Осења или омаја
Осења или омаја
Омаја је биће из српског фолклора чијом се основном карактеристиком сматрала способност да омађија (омаја). Омајавање је у овом смислу било схваћено као моћ промене нечије перцепције, односно, стварање илузије. Бића која су називана омајама обично су се појављивала ноћу или за време магле, када је било најлакше заварати човека. Тада би се омаје појављивале у облику неке животиње, најчешће козе, овце, пса или бивола. Човеку коме се указала нека од ових животиња јавила би се потреба да је ухвати, што би резултирао бесомучном трком за омајом. Онај који је јурио ово биће скренуо би се пута којим је кренуо и бивао наведен да скочи у неку јаму или понор. Дешавало се и да сељаци ухвате непознату животињу не знајући да је то омаја, и да је одведу у обор. Тек сутрадан би приметили да је животиња нестала будући да су дан и светлост били непријатељи омаја. Назив омаја није се односио само на ноћне духове који се појављују у животињском облику. То су била сва бића која су могла оспенити човека а нису припадала људском роду. За човека који се бави опсенарством такође се говорил да може да омаја али он није био омаја. Омајом се називала и вода која пада са кола воденице и која се користила у магијске сврхе. Она је најчешће служила за заштиту јер се сматрало да ће зло отпадати са човека који се купао омајом, као што отпада вода са кола воденице. Жене су обично скупљале воду за време Ђурђевдана а користиле су је и за љубавне враџбине.
Док се назив омаја употребљавао у околини Лесковца, ово биће се у источној Србији звало осења. Термин осења користио се да означи демона у људском или животињском облику, који се појављивао ноћу и опсењивао људе (отуд и назив осења). Када би се осења појављивала у људском лику то је најчешће била жена расплетене косе, са козјим копитама уместо ногу. Осења не би могла да опчини човека уколико овај не проговори ниједну реч. У случају да проговори, потпао би под власт осење тј. Изгубио би у потпуности своју вољу. Постоји и веровање да осења не може омађијати човека ако му не види крст на челу. Овај крст био је замишљена фигура узмеђу људских очију коју су сељаци прекривали капом или мармом да би се одбранили од осење. Такође би се у сврху заштите користио бели лук, те различити метални и оштри предмети. Будући да је осења, као и омаја, зазирала од светлости, у сврхе заштите од ових бића сељаци су палили кресиво. Владало је уверење да ово биће не може да се савлада хицем из пушке, јер се сама пушка окреће против оног ко је користи.
Омаја је биће из српског фолклора чијом се основном карактеристиком сматрала способност да омађија (омаја). Омајавање је у овом смислу било схваћено као моћ промене нечије перцепције, односно, стварање илузије. Бића која су називана омајама обично су се појављивала ноћу или за време магле, када је било најлакше заварати човека. Тада би се омаје појављивале у облику неке животиње, најчешће козе, овце, пса или бивола. Човеку коме се указала нека од ових животиња јавила би се потреба да је ухвати, што би резултирао бесомучном трком за омајом. Онај који је јурио ово биће скренуо би се пута којим је кренуо и бивао наведен да скочи у неку јаму или понор. Дешавало се и да сељаци ухвате непознату животињу не знајући да је то омаја, и да је одведу у обор. Тек сутрадан би приметили да је животиња нестала будући да су дан и светлост били непријатељи омаја. Назив омаја није се односио само на ноћне духове који се појављују у животињском облику. То су била сва бића која су могла оспенити човека а нису припадала људском роду. За човека који се бави опсенарством такође се говорил да може да омаја али он није био омаја. Омајом се називала и вода која пада са кола воденице и која се користила у магијске сврхе. Она је најчешће служила за заштиту јер се сматрало да ће зло отпадати са човека који се купао омајом, као што отпада вода са кола воденице. Жене су обично скупљале воду за време Ђурђевдана а користиле су је и за љубавне враџбине.
Док се назив омаја употребљавао у околини Лесковца, ово биће се у источној Србији звало осења. Термин осења користио се да означи демона у људском или животињском облику, који се појављивао ноћу и опсењивао људе (отуд и назив осења). Када би се осења појављивала у људском лику то је најчешће била жена расплетене косе, са козјим копитама уместо ногу. Осења не би могла да опчини човека уколико овај не проговори ниједну реч. У случају да проговори, потпао би под власт осење тј. Изгубио би у потпуности своју вољу. Постоји и веровање да осења не може омађијати човека ако му не види крст на челу. Овај крст био је замишљена фигура узмеђу људских очију коју су сељаци прекривали капом или мармом да би се одбранили од осење. Такође би се у сврху заштите користио бели лук, те различити метални и оштри предмети. Будући да је осења, као и омаја, зазирала од светлости, у сврхе заштите од ових бића сељаци су палили кресиво. Владало је уверење да ово биће не може да се савлада хицем из пушке, јер се сама пушка окреће против оног ко је користи.
Коментари