Бојан Јовановић, антрополог

ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА И ПАГАНСТВО

Српски национални идентитет је неспорно светосавски, али је чињеница да је реални психолошки статус одређеног броја верујућих обојен менталитетом паганске религиозности. Проучавајући наше нарави, обичаје и веровања, можете ли да одредите у којој је мери сенка паганске религиозности више-мање присутна код традиционалног типа наследног верника (оног који је рођењем упијао веру и народне обичаје) и тзв. верника по слободном избору (који је до свог Вјерују дошао трагањем и преображајем) и има ли и данас великих разлика између руралног и градског карактера српског паганства?

– Разлика између онога шта је паганство у руралној и урбаној средини је у културном миљеу, односно у амбијенту у којем појединац настоји да потврди своју веру. Човек је у руралној средини правио својеврстан синкретизам између хришћанског и паганског тако што је тај спој, наизглед неспојивог, био основа његове обичајне праксе. Неистрајност у врхунским хришћанским начелима учинила је да он има комуникацију и са оним што је дошло преко традиције, а што је он откривао током свог самопотврђивања у околностима када је био препуштен сам себи. Паганско наслеђе је универзална људска одлика која долази до изражаја када се човек налази у тешким животним околностима.Крајем XVII века у време наше Велике сеобе, дух тог наслеђа је постао доминантан, очувао се до данас и обележава однос верујућег човека према облицима магијске, религијске праксе. Човек у граду има мање егзистенцијалних невоља, али је пред великим искушењима јер је духовно неутемељен и тражи да се потврди на начин на који би стекао неопходну сигурност. У том преиспитивању му се нуде разни „заштитници“ које он некритички прихвата. Одатле веровање у секте и разне култове. Бројни елементи из популарне културе се лако намећу верујућим, младим људима који од њих праве идоле (хеви-метал се у Британији већ наметнуо као религија, а бројне поп звезде постају религијски супститути наивних и лаковерних).

Поједини пагански обичаји уклопљени су у хришћанство (бадњак, освећење грожђа, врбове гранчице ...). Може ли се исказати граница када наше несвесно паганско постаје деструктивно и нехришћанско, и како се у том контексту сагледавају сујеверје, магија, врачање, окултизам, гатање, бајање, прорицање ...?

– Онда када преовлада негативитет и када човек испољи потребу да коришћењем магијског оствари неки свој циљ, он посеже за том стратегијом и веома лако постаје њена жртва. Они који немају велико религијско искуство, који нису достигли хришћанско искуство у целини, баве се, на жалост, оним што сматрају да им може бити корисно. Све оно што се до хришћанства сматрало уобичајеним и нормалним, са хришћанством добија и нешто другачије значење. Човек је у обавези да се труди да буде бољи него што природно јесте, а самим тим да превладава своја паганска искушења. Међутим, данашњи човек удовољава свом паганском бићу и настоји, као што смо већ поменули, да има непосредну корист од свог веровања. Критеријум његове верске постојаности је брза корист. Зато он стално тргује са натприродним ентитетима, што се преноси и на потоњу трговину са Богом. Тиме изневерава своју обавезу дефинисану хришћанском етиком и божанским принципом саможртвовања.

Први савез са Богом је дошао преко Мојсија и таблица Закона којима је човеку задат законски оквир изван којег није могао да неконтролисано удовољава својој паганској природи. У другом, хришћанском савезу човеку су задати врхунски етички принципи, којих се мора придржавати на свом путу приближавања Богу. Тај божански принцип је саможртвовање које нас доводи до потпуног животног освешћења. Делотворност тог принципа се огледа у томе што је он универзално примењив и као такав постаје наша етичка обавеза, компас за сналажење у животу. Са тог становишта и човек који постане привремени или стални паганин увек има довољно мотива и разлога да се врати на пут опраштања бивајући бољи него што је до тада био.

У архаичној психи човека је да верује у прекогницију, што је неспојиво са божанским. Видовњаци, читачи судбине, астролози, хироманти, врачи, исцелитељи су добрим делом протерани са телевизијских канала, али су и даље веома присутни у животу и у народној култури. Та нада да можемо сазнати будућност и добити одговор хоће ли нам бити боље не напушта човека овог националног тла. Зашто смо упркос дубокој религиозности, оставили простор српском верском синкретизму?

– Потреба за заштитником и потреба за откривањем будућности карактерише наш однос према феноменима које сте набројали у савременој култури. Те појаве нису прогнане из наше културе зато што имају дубоко утемељење у нашем руралном и урбаном паганству. У времену кризе, човек има потребу да сазна садашњост и да открије сутрашњицу, односно како се у народу каже „да сазна шта му је суђено“. Сматра се да су више силе „суђенице“ одредиле човеку судбину, а он настоји да сазна „шта му је записано“. Али, када тако „сазна“ судбину, човек покушава да је оспори на начин на који жели да је превазиђе. За то користи магијске радње, чак даровима подмићује суђенице не би ли добио што бољу судбину. Уколико већ постоји сценарио који одређује његов живот, онда је његова аутентична потреба да допише тај сценарио и релативизује га. Судбина је утеха и покриће за многе да нису учинили оно што је требало у животу. Када се догоди оно што не жели, човек се теши да је то тако морало да буде. При томе не поставља питање сопствене одговорности за оно што је чинио или није учинио, а требало је и морао је другачије да се понаша. Иако, дакле, настоји да га избегне, увек је актуелно питање човекове одговорности за оно што му се као појединцу или члану колектива дешава.