. Dokazi da lipa ima moć da u njoj žive božanstva, pa i duše predaka, pronalazimo u slikama slovenskih grobnih mesta. Obavezno je pored groba lipa kao senovito drvo, zasađena u nameri da primi dušu pokojnika.

Međutim, pored mitskih, magijskih i religijskih uloga, lipa se u životu slovenskih naroda koristila svakodnevno. Njena lekovitost i upotreba u narodnoj medicini, upravo je proistekla iz poverenja u lipinu natprirodnu moć. Ili u moć njenih "stanovnika". Vezu između magijskog i isceliteljskog ilustruje razlog "vađenja žive vatre" (npr. bolest), kao i upotreba pepela i ugljevlja iza "žive vatre" u lečenju stoke i ukućana. Kao i u vrlo važnom ritualu kađenja ("čišćenja"), koji su Srbi često činili.

Važno je napomenuti da je ova bitna funkcija u narodnoj medicini u praksi i danas, na početku trećeg milenijuma. Čajem od lipe leče se kašalj, gušobolja, promuklost, otežano i čujno disanje, kao i glavobolja. U seoskim se domaćinstvima, dojiljama bez dovoljno mleka, preporučuje čaj od lipovog korena, pomešan sa leskovim i vrbovim. Bolesnik od "sušice" (pod tim se pojmom podrazumeva tuberkuloza pluća) osim što treba piti lipov čaj, treba i da četrdeset jutara provodi pod lipom, da bi ozdravio. Kao obloga lipa je nalazila primenu kod živih rana i kod povećanog znojenja nogu.

Kult lipe spontano bledi u slovenskim narodima, naročito u srpskom. Smatra se da je to započelo još iz doba mnogoboštva, ali sa preseljavanjem Slovena na Balkan, koji je nepogodno podneblje za opstanak lipa u odnosu na nekadašnju postojbinu. Što je uslovilo razuđenost lipa, a na taj način i sve manji broj predanja o svetom slovenskom drvetu.

Stare Slovene nije impresioniralo samo gorostasno drveće. Nametnulo im se i nisko rastinje, trave i cveće, i to ne samo jestivi uzorci, već i one biljne vrste bez tih suštinskih kvaliteta. Ipak, čudno je i neobično da ti, na prvi pogled, beznačajni i neugledni biljni varijeteti postanu i važan predmet slovenskih ubeđenja i predstava. Šta više, postanu i neophodan rekvizit i sastavni deo rituala u kultu ili mističnom ponašanju. Među njima je i bosiljak. I to ne bez razloga. Bosiljak je nazivan svetinjom. Naši su ga težaci smatrali svojom odnosno "srpskom svetinjom". U baštama su prvo sejali bosiljak, pa tek onda ostalo bilje, od kojeg je nekad i opstanak zavisio.

Bosiljak je prelaz iz paganstva u hrišćanstvo preživeo bez bitnih promena u njegovom smislu i značenju. I u novom učenju zadržao je vrlo važno mesto, što dokazuje i legenda o njegovom nastanku. Pretpostavljalo se da je bosiljak nikao na Hristovom grobu ili pak na mestu na kojem je Božji sin razapet. Zamišljalo se da raste u raju, kao i da Bogorodica uživa u njegovom mirisu. Na taj način je zaslužio ime božja biljka ili božji cvet.


Nema krštenja bez bosiljka
Ali, ne završava se tu dejstvo bosiljka. Zanimljiva je veza bosiljka sa ljudskom dušom

Izborio se bosiljak vremenom za ovakav status, pre svega značajnom ulogom u životu slovenskih ratara, prateći ga u svim prilikama od rođenja do smrti. Pa i posle smrti. Novorođenčetu se obično pored uzglavlja stavlja bosiljak u osvećenoj vodi, radi boljeg sna i odbrane od svih iskušenja. Ritual krštenja je nezamisliv bez upotrebe ovog svetog srpskog drveta. Na dan svadbe mlada se opasuje tkanicom okićenom na tri mesta bosiljkom i nosi veliku kapu zvanu smiljevac narednih četrdeset dana, prvenstveno da bi se dostigla zaštita od zlih demona.

Posebnu funkciju bosiljak je imao u težačkim, za seoskog domaćina, magičnim radnjama, kao što su početak oranja, setva, vršidba, kraj žetve… U takvim prilikama bosiljkom se kitio orač prve brazde, ali i jaram i volovi. U rasad se obavezno stavljao bosiljak. Ni kraj žetve nije proticao bez učešća bosiljka. Pokojniku se, i danas, u ruci ili oko ruke prinosi stručak bosiljka, da bi ga pratio i štitio na onom svetu.

Ali, ne završava se tu dejstvo bosiljka. Zanimljiva je veza bosiljka sa ljudskom dušom koja se uspostavila nakon pohrišćavanja slovenskih naroda. Naime, veruje se da sveti arhanđeo Mihailo uz pomoć ovog cveta vadi dušu pravedniku pre nego je odvede u carstvo mrtvih. Zbog slovenskog ubeđenja da je bosiljak senovita biljka (poseduje moć da prihvati dušu umrlih), obaveza je, još iz paganstva, da se na grobu sadi bosiljak.

