đurđevdan
Na dan cveća i ljubavi
Piše Zorica Golubović
Najveći prolećni i svakako jedan od najomiljenijih narodnih praznika je - Đurđevdan. Uziman je za kalendarski međaš koji datumski polovi godinu na dva dela, od Đurđevdana do Mitrovdana, a običaji kojima je propraćen su veoma raznovrsni, bogati i živopisni. Po veselosti se ističu praznični uranak, pletenje venaca, hvatanje maje i prva muža.
Svuda gde Srbi žive svet je, pogotovu mladež, odlazio na uranak, dočekujući zoru u veselju i viteškom odmeravanju. Bilo je za prekor ako neko dočeka đurđevdansko jutro u postelji. Budnost i hitrost se tražila i zbog tzv. predavanja sna, pa se zato na Đurđevdan niko nije odazivao na nečiji poziv. Verovalo se da će takvome, ako se odazove, onaj ko ga poziva "predati" pospanost, tromost i lenjost, što će ga pratiti do sledećeg Đurđevdana.
Pletenje đurđevdanskih venaca kojima su kićeni izvori, vratnice, dvorišni ulazi, kuće i privredne zgrade, pogotovu za stoku, takođe je rasprostranjeno u svim srpskim predelima. Takav običaj održao se do danas.
Hvatanje maje - donošenje vode od bistrih kapi, uhvaćenih sa vodeničkog vitla u kojoj su se umivale i kupale devojke, verujući da će tako steći i očuvati lepotu lica, počelo je da se gubi sredinom dvadesetog veka. Običaj prve muže stoke, naročito u stočarskim krajevima, očuvan je do našeg vremena.
Poznati etnolog Mile Nedeljković je zabeležio da je Đurđevdan u privrednom pogledu značio početak nove poslovne godine. O tom prazniku su sklapane pogodbe za poslove u narednoj godini, pogađalo se sa momcima i slugama o uslovima najma, određivalo o udelu stočara u zajedničkoj ispaši i muži stada, izmirivane su poreske i druge obaveze.
Vradžbine su, u suštini, produkt ljudske mašte, a najčešće se vezuju za neki praznik, jer samo tako mogu da budu uspešne. Mladi Đurđevdan, prolećni cvetovi, probuđeni biljni sokovi i bujanje prirode je kao stvoreno za sprovođenje običaja vračanja i metanisanja.
U mnogim srpskim krajevima, čak i u ratno vreme, organizovani su đurđevdanski uranci, zatim pletenje venaca i njima kićenje kapija, zgrada, bunara, kao i odnošenje napravljenog krstića i na njemu venčića po njivama i vinogradima. Vence pletu devojke i mlađe žene, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Uveče je na svaku zgradu nabacivan ili kačen venčić, a na kapiji, da ga ne bi ukrali, stavljao se izjutra, pre sunca, kada se išlo rano na bunar po đurđevdansku vodu.
Na bunar je stavljen venac, a onda bi svaki sud sa vodom ukrašavali vrbovim prutom, a kad vodu donesu kući u jedan sud iz koga će se umivati ukućani potapani su cvetovi zdravca, đurđevka, đula i jorgovana. Sve ove biljke su upletene u vence, a dodavane su grane graba, trave hvatanac i mlečike, kojima je pridavana magijska moć.
Ženskom svetu je preporučivano da pre sunca protrči i orosi se u mladom žitu i da rosom umije lice. Onda će joj, vele, lice biti mlado kao rosa. Momci su na uranak odlazili još s večeri. Bilo je više uranačkih četa i one su sa frulama, dvojnicama, sviralama, kasnije i sa harmonikama, prolazili kroz sela.
Za Đurđevdan je proglašeno strogo primirje i nije smelo da dođe do bilo kakve zamerke među ljudima, jer bi to bio greh. Postojao je običaj da se na nekoliko raskrsnica peku jaganjci i pojede vruće pečenje. Pre sunca su se muškarci vraćali kući, a prolaskom kroz selo, tamo gde ima devojaka, skidan je i odnošen venac sa kapije, što se često čini i danas. Negde je i kapija odnošena malo dalje od kuće. To je značilo da će devojci na jesen trebati venčić kao nevesti, a da je kapija otvorena da bi mogli da dođu prosci. Oko sikadanja kapije bivalo je svađa, zamerki, pa i traženje pravde preko suda.