Crkva je rado prihvatala biljne vrste. Takav je slučaj i sa bosiljkom i njegovom ulogom kultnog rekvizita. Stari paganski rituali škropljenja i kađenja ljudi i imovine sa prevashodno magičnom biljkom, kao što je bosiljak, koji su imali zadatak kultnog očišćenja, brzo su odomaćeni i u crkvenim postupcima. Sem toga bosiljkom se svetila vodica. Prisustvo bosiljka davalo je čitavom ambijentu i scenografiji svečani izgled i reklo bi se - atmosferu svetosti. Srpski domaćin ikonu porodičnog zaštitnika brižljivo i svečano je ukrašavao bosiljkom uoči i za vreme blagdana. Bosiljkom su kićeni i obredni kolači. Na primer - slavski, svadbeni, božićni, mladenački…

U svim ovim, u osnovi, paganskim obrascima evidentna je magijska i mistična uloga bosiljka, kao moćnog i pouzdanog zaštitnika od svih demonskih opasnosti. Osim navedenog "apotropajonskog" svojstva bosiljak je imao i druge sklonosti.

Korišćen je u predviđanju budućnosti, u bajanju i vračanju, u magiji plodnosti, u lustraciji i očišćenju kuće i ukućana. U narodnoj medicini i veterini. Njegov je miris i danas neobično dragocen i sve je češće u upotrebi u kozmetici. Posebno je interesantna predstava po kojoj je bosiljak u magijskom smislu i cvet ljubavi. Upotrebljavan je da očuva ili probudi ljubavna osećanja između žene i muža, ili mladića i devojke. Gatajući, devojke su od bosiljka tražile odgovor o datumu udaje i o izabraniku. Zatim, isprošena devojka slala je bosiljak budućem mužu u znak naklonosti.

Iz ovog razloga, pretpostavljam, bosiljak je ušao i u poeziju srpskog naroda. Naročito se bosiljak pominje u lirskim narodnim pesmama, kao sinonim mladosti i ljubavi.


Zvono protiv duhova

Zvuk je odavno u upotrebi kao zaštitnik. Sa ulogom da odagna i zaplaši zle duhove i demone, kojima je pridavana moć da mogu uzrokovati sušu ili grad. Stoga su zvuk primitivnog bubnja, drvene trube, ljudski glasovi i vika, razna klepala i čegrtaljke, a kasnije i lupanje po metalnim predmetima i pucanje iz neobičnih naprava imali apotropajonski uticaj. Prvenstveno da uplaše i oteraju demone. Dok su im stari Grci pokorno nudili žrtve.

Crkvena zvona (starogrčki naziv - čuvari od grada) zamenila su ulogu primitivnih bubnjeva i klepala od drveta i metala. U funkciji su u hrišćanskom svetu od petog ili šestog veka, a u našem narodu od utvrđivanja hrišćanstva (verovatno od dvanaestog veka). U srpskim zemljama do upotrebe zvona, u crkvi je služilo klepalo (drvena ploča sa palicama) i bilo (metalna ploča po kojoj se udaralo i na taj način proizvodio zvuk).

O značaju koji su zvona vrtoglavo zaslužila u našoj prošlosti jasno govori zabrana korišćenja muzičkih instrumenata u pravoslavnom bogosluženju. Dozvoljeni su (i nekad i sad) samo ljudski glas i zvono. Da bi u drugoj polovini dvadesetog veka brojna zvona ućutala pod naletom boljševizma. Međutim, ono što je prognano iz sećanja živi i dalje u podsvesti, a ono što je izbrisano iz pisanih letopisa nadživljuje u usmenom folkloru.

Do danas je zabeležena trojaka upotreba pravoslavnih zvona. Prva je manifestaciona - proslavljanje proleća o Vrbici ili Cvetima ("Zanosno radovanje zvona koristilo je niz zvukova, koji se poklapaju ili su slična onom mnogoglasnom crkvenom pojanju - proizvodeći učinak koji je istovremeno bio i kakofonski i hipnotičan"). Kao i za oglašavanje svih značajnih događaja u životu naših predaka (svadba, rođenje..). Najstariji takav zapis je iz četrnaestog veka "kada su se na grobu kralja Milutina desila čuda, monasi su to oglasili zvonima".

Zatim, religijska - da se pobudi još veća pobožnost svih ljudi sabranih u hramu, ali i za prizivanje božanstava, naročito zaštitnika useva o zavetnim danima. Treća je uloga - profilaktička. Jer, zvono, kao muzički predmet odnosno, idiofon (muzički instrument od specifičnog materijala koji mu omogućava vibracije), kao i drugi idiofoni (praporci, čegrtaljke, doboš) nemaju samo tzv. centripetalnu funkciju (zovu na molitvu, na pomoć, na red i zbor), već i tzv. centrifugalnu (odbijaju zlonamerne duhove i demone, neprijatelje i epidemije). Stoga, i danas, maskirani učesnici, krećući se u povorkama, nose priručna zvona i čegrtaljke, čijim zvukom pokušavaju da oteraju veštice, đavole, zmije i bolesti. Protiv zlih duhova, kuge, suše i požara nosile su se ikone, a bruj zvona je nastojao i da dozove Božju moć, što je uticalo da su naši naivni prethodnici poštovali zvono i zbog analognog svojstva da ih uzdigne i do samog Boga.

Zaštitnička uloga zvona je upamćena i u našim predanjima. Npr. čovek koji se spasio od noćne nemani kada je dospeo pod zvono u zvonari. Zatim, ako dete ne progovori na vreme poji se vodom iz ovčarske klepetuše. Kao i običaj da se stavi zvono pored uzglavlja deteta, da bi dostiglo dobar glas. Posebnu važnost imala su zvona i kao objava oružanog napada na selo. Zvonom se upozoravalo stanovništvo i na vatrenu stihiju. I na ostale elementarne nepogode (gradonosne oblake, kišu, poplavu…).

Ali ovim ulogama se ne iscrpljuju sve moći zvona. Održao se običaj da se smrt oglašava zvonima crkvenim. Ali, po mišljenju Čajkanovića, to nije bio prvobitan cilj (niti izvorni poriv), već se, nekada, zvonjenje vršilo na dan pogreba, u korist pokojnika. Da se odagnaju zli demoni, koji mogu ugroziti njegovu dušu. Važno je pomenuti starinsko poznato predanje da se zli demoni plaše ne samo zvuka koji se proizvodi, nego i metala (gvožđa i bronze) od kojih se zvona i liju.

Po verovanju našeg naroda, zvona danas imaju i proročku moć. Kada crkveno zvono ne proizvodi jasan zvuk, pretpostavlja se da ne sluti ništa dobro. Kada se sanja zvono, očekuje se ujutru novost.



Ogledalce, ogledalce, 
ko je najlepši

U pesmi „Početak bune protiv dahija", zabrinute za svoju sudbinu, dahije su se ogledale u naročito spremljenoj tepsiji sa vodom
Po legendi iz perioda, kada još nije bila stvorena Zemlja, već je postojala samo voda, Bog je pogledao u tadašnju vodenu masu i kao u ogledalu, video po prvi put sebe odnosno svoju senku. I ona je kasnije postala uzor prilikom stvaranja sveta i života na Zemlji. Čajkanović pominje da je Bog od svoje senke stvorio sebi "druga". O tom vremenu govori i Jovanovo otkrovenje - videh stakleno more smiješano sa ognjem.

Pre citiranja primera iz naše i drugih evropskih mitologija, moramo prvo, da apsolviramo da je ogledalo, zapravo, svako telo ili glatka površina, koja poseduje moć refleksije likova bića ili predmeta. I da su prisutna na svakom koraku, nezavisno od toga da li su ih stvarali ljudi ili priroda. Ima naučnika preistoričara koji tvrde da je još i neolitski čovek poznavao ogledala od dobro uglačanog kamena. Oduvek im se pridavala čudna i magijska snaga. U Grčkoj, u petom veku pre Hrista, vračare su hvatale mesec u ogledalu.

I u našoj narodnoj književnosti, zahvaljujući Filipu Višnjiću i Vuku Karadžiću, pronalazimo brojne primere hidromantije. Na primer u pesmi "Početak bune na dahije". Dahije, zabrinute za svoju sudbinu, ogledale su se u naročito spremljenoj tepsiji sa vodom. I kako narodni pevač kaže :"Sve dahije očima viđeše,/ Ni na jednom glave ne bijaše". Vuk je zabeležio ritual katoptromantije u negotinskoj krajini gde "devojke uoči Bogojavljanja traže u ogledalu uz pomoć mesečine, sliku svog suđenika. Ako ga vide da se smeje, znači da je živ; ako je zamišljen, bolestan je; ako li leži, znači da je mrtav".

Na ovom je mestu potrebno odgonetnuti zašto se ovaj uporni običaj održao. Zašto su, u ovom magijskom ritualu obavezni odraz lika, bunar, voda, ogledalo… Slika lica, odnosno njegov odsjaj su neophodni, jer se u verovanju našeg naroda, glava poima kao sinonim za središte života. Voda (ne bilo koja, nego bunarska, izvorska ili rečna) pod posebnim okolnostima. I to senovita voda. Jer ona u sebi sadrži duše naših predaka, a svaka mantika je povezana sa dušama pokojnika i predaka i počiva na njihovoj prisutnosti.

Ogledalo je figuriralo kao neka vrsta "prolaza" između ovostranog i onostranog sveta. Naši seljaci su ponirući ogledalom u taj zjap, pokušavali da zavire u budućnost, ali često i u prošlost. Zapravo, nastojali su da spoznaju sve ono što se, inače, nije moglo doživeti. Već je pomenuta senovita moć, pridavana ogledalima. Stara germanska reč za ogledalo "špigl" označava predmet "koji u (sebi) zadržava senku", odnosno dušu. Naši preci su verovali da ogledalo ima moć da u sebi uhvati sliku ili senku (dušu) nekoga ili nečega; ali i da ih sačuva u sebi. Zbog te sposobnosti ogledala da uhvati i zadrži čovekov lik ili dušu, odnosno sen, pretpostavljalo se da se u njemu (ogledalu) nalaze duše naših ukućana. I živih i mrtvih, zbog njihovog ranijeg ogledanja.

Zbog straha od umirućeg i upornih nastojanja ukućana da se duša pokojnika ukloni iz kuće, ogledalo se prilikom smrtnog slučaja, u nekim krajevima, pokriva ili skriva. Sve to da da se sen upokojenog ne bi preselila i zadržala u njemu, jer ona treba da se pripremi za drugi svet.

Po predanju, u ogledalu se nalazi čak i sen dobrog demona - čuvara kuće. Svaka ga kuća ima. A on u stvari, nije niko drugi nego najstariji predak. U tom kontekstu ogledalo poprima obeležje kulta. Te se o Duhovima u crkvi pletu venci, koji se stavljaju kraj ogledala. Ili se poput ikona oivičavaju ili kite. Germanski narodi,na osnovu zapisanih podataka, može se zaključiti, veruju da molitva pred ogledalom dobija moć da iz kuće odstrani bolest, nemaštinu ili neko drugo zlo.

U Homolju, kao i u Nemačkoj, da bi mlada imala poroda, na venčanju je nosila ogledalo u nedrima, jer je na taj način, nosila i pretke, odnosno duše predaka sa sobom. Tako se u neposrednoj blizini Marka Kraljevića nalazila duša vojvode Momčila. Markovog ujaka.