OBREDNE REČI
Prilikom branja biljaka za vence, izgovaraju se obredne rečenice. Žutocvetni đurđevak se bere s blagoslovom: "Oj, đurđevče, Đurđev venče, zdrav bi ko te brao i u vence upletao". Onda: "Beli đule mirisavi, za kapu ga diko stavi", "Berem travu vatanac, vatajte se devojke (ili momci) za mene", "Na grabu sam - grabite me, grlite me, ljubite me". Mlečika se bere kao simbol, da porodilje imaju obilno i zdravo mleko, a mladićima da poraste muškost. Drenove grančice radi zdravlja, a resnate grane vrbe radi muške dece.
KAKO SE OŽENITI
Postoji verovanje da ako se momak ne ženi, a vreme mu je i već odmiče, treba u tajnosti da skine đurđevdanski venac sa neke devojačke kapije. Venac treba da potopi u vodu da stoji tri dana, pa tom vodom da se umije i da popije bar jedan gutljaj. Oženiće se do sledećeg Đurđevdana.
RADI ZDRAVLJA
U okolini Niša, uoči Đurđevdana je u neki sud sipana voda, pa su u nju stavljani crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, kopirva, vrba i čuvarkuća, a sve to radi zdravlja ukućana. Tom vodom što je prenoćila s jajetom i biljem, ujutru se umivaju ukućani. Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa, posle čega se zakopa ispod voćke koja dotle nije davala ploda, da bi rađala sledeće godine.
LEKOVITA ROSA
U Rusiji je đurđevdanska rosa smatrana čudotvornom i lekovitom, pa su rano na Đurđevdan progonili stoku kroz polja da se njima okvasi. Tom prilikom je stoka terana vrbovom granom, osvećenom na Cveti, da bi bila zdrava i množila se.
Đurđevdan je kod svih evropskih naroda važan praznik. U Italiji je nekada praznovan kao dan stočara, a danas je postao uglavnom dan mlekara, koji tada počinju novu trgovačku godinu, produžujući stare i sklapajući nove ugovore.
Piše Zorica Golubović
Najveći prolećni i svakako jedan od najomiljenijih narodnih praznika je - Đurđevdan. Uziman je za kalendarski međaš koji datumski polovi godinu na dva dela, od Đurđevdana do Mitrovdana, a običaji kojima je propraćen su veoma raznovrsni, bogati i živopisni. Po veselosti se ističu praznični uranak, pletenje venaca, hvatanje maje i prva muža.
Svuda gde Srbi žive svet je, pogotovu mladež, odlazio na uranak, dočekujući zoru u veselju i viteškom odmeravanju. Bilo je za prekor ako neko dočeka đurđevdansko jutro u postelji. Budnost i hitrost se tražila i zbog tzv. predavanja sna, pa se zato na Đurđevdan niko nije odazivao na nečiji poziv. Verovalo se da će takvome, ako se odazove, onaj ko ga poziva "predati" pospanost, tromost i lenjost, što će ga pratiti do sledećeg Đurđevdana.
Pletenje đurđevdanskih venaca kojima su kićeni izvori, vratnice, dvorišni ulazi, kuće i privredne zgrade, pogotovu za stoku, takođe je rasprostranjeno u svim srpskim predelima. Takav običaj održao se do danas.
Hvatanje maje - donošenje vode od bistrih kapi, uhvaćenih sa vodeničkog vitla u kojoj su se umivale i kupale devojke, verujući da će tako steći i očuvati lepotu lica, počelo je da se gubi sredinom dvadesetog veka. Običaj prve muže stoke, naročito u stočarskim krajevima, očuvan je do našeg vremena.
Poznati etnolog Mile Nedeljković je zabeležio da je Đurđevdan u privrednom pogledu značio početak nove poslovne godine. O tom prazniku su sklapane pogodbe za poslove u narednoj godini, pogađalo se sa momcima i slugama o uslovima najma, određivalo o udelu stočara u zajedničkoj ispaši i muži stada, izmirivane su poreske i druge obaveze.