Kapa glavu čuva
Božanstva i demoni donjeg sveta ne zamišljaju se gologlavi

U starom veku, kapu su kao široko rasprostranjen odevni predmet koristili Persijanci, Skiti i neka varvarska plemena. A Južni Sloveni, po izvesnim promišljanjima, od dolaska na Balkan. Dok su Grci, Rimljani i Germani uglavnom bili gologlavi.

Kapa, po predrasudama pojedinih evropskih naroda, pripada privilegovanim odevnim predmetima, koji su atributi božanstva. Božanstva i demoni donjeg sveta ne zamišljaju se gologlavi. Bog donjeg sveta Had ima čuveni šlem, koji ga čini nevidljivim. Za drugo htonično božanstvo Hermesa, takođe je karakteristično pokrivalo na glavi. Kod germanskog Vodana božanska odlika je šešir.

Šlem od metala (bronze i gvožđa) prvenstveno je koristio starim narodima, kao i današnjim - za neposrednu odbranu. Naravno, da prvobitni šlem nije bio od metala, već od životinjske kože. Obavezno od životinje, koja je za dotični narod posedovala svojstva demona. Tračani su, idući u rat, nosili lisičje kape, a lisica je bila trački totem. Dok je grčki šlem, najčešće, bio od pseće ili volovske kože.

Nošnja Južnih Slovena se, od VII do XII veka, razlikovala od nošnje drugih naroda, uglavnom po kapama i njihovim raznovrsnostima. Najstarija sačuvana kapa iz naših krajeva je "valjana kapa" ("svaljana od sitne vune jarike"). I bila je u upotrebi na velikom delu Balkanskog poluostrva. I da se po načinu izrade, od vrste materijala i zastupljenosti,zaista može smatrati narodnom kapom. I tada je kapa, pravljena od vune, imala funkciju zaštite i amajlije, jer je magična snaga vune izvesna. Prvobitna kapa Južnih Slovena, propisno pravljena od vune kao moćnog apotropajona i amajlije, u srednjem veku, po svedočenju epske narodne poezije, zamenjena je kapom od vučje kože. Sa istom ulogom. Da vučja kapa ima magični zaštitnički cilj, jasno se uočava iz običaja da se ona pravi od tri vuka, kao što se prilikom vračanja koristi voda sa tri izvora.

U prilog tome je i verovanje naših predaka da pojedini vučji delovi (dlaka, kosti, zev i zubi) imaju natprirodnu moć, koja je primitivnom srpskom seljaku nudila bezbednost i sigurnost. Što je i bila njegova vekovna težnja. Zato je tada bila prisutna predrasuda da kapa, kao moćni zaštitnik, štiti svog vlasnika od svih opasnosti. I vidimih i nevidimih. Naročito neobjašnjivih. Pomenuto se svojstvo, dakle, u navedenim narodnim umotvorinama, pridavalo kapi od određenog materijala. Na primer vučja koža, zbog doživljaja vuka kao totema za srpski narod. Boja nije bitna mada je u srpskoj mitologiji crvena boja kape oponašala i prizivala obeležja demona i božanstva. Zato je najomiljeniji srpski epski junak Marko Kraljević, kao što je i očekivano, nosio kapu "vučetinu" i ogrtač od kurjaka (kapa i ogrtač su, inače, atributi božanstva).

Značaj kape se održao u srpskim običajima i obredima i do naših dana. Od početka do kraja ljudskog života. I danas u određenim krajevima, srpski seljaci nastoje da novorođenče, što pre, stave pod zaštitu kape. Prvu kapu detetu daruje baba po majci, a negde kum. Pri činu bratimljenja obavezno su se razmenjivale kape. Nevestu od zlih očiju čuva karakteristična ženska kapa, poznata pod imenom "smiljevac". Zbog zaštite od brojnih opasnosti, koje vrebaju na onom svetu, u nekim se našim regijama, pokojnik obavezno sahranjivao odnosno i danas sahranjuje sa kapom na glavi.

Vredna pažnje je još jedna ostvarena uloga, koju je kapa negovala u narodnoj književnosti i mitologiji Srba. To je izvesna moć da se ona povremeno javlja kao zamena za čoveka. Narod ju je identifikovao sa vlasnikom, odnosno sa osobom koja je nosi. Veselin Čajkanović je zabeležio izraz u rudničkom srezu : "plaćati s kape na kapu", a Vuk Stefanović Karadžić u zapisima iz Crne Gore i Boke Kotorske, je evidentirao značaj čitanja molitve crnogorskog vladike za ozdravljenje. Ali, "kako vladika nije mogao svuda biti, to se obično nosila bolesnikova kapa, i molio vladika da očita molitvu kapi, što je uvijek i činio. Kapa se i u čitanju i tumačenju snova izjednačava sa čovekom. Primer je iz narodne pesme "Tri utopljenika" ("Ne smijem ti po vodi plivati,/ Jer sam noćas čudan san usnio,/ Đe moj kalpak pliva po Neretvi").


Sve za gostoprimstvo
Domaćin je posebno morao da garantuje bezbednost svom gostu. Ne samo od ukućana nego i od okoline

Naši preci nisu primali u svoju kuću samo njima poznate osobe (rodbinu, kumove, prijatelje, bivše komšije..) već i strane i nepoznate. I tuđince. I u dvadesetom stoleću gostoprimstvo se masovno pružalo u nekoliko navrata. Ne samo predstavnicima svog naroda. I ne samo tri dana. Ipak, u ovom tekstu se ograničavamo na gostoprimstvo vezano za putnike ili zlovoljnike, zbog kojih su mnoga domaćinstva (zarad njihovog doličnog prijema) imala i posebne sobe ili kuće u dvorištu sa tom namenom i sa nazivima kao što su : gostinska soba, gostinska kuća ili konak.

Svaki namernik mogao je biti siguran da će naći prijatno utočište. Gde god ga zatekla noć. Iako mu je vrata otvarao gorštak namrštenog čela, gustih obrva, prodornog pogleda, orlovskog nosa, izraženih brkova i koščatih vilica; gostu je ta "namrgođena dobroćudnost" širom otvarala i kuću i srce. I postelju i trpezu. I sve što se u kući zateklo.

Sve četiri svetske religije: judaizam, hrišćanstvo, budizam i islam za najveću vrlinu, odnosno religijsku obavezu smatraju milosrđe. A pod milosrđem podrazumevalo se i gostoljublje. Verovalo se da odbijanje gostoprimstva predstavlja veliki greh, koji povlači i odgovarajuću kaznu. Božju. Brojni su primeri u literaturi i svetim knjigama.

Epifanija božanstava i natprirodnih bića je jedna od najpoznatijih pojava u religiji i mitovima. I kod naših predaka postoje mnoga predanja sa ovakvim ili sličnim motivima. Kome nisu poznate priče u kojima se najčešće sam Gospod ili u društvu sa svetim Petrom, ili sam sveti Sava ili sveti Arhanđeo javljaju prerušeni u putnika odnosno prosjaka i traže milost i gostoprimstvo. Nakon iskušavanja domaćina stiže zaslužena sudbina.

Primitivan je čovek u svakom putniku i prosjaku gledao eventualnu epifaniju (prerušenog apostola, sveca ili neko natprirodno biće) i zato mislio da je na njegovu polzu prijem svakog putnika. Kao što ga uči "Poslanica Jevrejima" : "Gostoljubivost ne zaboravljajte, jer neki ne znajući primiše anđela na konak". Ali, i kada zaslužena pohvala ili ukor nisu očigledni i trenutni, verovalo se da ove smrtnike sačekuju na onom svetu u obliku raja ili pakla.

O značaju običaja i navike pružanja gostoprimstva namernicima za naš religiozni narod u prošlosti, ilustrativan je primer da je jedna od zabrana u "Zakonu za raju" iz 1635. godine bila davanje konaka i utočišta nepoznatim putnicima. I zdravim i bolesnim. I verujućim i neverujućim. I ubogim i bogatim. Za njih je bio, po tom propisu, predviđen prostor oko ili ispred ulaznih manastirskih kapija.

Obaveza je napomenuti i naglasiti da nije samo domaćin morao paziti da ne uvredi gosta i da mu se ništa nije smelo odbiti, već i obrnuto. I gost je morao biti obazriv i izbegavati svaki postupak koji bi domaćina doveo u neugodan položaj. Postojali su i propisi koji su regulisali njegovo ponašanje. Po njima se morao vladati od trenutka ulaska u gostoljubivi dom, do odlaska. U gostoprimstvu se u nekim narodima i preterivalo. Kao što je običaj gostinske obljube. Kada se gostu podvodila i neka od žena iz domaćinstva. Takva je legenda o rođenju Sibinjanin Janka, odnosno Janjoša Hunjadija - sinu Despota Stefana Lazarevića.

Domaćin je posebno morao garantovati bezbednost svom gostu. Ne samo od ukućana. Nego i od okoline. Čak je u slučaju ubistva gosta, domaćin bio obavezan da ga osveti, nezavisno od toga da li ga je ranije poznavao. I Mojsije je odredio šest azila tačnije šest hramova, u kojima su svi zlovoljnici, pa i begunci bili bezbedni.

Domaćin je morao štititi gosta, čak i kad je neposredno pre toga naneo zlo nekom od ukućana ili samom domaćinu. Mogao mu je u takvim neprilikama uskratiti gostoprimstvo, ali mu nije smeo odgovoriti nikakvim zlom.



Zmajevi krilate zmije
Zmajevi su životinjskog porekla, nastali su od ribe ili zmije, stare više od sto godina

Koliko je pravoslavlje uvažavalo pojavu gosta i pridavalo mu značaj najbolje nas podseća proslava najvećeg pravoslavnog praznika - Hristovog rođenja, koje započinje sa gostom. Ovog puta božićnim gostom, odnosno polaznikom ili polažaonikom. Možda su ovakva hrišćanska obaveza i doživljaj gosta, i kao potencijalnog iskušenja i kao bića žudnog tuđe pomoći, uticali na srpskog seljaka da se olako prihvati i uloge jataka, iako je kazna zaista bila surova. Ali ga nije mogla zaplašiti i primorati da odustane od te svete obaveze. O retkim primerima izdaje, dugo se, s kolena na koleno, kazivalo.

Prasloveni nisu mogli da objasne brojne pojave iz okoline (npr. grom), pa su ih dovodili u vezu sa biljkama i životinjama, zamišljajući da se u njima krije ta moć. Zato su im prinosili žrtve i slavili praznike. Kasnije, kada je religijska misao slovenskih seljaka dosegla i do viših sfera apstrakcija, oni su tu začudnu natprirodnu snagu prepoznavali u likovima imaginarnih bića. Konkretno zmaj je na početku bio personifikacija groma, i uopšte vatre.