Vradžbine su, u suštini, produkt ljudske mašte, a najčešće se vezuju za neki praznik, jer samo tako mogu da budu uspešne. Mladi Đurđevdan, prolećni cvetovi, probuđeni biljni sokovi i bujanje prirode je kao stvoreno za sprovođenje običaja vračanja i metanisanja.
U mnogim srpskim krajevima, čak i u ratno vreme, organizovani su đurđevdanski uranci, zatim pletenje venaca i njima kićenje kapija, zgrada, bunara, kao i odnošenje napravljenog krstića i na njemu venčića po njivama i vinogradima. Vence pletu devojke i mlađe žene, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Uveče je na svaku zgradu nabacivan ili kačen venčić, a na kapiji, da ga ne bi ukrali, stavljao se izjutra, pre sunca, kada se išlo rano na bunar po đurđevdansku vodu.
Na bunar je stavljen venac, a onda bi svaki sud sa vodom ukrašavali vrbovim prutom, a kad vodu donesu kući u jedan sud iz koga će se umivati ukućani potapani su cvetovi zdravca, đurđevka, đula i jorgovana. Sve ove biljke su upletene u vence, a dodavane su grane graba, trave hvatanac i mlečike, kojima je pridavana magijska moć.
Ženskom svetu je preporučivano da pre sunca protrči i orosi se u mladom žitu i da rosom umije lice. Onda će joj, vele, lice biti mlado kao rosa. Momci su na uranak odlazili još s večeri. Bilo je više uranačkih četa i one su sa frulama, dvojnicama, sviralama, kasnije i sa harmonikama, prolazili kroz sela.
Za Đurđevdan je proglašeno strogo primirje i nije smelo da dođe do bilo kakve zamerke među ljudima, jer bi to bio greh. Postojao je običaj da se na nekoliko raskrsnica peku jaganjci i pojede vruće pečenje. Pre sunca su se muškarci vraćali kući, a prolaskom kroz selo, tamo gde ima devojaka, skidan je i odnošen venac sa kapije, što se često čini i danas. Negde je i kapija odnošena malo dalje od kuće. To je značilo da će devojci na jesen trebati venčić kao nevesti, a da je kapija otvorena da bi mogli da dođu prosci. Oko sikadanja kapije bivalo je svađa, zamerki, pa i traženje pravde preko suda.
OBREDNE REČI
Prilikom branja biljaka za vence, izgovaraju se obredne rečenice. Žutocvetni đurđevak se bere s blagoslovom: "Oj, đurđevče, Đurđev venče, zdrav bi ko te brao i u vence upletao". Onda: "Beli đule mirisavi, za kapu ga diko stavi", "Berem travu vatanac, vatajte se devojke (ili momci) za mene", "Na grabu sam - grabite me, grlite me, ljubite me". Mlečika se bere kao simbol, da porodilje imaju obilno i zdravo mleko, a mladićima da poraste muškost. Drenove grančice radi zdravlja, a resnate grane vrbe radi muške dece.
KAKO SE OŽENITI
Postoji verovanje da ako se momak ne ženi, a vreme mu je i već odmiče, treba u tajnosti da skine đurđevdanski venac sa neke devojačke kapije. Venac treba da potopi u vodu da stoji tri dana, pa tom vodom da se umije i da popije bar jedan gutljaj. Oženiće se do sledećeg Đurđevdana.
RADI ZDRAVLJA
U okolini Niša, uoči Đurđevdana je u neki sud sipana voda, pa su u nju stavljani crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, kopirva, vrba i čuvarkuća, a sve to radi zdravlja ukućana. Tom vodom što je prenoćila s jajetom i biljem, ujutru se umivaju ukućani. Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa, posle čega se zakopa ispod voćke koja dotle nije davala ploda, da bi rađala sledeće godine.
LEKOVITA ROSA
U Rusiji je đurđevdanska rosa smatrana čudotvornom i lekovitom, pa su rano na Đurđevdan progonili stoku kroz polja da se njima okvasi. Tom prilikom je stoka terana vrbovom granom, osvećenom na Cveti, da bi bila zdrava i množila se.
Đurđevdan je kod svih evropskih naroda važan praznik. U Italiji je nekada praznovan kao dan stočara, a danas je postao uglavnom dan mlekara, koji tada počinju novu trgovačku godinu, produžujući stare i sklapajući nove ugovore.
Коментари