Ali, srpski ratar je želeo i zaštitu od tih nepogoda. Prvo su ga branile životinje (petao, orao i zmija). Zatim i ta zamišljena mitska bića, prvenstveno paganskog porekla. Pravi primer takvog nadnaravnog bića jeste zmaj, koji je postao prava srpska specijalnost. Takvu ulogu (gradobraniteljsku i humanizovanu) nije imao ni u jednoj mitologiji. Čak ni u mitologijama ostalih slovenskih naroda.

Kao što je naš narod verovao da svaki čovek ima svog anđela zaštitnika, koji ga prati od početka do kraja života, bio je ubeđen i da svako selo ili atar imaju svog zmaja-zaštitnika. Osnovna mu je funkcija, po zamisli Srba, bila da na prvi nagoveštaj nevremena (grad, grom, oluja…), uzleti iz svog staništa ka gradonosnim oblacima ili munjama, i suprostavi se demonskim bićima, koja su ih predvodila i izazivala.

Zmajevi su životinjskog porekla. Nastali od ribe ili zmije, stare preko sto godina. Zato su ih naši preci zamišljali kao krilate zmije ili kao vatrene ptice dugog zmijskog repa, koje varniče u letu i isijavaju svetlost ili oganj oko sebe. Pretpostavljalo se da žive u šupljem starom i usamljenom drveću (npr. bukva). Zamišljali su ih međutim, i u ljudskom obliku. I kod njih borbu vodi samo njihova duša, dok telo za to vreme spava. Oni požrtvovano vode borbu pod oblacima protiv raznih ala i nepogoda, štiteći rodna polja i živote srpskih težaka. Te nije čudo što se zmajevi smatraju čovekovim prijateljima. Stvoreni su bili tada uslovi da od zmajeva postanu vrlo popularni nacionalni mitovi, gotovo božanstva. To se i desilo. Kod nas "anđeli, vile i zmajevi su narodni ideali, jer brane sve ono što je dobro i pošteno", zapisao je Starović 1894. godine.

Zmajevi se mogu pojavljivati i u obliku meteorita. Obično noću. Oni lete preko neba, svetle i izazivaju huk, zvižduk ili tresak, kao u narodnoj pripoveci "Baš-čelik". U našoj tradiciji zmajevi dobijaju narodna imena. Čak se pridaje sposobnost i moć vilama i anđelima da zasnuju bračni život sa smrtnim devojkama i mladićima. U narodnim pesmama zmajevi često vrše preljubu, pa i sa caricama. Kao, na primer u pesmi "Carica Milica i Zmaj od Jastrepca". Zanimljivo je da prisilnu ljubav između carice i zmaja, prekida drugi zmaj. I to Zmaj-Despot Vuk.


Vile su kćeri Adama i Eve
Srpski težaci su zamišljali vile kao bića ženskog pola
Retko su se zmajevi zamišljali kao bića ženskog pola. Tzv. zmajice. I njima se, u našim predanjima, pridavala velika važnost u ljubavnim vezama sa ovozemaljskim lepim mladićima, koje se, po pravilu, nisu okončavale porodom.

Ta ljubavna sklonost ka ovozemaljskom suprotnom polu zaista je predimenzionirana u narodnoj poeziji. Iz brakova ili preljuba zmajeva sa devojkama ili vilama, rodili su se, po našim legendama, brojni srpski junaci i znamenite ličnosti, kao što su : Miloš Obilić, Banović Strahinja, Relja Zlatokrila, Ljutica Bogdan… a neki od njih su i dobili ime po ocu. Npr. Zmaj Ognjeni Vuk (unuk srpskog vladara Đurđa Brankovića), dok je Stojan Čupić, poznati junak iz Prvog srpskog ustanka prozvan Zmajem od Noćaja.

Potvrda ovakvim predstavama je u narodnoj pesmi "Miloš Obilić zmajski sin", koju je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio : 
"Što god ima Srbina junaka,
Svakoga su odgajile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili".

Iz navedenih primera lako je zaključiti da je zmaj iz srpske mitologije postao antropomorfizovano biće. Zapravo, zmaj poseduje iste osobine kao i čovek. Misli i radi kao običan čovek. Ali, sa odlikama natprirodnih bića. Može da leti. Izuzetno je snažan. Zatim, u stanju je da promeni oblik. Iz čoveka u pticu i obratno. I što je bitno, ne čini zlo ljudima. Osim kada je prinuđen na to.

Reč vila je slovenskog porekla. Svi Sloveni su znali za njih. U Južnih Slovena prvi pomeni imena vile datiraju iz jedanaestog veka. Za slovenskog težaka ona je tada označavala neku vrstu opsesije. Poznavaoci slovenske mitologije se slažu da je verovanje u vile kao mitska i imaginarna bića, zaživelo tek na Balkanskom poluostrvu. I to prvobitno kao duhovi prirode (oblaci, vetar…) u koje su se uselile duše predaka. A kasnije i kao duše devojaka, umrlih nasilnom smrću.

Brojne su legende o postanku vila. Od toga da su prve kćeri Adama i Eve, koje je Bog prokleo. Preko ideje da one ne dolaze na svet kao ostala božja stvorenja, već kao voćke i cvetovi (od rose ili neke travke). Pa do toga da mogu voditi poreklo od zdravog ženskog deteta. U nas su opstala predanja da vile zatrudne od sunca i jutarnje rose, a da se porađaju kada je istovremeno sunčano i pada sitna kiša.

Srpski težaci su zamišljali vile kao bića ženskog pola. Obično lepe i mlade devojke. Vitke. Sa dugom i raspletenom "rusom ili zlatnom" kosom, koja je padala preko leđa. Odevene u bele duge haljine. Po pravilu providne. Neretko i gole, pokrivene samo svojom dugom kosom. Imale su krila. Za njihovu moć je bilo značajno tzv. "okrilje". To je obično bio veo kojim su se ogrtale. Bez njega vila nije posedovala natprirodnu snagu.

Pored ljudskih obeležja, vile su obavezno imale i neke životinjske karakteristike. Na primer, krila su im davala mogućnost letenja. Ali, često su bile naružene nogama neke od domaćih životinja, što se pokušavale da sakriju.



Vampiri kolo vode
Vampir je reč slovenskog porekla isto kao i vukodlak
Verovanje u vampire je veoma staro, rašireno i poznato skoro svim narodima sveta. Međutim, malo se gde u Evropi tako izvorno i verodostojno održalo kao u nas, sve do današnjih dana. Gde je, čak, ušlo i u literaturu (vampir Sava Savanović). Vampir je isto što i vukodlak, lampir, grobnik, upir, gromnik, vuk… I reč «vampir» i reč «vukodlak» su slovenskog porekla. Doneli su ih Sloveni pri svom prvom dolasku na Balkan. Vukodlak je predstavljao zlog demona pokrivenog vučjom dlakom.

Po najstarijem učenju, vampir je mrtvo telo koje je oživelo i ustalo iz groba. Luta po okolini. Davi ljude po kućama. Pije im krv. Znači, on je i u grobu živ. Vuk Karadžić je zapisao da je "ugojen, naduven i crven od ljudske krvi. Čupav i teškog mirisa. Velikih očiju i dugih noktiju". Po novijim shvatanjima živa je samo vampirova duša. Ona izlazi iz groba u obliku leptira i onda se pretvara u čoveka, životinju ili u neki predmet. I ograničen je prostorno samo na jednu porodicu ili jedno selo. Polako je prodiralo verovanje u mogućnost da vampir s prelaskom u drugu sredinu počinje da živi kao drugi ljudi, zadržavajući ipak svoje vampirske sklonosti i navike. Te se vampir u tuđini najčešće bavi kasapskim zanatom.

Vampiri, po pravilu, postaju nepošteni i zli ljudi. Nasilnici i grabljivci. Grešnici i varalice. Oni čije duše ne mogu da odu pravo na "drugi svet", već ostaju u sahranjenom telu, sposobne da izlaze iz grobova i lutaju okolinom. Ali, vampiri postaju i ljudi bez svoje krivice. Ljudi koji su nasilno umoreni. Zatim, pošteni ljudi ako je preko njih preletela nečista ptica ili mačka, kao i oni koji su umrli bez sveće ili nisu okađeni tamjanom. Povampiriti se mogu i samoubice, kao i pastiri ubijeni gromom. Predznak je dete rođeno u crvenoj košuljici.

Vampir je zao demon. Može biti preterano krvoločan. Međutim, nije bezuslovno i isključivo "pogan", naročito kada su u pitanju njegovi živi ukućani. Štaviše, znao je i pružiti im pomoć. Vampir je, pre svega, noćni demon. Vraća se u grob pre prvih petlova. Mada se ume pojaviti i za videla. Dilema je da li je crvene boje (od popijene ljudske krvi) ili crne boje, kao i svi demoni podzemnog sveta mrtvih.

Zanimljiva je ljubavna sklonost vampira, uglavnom prema svojoj ženi. Može imati i decu, koja se razlikuju od normalne po tome što nemaju kostiju i što ne prave senku. Motiv o vampiru-ljubavniku je zaista originalan. U našem su narodu poznate tzv. "Nektanebove prevare" (pojedini ljudi, lažno se predstavljajući kao vampiri, približavali su se željenim ženama). I Vuk Karadžić i Joakim Vujić su pribeležili takve primere. Po verovanju vampir se javlja u ljudskom i vučjem obliku, ali i u obliku drugih životinja. Najčešće u obliku one koja ga je preskočila dok je mrtav ležao na odru. Na taj način, po shvatanju primitivnih Srba, duša iz te životinje prelazi u mrtvo telo i oživljava ga.

Opšte je ubeđenje naših naivnih predaka, da se može povampiriti uglavnom čovek, a žena i dete vrlo, vrlo retko. Zanimljiva je želja vampira da jaše na konju, i to na vrancu bez belega. Kada bi srpski domaćin zatekao ujutru u štali zamorene i znojave vrance, verovao je da ih je u toku noći jahao vampir. Vranac se inače plašio vampira. I nikada nije hteo preskočiti ili preći preko groba u kojem je vampir.


Glogov kolac za vampire

Strah od vampira je bio ogroman kod naših težaka, te ih je upućivao na mere obezbeđenja i zaštite od mogućnosti povampirenja. Počinjali su s mnogobrojnim prepogrebnim i pogrebnim obredima, koji su sprečavali dušu pokojnika da se vrati kući. Pokojnici smatrani za potencijalne vampire imali su poseban tretman. Počev od čuvanja mrtvaca (ranije i spaljivanje tela) pa do "načinjanja tela" (zabadanja trnja u palčeve na nogama).

A nakon pogreba, pored krstače zabadali su mali glogov kočić, koji je imao zadatak da onemogući izlazak vampira, ako je ovaj u međuvremenu oživeo. Ako sve to nije pomoglo i vampir se pojavio, onda se trnjem od gloga ukrašavaju oni delovi kuće, kroz koje on može ući (vrata, prozor, dimnjak…). Pri izlasku iz kuće prevrće se kapa ili gunj, a u kući prevrću lonci i crepulje, jer se verovalo da vampiri beže od prevrnutih predmeta.

Najzad, ako drugog izbora nema, srpski seljaci ritualno glogovim kocem probadaju vampira ili grob, u prisustvu čitavog sela, neretko, na čelu sa sveštenikom koji čita odgovarajuću molitvu. U našim istočnim i južnim krajevima vampira ubija naročito vidovito lice - vampirdžija, odnosno subotnjak (čovek rođen u subotu). On jedini uočava vampira, dok ostali to ne mogu. Ubija vampira puškom ili ga udavi u reci.

Veštica je vrlo stari demon (indoevropski još), poznat i u praslovenskoj zajednici. Izazivao je kod svih Slovena, pa i Srba, veliko poštovanje i strah. Toliko da nisu koristili reč veštica, već mnogobrojne eufemizme: srkača, prokletnica, morna, kamenica, okamenjenica, štriga, noćnica, vračara ili samo "tamo ona". A mnogi od nas su plašeni njenom savremenom modifikacijom Baba Jagom.

Veštica je, po svome poreklu i postanku, a uglavnom i po svojoj naravi i funkcijama, najbliža predstavi ženskog korelata vampira. Smatralo se da veštice nastaju od starih žena nakon smrti. I veštice su, kao i vampiri, demoni uže srodničke jedinice. Prva shvatanja o vešticama vremenom su se menjala, o čemu svedoči definicija veštica, zapisana od strane Vuka Karadžića: "Veštica je žena koja ima u sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje izađe i pretvori se u leptira, kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu decu".

Veštice imaju urokljiv pogled
Veštice se sastaju na raznim mestima. Na raskršćima, na visoravnima, koja su poznatija kao „gumna". Pored potoka...

Veštice su dakle, zle duše inkarnirane u nekoj od životinja. Ne znaju za prepreke. Mogu se provući kroz svaku pukotinu, pa i kroz ključaonicu. Objašnjenje je u verovanju da veštičin duh luta, obično noću, dok joj telo nepomično leži. 
Osim što ubijaju odrasle, jedući im iznutrice, veštice more i stoku. Zatim, mogu predvoditi olujne i gradonosne oblake i potući polja i useve. Ali i izazvati razne teške bolesti među ljudima i stokom. Kao i svađu između ukućana.

Kako izgleda veštica. Obično je reč o vrlo starim i ružnim ženama. Urokljivih ili zlih očiju, često razroke. Dugog nosa. Po licu su kosmate kao muškarci (gustih obrva i brkate). Mogu imati i rep. Ne jedu luk. Što se tiče animalnih oblika u kojima se veštice javljaju, starinski i autentičan je oblik leptira ili noćne ptice. Epifanija veštičine duše u obliku mačke i konja, novija je formacija. Verovatno pod uticajem drugih mitologija.

Za razliku od vampira, koji zasebno delaju, veštice kao i drugi ženski demoni, se udružuju s vremena na vreme. Dogovoraju. Često zajedno napadaju ljude. Namazane posebnom i čudotvornom mašću ispod pazuha, dobijaju moć letenja, jer im izrastu krila kao u slepog miša. Ili pak lete na vratilu ili metli. Zato se i sastaju na visokom drvetu. Obično na vrhu oraha, a orah je u većini mitologija, poznat kao stanište i zborno mesto gotovo svih zlih demona.

Veštice se sastaju i na drugim mestima. Na raskršćima. Na visoravnima, koja su poznatija kao "gumna". Pored potoka ili slapa.
Veliki strah od opasnosti, koji su primitivni ljudi osećali od veštica, vrlo rano je izazvao misao o tome kako da se adekvatno i pravovremeno zaštiti od nje i njenih moći.

U odbrani od veštica naši preci su koristili svoje pouzdane i snažne apotropajone (zaštitnike). Na prvom mestu beli luk i glog. Lukom su se mazali, naročito decu, a glogovim su trnjem kitili prozore i vrata. Istu funkciju je posedovao i rog ostavljen na ognjištu. Primorci su verovali da pri susretu sa vešticom mogu pomoći upereni u nju mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti stisnuti u pesnicu. Vladalo je među srpskim ratarima ubeđenje da se veštice plaše Boga i Bogorodice, te je prizivanje njihovih imena značilo sigurnu zaštitu. Veštice su se bojale i krsta.

Međutim, ostali su zapisani i pokušaji da se odobrovolji veštica. Upotreba soli (obaveznog svedoka u dobrodošlici, zatim pri sklapanju poznanstva ili izmirenja) označavala je nastojanje da se postigne savez sa vešticom. U istom kontekstu je zaista iznenađujući eufemizam za vešticu - kuma.

Odbrana od veštica često se pretvarala u svojevrsnu hajku i likvidaciju. Paljene su na lomači. Bacane u vodu ili u bezdanu jamu. Kamenovane. Mučene, i često u surovim mukama odavale odnosno izmišljale saučesnice. Pretpostavlja se da je desetine hiljada žena, optuženih za veštičarenje, od četrnaestog do sedamnaestog veka ubijeno u Zapadnoj Evropi. Kod nas je sa zakašnjenjem došao takav obrazac, ali nismo zaostajali u svireposti. Milan Milićević navodi podatak da je Antonije Pljakić, rudnički vojvoda u vreme Karađorđevog ustanka, "na sred Karanovca, živu ispekao neku babu za koju je čuo da je veštica". Zanimljivo da je knez Miloš Obrenović bio odlučan i strog prema počiniocima zlostavljanja i mučenja starica, za koje se mislilo da su veštice